Промишљајте о путу којим идете

Председник Томас С. Монсон

Када гледамо на Исуса као на наш модел и када ходамо Његовим стопама, можемо се безбедно вратити нашем Небеском Оцу.

Моја вољена браћо и сестре, осећам се понизним док стојим пред вама овог јутра. Молим вас за вашу веру и молитве у моје име док вам упућујем своју поруку.

Сви смо ми започели дивно и важно путовање када смо напустили духовни свет и ушли у ову фазу, често пуну изазова, која се назива смртност. Основна сврха нашег постојања на земљи је да примимо тело од меса и костију, стекнемо искуство које може доћи искључиво одвајањем од небеских родитеља и видимо да ли ћемо држати заповести. У Књизи Аврамовој, у трећем поглављу, пише: „И тако ћемо их искушати да видимо хоће ли они чинити све што им год Господ Бог њихов заповеди.”¹

Када смо дошли на земљу, донели смо велики дар од Бога - своју слободу избора. На хиљаде начина имамо повластицу да сами бирамо. Овде учимо на тешким примерима из живота. Разликујемо добро од зла. Разликујемо горко од слатког. Учимо да одлуке одређују судбину.

Сигуран сам да смо напустили Оца са огромном жељом да Му се вратимо, како бисмо стекли узвишење које је планирао за нас и које и ми толико желимо. Иако смо остављени да пронађемо и следимо пут који води натраг до Оца на Небу, Он нас није послао овде без смерница и вођства. Напротив, дао нам је алате који су нам потребни и помоћи ће нам ако затражимо Његову помоћ и трудимо се да чинимо све што можемо како бисмо истрајали до краја и стекли вечни живот.

Као помоћ на том путу имамо речи Божје и од Његовог Сина које се налазе у нашим Светим писмима. Имамо савет и учења Божјих пророка. Од изузетног значаја је то што нам је дат савршен пример који треба да следимо - пример нашег Господа и Спаситеља, Исуса Христа - и поучени смо да следимо тај пример. Сам Спаситељ је рекао: „Хајде за мном.”² „Дела, наиме, која видесте да ја чиним, чините и ви тако.”³ Поставио је питање: „Какви, дакле, људи морате бити? Затим одговара: „Заиста, кажем вам, онакви као што сам ја.”⁴ „[Он је] означио стазу и водио пут”⁵

Док гледамо Исуса као наш Пример и следимо Његове стопе, можемо се безбедно вратити нашем Небеском Оцу како бисмо заувек живели са Њим. Пророк Нефи је рекао: „Уколико човек не истраје до краја, следећи пример Сина Бога живога, не може бити спашен.”⁶

Једна жена би сваки пут када би говорила о искуствима током посете Светој земљи, узвикнула: „Ходала сам где је Исус ходао!“

Била је у близини места где је Исус живео и поучавао. Можда је стајала на стени на којој је Он некада стајао или посматрала планински ланац који је Он некада посматрао. Та искуства, сама по себи, била су узбудљива, али физички ходати путем којим је Исус ходао није толико важно као живети попут Њега. Угледати се на Његова дела и следити Његов пример много је важније од покушаја реконструисања стаза којима је Он путовао у смртности.

Када је Исус упутио позив извесном богаташу, „Хајде за мном,”⁷ није мислио само на то да Га богаташ следи дуж брда и долина у крају.

Не морамо ходати обалама Галилеје или међу брдима Јудеје како бисмо ходали тамо где је Исус ходао. Сви ми можемо ходати путем којим је Он ходао када изаберемо да Га следимо док путујемо кроз смртност, док нам Његове речи одзвањају у ушима, његов Дух нам испуњава срца, а његова учења усмеравају живот. Његов пример осветљава пут. Он је рекао: „Ја сам пут, истина и живот.”⁸

Док проучавамо пут којим је Исус ходао, видећемо да га је водио кроз многе изазове са којима се и ми суочавамо.

На пример, Исус је ходао путем разочарења. Иако је доживео многа разочарења, једно од најтужнијих описао је у свом јадиковању над Јерусалимом док је завршавао своје јавно службеништво. Деца Израелова су одбацила безбедност заштитничког крила које им је понудио. Док је посматрао град који ће ускоро бити напуштен због уништења, савладала су га осећања дубоке туге. У патњи је завапио: „Јерусалиме, Јерусалиме, који убијаш пророке и засипаш камењем послане к теби! Колико пута хтех да скупим чеда твоја као кокош гнездо своје под крила и не хтесте!”⁹

Ходао је путем искушења. Луцифер, онај зликовац, сакупивши своју највећу снагу, своје најпримамљивије обмане, искушавао га је док је постио 40 дана и 40 ноћи. Исус није поклекнуо, него је одолео искушењу. Одлазећи, рекао је: „Иди од мене, сотоно.”¹⁰

Исус је ходао путем патње. Размислите о Гетсеманском врту где је био у „самртној борби ... зној пак његов беше као капље крви које капаху на земљу.”¹¹ Нико не може заборавити његову патњу на немилосрдном крсту.

