Ка којој страни сте окренути?

Од старешине Лина Џ. Робинса,

из Председништва Седамдесеторице

Покушаји да се удовољи другима пре него што се удовољи Богу изврћу прву и другу велику заповест.

“Ка којој страни сте окренути?” Председник Бојд К. Пакер ме је изненадио својим загонетним питањем, док смо заједно путовали на мој први задатак као новог члана Седамдесеторице. Без објашњења које би то питање сместило у неки контекст, био сам збуњен. “Седамдесеторица,” наставио је, “не представљају људе пророку, већ пророка људима. Никад немој заборавити ка којој страни си окренут!” То је била моћна лекција.

Покушаји да се удовољи другима пре него што се удовољи Богу изокрећу прву и другу велику заповест (видети Maтеј 22:37–39). Тада заборављамо ка којој страни смо окренути. Ипак, сви смо ми направили ту грешку из страха од људи. У Исаији, Господ нас упозорава: “Не бојте се ружења људскога” (Исаија 51:7; такође видети 2. Нефи 8:7). У Лехијевом сну, окидач за овај страх је био прст осуде уперен из велике и простране зграде, због ког су многи заборавили ка којој страни су окренути и оставили су дрво “постиђени” (видети 1. Нефи 8:25–28).

Оваквим притиском околина покушава да промени ставове људи, ако не и понашање, изазивајући осећај кривице због преступа. Желимо да живимо у међусобном поштовању са онима који упере прстом, али када нас овај страх од људи наведе да одобримо грех, претвара се у “замку” према Причама Соломуновим (видети Приче Соломунове 29:25). Замка може да буде мудро постављена да утиче на нашу милостиву страну, како бисмо толерисали или чак и одобрили оно што је Бог осудио. Слабима у вери ово би могао да буде велики камен спотицања. На пример, неки млади мисионари доносе овај страх од људи у област мисије и не извештавају свог председника мисије о срамној непослушности сарадника, јер не желе да повреде свог својеглавог друга. Карактерне одлуке се доносе присећањем на исправан редослед прве и друге велике заповести (видети Maтеј 22:37–39). Када ови збуњени мисионари схвате да су одговорни пред Богом, а не пред својим сарадником, требало би да добију снагу да преиспитају ситуацију.

Са младалачке 22 године, чак је и Џозеф Смит заборавио ка којој страни је окренут, када је у више наврата узнемиравао Господа да дозволи Мартину Харису да позајми 116 страна рукописа. Можда је Џозеф желео да искаже захвалност Мартину на његовој подршци. Знамо да је Џозеф нестрпљиво ишчекивао да други сведоци стану уз њега противећи се болним оптужбама и лажима које су се шириле о њему.

Без обзира на Џозефове разлоге, и ма колико се они чинили оправданима, Господ их није опростио и оштро га је укорио: “Како често ти прекрши … и препусти наговарању људи. Јер, гле, ниси се смео бојати човека већма него Бога” (УИЗ 3:6–7; курзив додат). Ово важно искуство помогло је Џозефу да запамти једном за свагда ка којој страни је окренут.

Када људи покушавају да сачувају образ пред другима, могу ненамерно изгубити образ пред Богом. Мишљење да можете истовремено удовољити Богу и одобрити људску непослушност није неутралност већ лицемерје или дволичност, односно покушај да се служе два господара (видети Maтеј 6:24; 3. Нефи 13:24).

Мада је дефинитивно потребна храброст за суочавање са опасношћу, права храброст се огледа у савладавању страха од људи. На пример, Данилове молитве су му помогле да се суочи са лавовима, али његово лавље срце је закуцало када се супротставио цару Дарију (видети Daнило 6). Таква врста храбрости је дар Духа побожнима који су изговорили своје молитве. Молитве царице Јестире дале су јој исту врсту храбрости како би се суочила са својим мужем, царем Асвиром, знајући да тиме ризикује свој живот (видети Јестира 4:8–16).

Храброст није само једна од главних врлина, већ, као што је К. С. Луис приметио: “Храброст је … варијанта сваке врлине у пресудном тренутку … Пилат је био милостив док није било ризика.”¹ Цара Ирода је растужио захтев да одруби главу Јована Крститеља, али је желео да удовољи онима “који се гошћаху с њим” (Maтеј 14:9). Цар Ноје је био спреман да ослободи Абинадија све док га притисак његових злих свештеника није пољуљао (видети Moсија 17:11–12). Цар Саул није послушао реч Господњу када је сачувао ратни харач јер се “плашио народа и послушао глас његов” (1. Самуилова 15:24). Како би удовољио побуњеном Израелу у подножју Синајске горе, Арон је исклесао златно теле, заборавивши ка којој страни је окренут (видети 2. Мојсијева 32). Многи од највећих владара из Новог Завета “вероваше [у Господа] ; него ради фарисеја не признаваху, да не би били изгнани из зборнице; Јер им већма омиље слава људска него слава Божија (Joван 12:42–43). Света писма су пуна оваквих примера.

Послушајте сада неке надахнуте примере:

Прво, Мормон: “Гле, говорим са одважношћу, јер имам власт од Бога и не бојим се онога што човек може да учини, јер савршена љубав тера сваки страх” ” (Moрони 8:16; курзив додат).
Нефи: “Стога, оно што је свету угодно не записујем, него оно што је Богу угодно и онима који нису од света” (1. Нефи 6:5).
Капетан Морони: “Гле, ја сам Морони, ваш врховни капетан. Не тежим за моћу, већ тежим да је срушим. Не тежим почастима световним, већ слави Бога свога и слободи и добробити отаџбине своје” (Aлма 60:36).

