Волети друге и живети са разликама
Старешина Далин Х. Оукс,
из Већа Дванаесторице апостола
Као Христови следбеници треба да живимо у миру са другима који не деле наше вредности нити прихватају учења на којима се оне заснивају.
I
При крају своје смртничке службе, Исус је дао својим апостолима оно што је Он назвао „нова заповест” (Joван 13:34). Поновљена три пута, та заповест је била једноставна, али тешка: „Љубите један другога, као што ја вас љубих” (Joван 15:12; такође видети стих 17). Учење да волимо једни друге било је главно учење Спаситељеве службе. Друга велика заповест била је „љубите ближње своје као саме себе” (Maтеј 22:39). Исус је чак поучавао: „Љубите непријатеље своје” (Maтеј 5:44). Али заповест да волимо друге као што је он волео стадо своје била је за Његове ученике - као и за нас - јединствен изазов. „У ствари,“ поучио нас је председник Томас С. Монсон прошлог априла, „љубав је сама суштина Јеванђеља и Исус Христ је наш Пример. Његов живот је био заоставштина љубави.”1
Зашто је толико тешко гајити христолику љубав према другима? Тешко је због тога што морамо да живимо међу онима који не деле наша уверења, вредности и заветне обавезе. У својој великој заступничкој молитви, коју је дао пред само своје распеће, Исус се молио за своје следбенике: „Ја им дадох реч твоју; и свет омрзну на њих, јер нису од света, као што ни ја нисам од света” (Joван 17:14). Затим се молио Оцу: „Не молим да их узмеш са света, него да их сачуваш од злога” (стих 15).
Морамо да живимо у свету али не да будемо део света. Морамо да живимо у свету због тога што је, како је Исус поучавао у једној параболи, Његово царство „попут квасца“ чија је улога да подигне целу масу својим утицајем (видети Лука 13:21; Maтеј 13:33; такође видети 1. Коринћанима 5:6–8). Његови следбеници то не могу чинити ако се друже само са онима са којима деле своја уверења и обичаје. Али Спаситељ је такође поучавао да ћемо, ако Га волимо, држати Његове заповести (видети Joван 14:15).
II
Јеванђеље садржи многа учења о држању заповести док живимо међу људима различитих уверења и обичаја. Учења о препиркама су веома важна. Када је васкрсли Христ нашао Нефијце како се препиру о начину крштења, дао им је јасна упутства о томе како тај обред треба вршити. Затим је поучио овом великом начелу:
„И нека не буде препирки међу вама као што досад беше, нити да буде препирки међу вама у погледу суштине учења мога, као што досад беше.
Јер заиста, кажем вам, онај који има дух препирке није од мене, већ је од ђавола који је отац препирке, и он подстиче срца људска да се у срџби препиру једни са другима.
Гле … учење моје је да тако нешто треба да престане” (3. Нефи 11:28–30; курзив додат).
Спаситељ није ограничио своје упозорење на препирке са онима који нису држали заповест у вези са начином крштења. Забранио је препирке са свима. Чак и они који држе заповести не смеју подстицати срца људска да се бесно препиру. „Отац препирке“ је ђаво; Спаситељ је Кнез Мирни.
Исто тако, Библија поучава да „мудри утишавају гнев” (Приче Соломунове 29:8). Први апостоли су поучавали да треба да се „старамо за мир” (Римљанима 14:19) и „[говоримо] по истини и љубави” (Eфесцима 4:15), „јер срдња човечја не чини правде Божје” (Jaков 1:20). У савременом откривењу, Господ је заповедио да добре вести обновљеног Јеванђеља треба да проглашава сваки човек ближњему своме, с благошћу и кроткошћу (видети УИЗ 38:41), са свом понизношћу, не псујући псоваче (видети УИЗ 19:30).
III
Чак и када желимо да будемо кротки и да избегнемо расправу, не смемо угрозити или ублажити нашу посвећеност истинама које разумемо. Не смемо се одрећи наших ставова или вредности. Јеванђеље Исуса Христа и завети које смо склопили неизбежно нас стављају у улогу борца у вечној борби између истине и заблуде. У тој борби нема неутралног тла.
Спаситељ је показао тај пут када су Га Његови непријатељи суочили са женом која је „ухваћена на делу прељубе” (Joван 8:4). Постиђени сопственим лицемерјем, тужиоци су се повукли и оставили Исуса насамо са женом. Љубазно се опходио према њој одбивши да је осуди у том тренутку. Али такође јој је чврсто поручио да „не греши више” (Joван 8:11). Брижна доброта је потребна, али Христови следбеници - попут самог Учитеља - морају бити непоколебљиви у истини.
IV
Попут Спаситеља, и Његови следбеници се понекад суочавају са грешним понашањем, и данас их, када проглашавају шта је исправно а шта погрешно по њиховом схватању, понекад називају „шовинистима“ или „фанатицима“. Многе световне вредности и поступци представљају велики изазов за свеце последњих дана. Међу њима је данас честа легализација истополних бракова у многим државама и провинцијама у САД-у и Канади, као у и многим другим земљама света. Међу нама такође има оних који уопште не верују у брак. Неки не верују да треба имати децу. Неки се противе било каквој забрани коришћења порнографије или опасних дрога. Још један пример - познат већини верника - јесте изазов заједничког живота са брачним другом или чланом породице који није верник, или дружење са колегама који нису верници.
На посвећеним местима, попут храмова, домова за богослужење и у нашим личним домовима, треба да поучавамо истину и заповести јасно и темељно онако како их разумемо из плана спасења откривеног у обновљеном јеванђељу. Наше право да тако чинимо, заштићено је уставним гаранцијама о слободи говора и религије, као и приватношћу која се поштује чак и у земљама без званичних уставних гаранција.