Свако од нас ће ходати путем разочарења, можда због пропуштене прилике, изгубљене снаге, избора које су направили вољени или сопствених избора. Свако од нас ће ходати и путем искушења. У 29. одсеку Учења и завета читамо: „И неизбежно је да ђаво напаствује синове људске, у противном се они не би могли определити.”¹²

Ходаћемо и путем бола. Ми, као слуге, не можемо очекивати да примимо више од Учитеља, који је напустио смртност тек након великог бола и патње.

Мада ћемо се на путу сусретати са горчином и жалошћу, можемо наћи и велику срећу.

Са Исусом, можемо ходати путем послушности. Неће увек бити лако, али нека наша лозинка буде наслеђе које нам је завештао Самуило: „Знај, послушност је вреднија од најбоље жртве, покорност је боља од претилине овнујске.”¹³ Имајмо на уму да су крајње последице непослушности ропство и смрт, док је награда за послушност слобода и вечни живот.

И ми, попут Исуса, можемо ходати путем служења. Док је служио међу људима, Исусов живот је био као блистави рефлектор доброте. Донео је снагу удовима хромих, вид очима слепих и слух ушима глувих.

Исус је ходао путем молитве. Научио нас је како да се молимо дајући нам дивну молитву коју познајемо као Господњу молитву. И ко може заборавити његову молитву у Гетсеманском врту: „Не моjа воља него твоjа да буде”?¹⁴

Остала упутства која нам је Спаситељ дао налазе се на дохват руке, у Светим писмима. У својој Беседи на гори, говори нам да будемо милостиви, скромни, праведни, чистог срца и миротворци. Поучава нас да се храбро залажемо за своја уверења, чак и када нас исмевају и прогањају. Позива нас да пустимо да наше светло сија како би га и други могли видети и пожелети да славе нашег Оца на Небу. Учи нас да будемо морално чисти у мислима и делима. Говори нам да је важније гомилати благо на небу него на земљи.¹⁵

Његове параболе поучавају моћу и влашћу. Причом о добром Самарјанину, учи нас да волимо своје ближње и служимо им.¹⁶ У својој параболи о талентима, поучава нас да се усавршавамо и тежимо савршенству.¹⁷ Параболом о изгубљеној овци, поучава нас да спасавамо оне који су отишли са пута и изгубили се.¹⁸

Док се трудимо да поставимо Христа у средиште наших живота тако што проучавамо Његове речи, следимо Његова учења и ходамо Његовим путем, Он нам је обећао учешће у вечном животу за који је умро да би га стекао. Нема узвишенијег циља од овог, да одлучимо да прихватимо Његоведисциплинске мере и постанемо Његови ученици, обављајући Његово дело целог свог живота. Ништа друго, ни један други избор који направимо, не може од нас направити оно што Он може.

Док размишљам о онима који су се истински трудили да следе Спаситељев пример и ходају Његовим путем, на памет ми падају имена Густава и Маргарете Вакер - две најхристоликије особе које сам икада упознао. Пореклом су били Немци који су емигрирали у источну Канаду, а упознао сам их када сам тамо служио као председник мисије. Брат Вакер је радио као берберин. Иако су њихова средства била ограничена, делили су све што су имали. Нису били благословени децом, али су бринули о свима који су улазили у њихов дом. Учени и префињени мушкарци и жене тражили су ове понизне, необразоване слуге Божје и сматрали су се срећнима ако су могли да проведу сат времена у њиховом присуству.

Њихова појава је била обична; њихов енглески није био течан и лак за разумевање; њихов дом је био скроман. Нису имали аутомобил ни телевизор, нити су чинили ишта од онога на шта свет обично обраћа пажњу. Ипак, верници су одлазили код њих како би осетили духа који је тамо пребивао. Њихов дом је био рај на земљи, а дух којим су зрачили ширио је мир и доброту.

И ми можемо имати тај дух и делити га са светом док ходамо Спаситељевим путем и следимо Његов савршен пример.

У Причама Соломуновим налази се савет: „Мери стазу ногама својим.”¹⁹ Док тако чинимо, имаћемо веру, па и жељу да ходамо путем којим је Исус ходао. Нећемо имати никакве сумње да смо на путу који наш Отац жели да следимо. Спаситељев пример даје оквир свему што чинимо, а Његове речи нуде неисцрпно вођство. Његов пут ће нас сигурно одвести кући. Да то буде наш благослов, молим се у име Исуса Христа, ког волим, коме служим и о коме сведочим, амен.