Морони је био толико храбар имавши на уму на коју страну се упутио, да су други рекли о њему: „Када би сви људи који беху, и који јесу, и који ће икад бити, били попут Моронија, гле, саме моћи паклене биле би заувек уздрмане. Да, ђаво никада моћи не би имао над срцима деце човечје” (Aлма 48:17).

Кроз векове, пророци су увек трпели нападе у виду упереног прста презира. Зашто? Према Светим писмима, зато што “кривци тешко прихватају истину, јер их она засеца до саме сржи” (1. Нефи 16:2), или, као што је председник Харолд Б. Ли приметио: “Рањена птица дрхти!”² Њихова презрива реакција је заправо кривица која покушава да се оправда, као и у случају Корихора, који је коначно признао: “Одувек знадох да постоји Бог” (Aлма 30:52). Корихор је био толико убедљив у својој обмани да је поверовао у сопствену лаж (видети Aлма 30:53).

Подругљиви често оптужују пророке да не живе у 21. веку или да су нетрпељиви. Покушавају да убеде, или чак и да изврше притисак на Цркву да спусти Божје стандарде на ниво њиховог неприкладног понашања које ће, према речима старешине Нила А. Максвела, “развити самозадовољство уместо самоусавршавање”³ и покајање. Спуштање Господњих стандарда на ниво друштвено неприкладног понашања је отпадништво. Многе цркве међу Нефијцима два века након што их је посетио Спаситељ почеле су да “упрошћавају” учења, према речима старешине Холанда.⁴

Док слушате овај пасус из 4. Нефија, потражите паралеле са данашњицом: “И догоди се да када беше прошло две стотине и десет година беше много цркава у земљи. Да, беше много цркава које тврђаху да познају Христа, а ипак порицаху већи део јеванђеља Његовог, толико да прихватише свакојаку опакост, и оно што је свето послуживаху ономе коме то због недостојности беше забрањено” (4. Нефи 1:27).

Дежа ви у последњим данима! Неки чланови нису свесни да упадају у исту замку када заговарају прихватање локалних или етничких “предаја отаца њихових” (D&C 93:39) које нису у складу са јеванђеоском културом. Ипак, други кроз самообману и самоодрицање моле или захтевају да бискупи спусте своје стандарде за храмску препоруку, помоћ при школовању или захтеве за мисију. Није лако бити бискуп под таквим притиском. Међутим, налик Спаситељу који је очистио храм да би одбранио његову светост (видети Joван 2:15–16), бискупи се данас позивају да храбро бране храмске стандарде. Спаситељ је тај који је рекао: “Ја ћу се очитовати милосрђем народу свом … буде ли народ мој држао заповести моје” (УИЗ 110:7–8).

Спаситељ, наш велики Пример, увек је био лицем окренут ка свом Оцу. Волео је своје сапутнике и служио им је, али је рекао: “Ја не примам славе од људи” (Joван 5:41). Желео је да Га следе они које је поучавао, али им није чинио услуге. Он је изводио дело милосрђа, као што је лечење болесних, тај дар је често био праћен захтевом “никому не казуј” (Maтеј 8:4; Maрко 7:36; Лука 5:14; 8:56). То је делимично чинио да би избегао славу која Га је следила упркос Његовим напорима да је ескивира (видети Maтеј 4:24). Осудио је Фарисеје зато што су чинили добра дела само да би се показали пред другима (виети Maтеј 6:5).

Спаситељ, једино савршено биће које је икада живело, био је најнеустрашивији. Током свог живота, суочавао се са великим бројем оптужитеља, али никада није поклекао пред њиховим прстом презира. Он је једина особа која никада није заборавила ка којој страни је окренута: “ Свагда чиним што је [Оцу] угодно” (” (Joван 8:29; курзив додат) и “не тражим воље своје него вољу оца који ме је послао” (Joван 5:30).

Између поглавља 3. Нефи 11 и 3. Нефи 28, Спаситељ је употребио титулу Оца најмање 150 пута, јасно стављајући до знања Нефијцима да је Он боравио тамо представљајући свог Оца. А од 14. до 17. поглавља Јеванђеља по Јовану, Спаситељ спомиње Оца барем 50 пута. На сваки могући начин, Он је био савршен ученик свога Оца. Био је толико савршен представљајући свога Оца, да је познавати Спаситеља уједно значило и познавати Оца. Видети Сина било је исто као и да сте видели Оца (видети Joван 14:9). Чути Сина је значило чути Оца (видети Joван 5:36). Он је заправо постао нераздвојив од свога Оца. Његов Отац и Он били су једно (видети Joван 17:21–22). Без грешке је знао ка којој страни је лицем окренут.

Нека нас Његов надахњујући пример оснажи против замки ласкања од стране других или нас самих. Нека нам пружи храброст да никада не посустанемо или поклекнемо пред застрашивањем. Нека нас надахне да чинимо добро у што већој анонимности и да не тежимо људској слави ” (УИЗ 121:35). И нека нам Његов неупоредиви пример помогне да се увек сетимо која је “прва и највећа заповест” (Maтеј 22:38). Када други захтевају одобрење да пркосе Божјим заповестима, моја је молитва да се увек сећамо чији смо ученици и ка којој страни смо лицем окренути, у име Исуса Христа, амен.