Оно што религиозне особе говоре и чине на јавном месту посебна је тематика. Слободно исповедање религије применљиво је на већину јавног деловања, али подлеже ограничењима неопходним за прилагођавање уверењима и понашању других. Закони могу забранити понашање које се генерално признаје као лоше или неприхватљиво, као што је сексуално искоришћавање, насиље, или насилно понашање, чак и када га екстремисти чине у име религије. Мање озбиљна понашања, иако неким верницима неприхватљива, можда једноставно треба подносити уколико су легализована „гласом народа“, како је то назвао пророк Мормонове књиге (Moсија 29:26).
По питању јавног иступања, сви треба да следимо јеванђеоска учења да волимо ближњега свога и избегавамо препирке. Христови следбеници треба да буду пример уљудности. Треба да волимо све људе, будемо добри слушаоци и показујемо интересовање за њихова искрена уверења. Иако се можда не слажемо, не треба да будемо непријатни. Наши ставови и разговори о контроверзним темама не би требало да изазивају препирку. Треба да будемо мудри у изјашњавању и залагању за своје ставове, и у вршењу утицаја. Чинећи тако, тражимо да се други не вређају због наших искрених религиозних уверења и слободног исповедања наше вере. Подстичемо све нас да користимо Спаситељево Златно правило: „Све, дакле, што желите да људи вама чине, чините тако и ви њима” (Maтеј 7:12).
Када наши ставови не превагну, неповољне резултате треба да прихватимо љубазно, и будемо уљудни са нашим противницима. У сваком случају, треба да будемо особе добре воље према свима, одбијајући прогон било које врсте, укључујући прогон на основу расе, етничке припадности, верског уверења или неверовања, разлике у сексуалној оријентацији.
V
Говорио сам о општим начелима. А сада ћу говорити о томе како се та начела односе на различите породичне околности у којима Спаситељева учења треба верније следити.
Почињем са оним што наша деца уче док се играју. Веома често се они који нису Мормони овде у Јути вређају и удаљавају од неких наших чланова који не дозвољавају својој деци да буду пријатељи са децом других вера. Свакако да можемо научити нашу децу вредностима и стандардима понашања, а да их не дистанцирамо од оних који су другачији нити покажемо непоштовање према њима.
Многи учитељи у цркви и школи тужни су због начина на који се неки тинјџери, укључујући омладину СПД, понашају једни према другима. Заповест да волимо једни друге сигурно укључује љубав и поштовање изван верских баријера, као и расних, културних и економских. Позивамо све младе да избегавају шиканирање, вређање, или речи и поступке који намерно наносе бол другима. Све то крши Спаситељеву заповест да волимо једни друге.
Спаситељ је поучавао да је препирка ђавоље оруђе. То сигурно не говори у прилог неким од актуелних начина изражавања и понашања у политици. Живети са политичким разликама је од суштинског значаја за политику, али политичке разлике не морају да укључују личне нападе који трују процес управљања и кажњавају учеснике. Свако од нас би требало да протера говор мржње и уљудно прихвати разлике у мишљењу.
Најважније окружење за суздржавање од препирки и показивање поштовања према разликама је у нашем дому и породичним односима. Разлике су неизбежне - неке су мале, неке велике. Што се тиче великих разлика, претпоставите да је члан породице у ванбрачној заједници. То доводи у сукоб две важне вредности - нашу љубав према члану породице и нашу посвећеност заповестима. Следећи Спаситељев пример, можемо показати саосећајну љубав, али и даље подупирати истину тако што нећемо подстицати активности које олакшавају или се чини да одобравају оно што знамо да је погрешно.
Завршавам још једним примером о породичним односима. На конференцији кочића на средњем западу пре 10 година, упознао сам једну сестру која ми је испричала да њен муж који није члан долази у цркву са њом 12 година, али се никада није прикључио Цркви. Питала је шта да ради. Саветовао сам је да настави да чини исправно и да буде стрпљива и љубазна са својим мужем.
Отприлике после месец дана, написала ми је следеће: „Па, мислила сам да је 12 година било довољан доказ стрпљивости, али нисам знала да ли сам била пријатна по том питању. Стога сам се више од месец дана заиста трудила, и он се крстио.“
Љубазност је моћна, нарочито у породичном окружењу. Њено писмо се наставља: „Чак се трудим да будем још љубазнија сада јер радимо на томе да се запечатимо ове године!“
После шест година написала ми је још једно писмо: „Мој муж је [управо] позван и рукоположен за бискупа [нашег одељења].”2
VI
У многим односима и околностима у животу морамо да живимо са разликама. Тамо где је важно, не треба да се одричемо свог мишљења о тим разликама нити да га занемарујемо, али као Христови следбеници треба да мирно живимо са другима који не деле наше вредности нити прихватају учења на којима се оне заснивају. Очев план спасења, који познајемо захваљујући пророчком откривењу, доводи нас у смртност где треба да држимо заповести. То значи да треба да волимо наше ближње различитих култура и уверења онако како је Он волео нас. Као што је поучавао пророк из Мормонове књиге, морамо хрлити напред, имајући „љубав према Богу и свим људима” (2. Нефи 31:20).
Како је тешко живети у превирањима око нас, заповест нашег Спаситеља да волимо једни друге као што Он воли нас вероватно је наш највећи изазов. Молим се да то можемо разумети и настојати да живимо по томе у свим својим односима и деловањима, у име Исуса Христа, амен.