Подржавање пророка
Старешина Расел М. Нелсон,
из Већа дванаесторице апостола
Наше поджавање пророка је лична обавеза да чинимо све што можемо у подржавању њихових пророчких приоритета.
Председниче Ајринг, хвала вам на вашој поучној и надахњујућој поруци. Моја драга браћо и сестре, захваљујемо вам на вашој вери и оданости. Јуче смо били позвани да подржимо Томаса С. Монсона као Господњег пророка и председника Господње Цркве. Често певамо: „Боже, хвала ти на пророку.”1 Да ли разумемо шта то заиста значи? Замислите повластицу коју нам је Господ дао да можемо подржавати његовог пророка, чији ће савет бити неукаљан, незамаскиран, немотивисан било каквим личним тежњама и сасвим истинит!
Како заиста подржавамо пророка? Дуго пре него је постао председник Цркве, председник Џозеф Ф. Смит је објаснио: „На свецима који… подржавају црквене власти почива велика обавеза да то чине не само подизањем руку, чисто формално, већ делом и истином.”2
Добро се сећам свог најјединственијег „дела“ којим сам подржао пророка. Као лекар и кардиоваскуларни хирург, имао сам одговорност да извршим операцију на отвореном срцу председника Спенсера В. Кимбала 1972, када је био вршилац дужности председника Већа дванаесторице апостола. Била му је потребна веома сложена операција. Међутим, ја нисам имао искуства у спровођењу таквог поступка код 77-годишњег болесника са срчаном инсуфицијенцијом. Нисам препоручивао операцију и о томе сам обавестио председника Кимбала и Прво председништво. Али, са вером, председник Кимбал је одлучио да се подвргне операцији само зато што га је тако саветовало Прво председништво. То показује како је он подржавао своје вође! Та одлука је учинила да задрхтим!
Захваљујући Господу, операција је била успешна. Када је срце председника Кимбала поново почело да куца, учинило је то веома снажно! У том тренутку имао сам јасно сведочанство Духа да ће тај човек једнога дана постати председник Цркве!3
Исход знате. Само 20 месеци касније, председник Кимбал је постао председник Цркве. Био је одлучан и храбар вођа много година.
Од тада смо за председника Цркве подржали Езру Тафта Бенсона, Хауарда В. Хантера, Гордона Б. Хинклија и сада Томаса С. Монсона. Пророци у сваком смислу те речи!
Драга браћо и сестре, ако је обнова учинила нешто, онда је то разбијање старог мита о томе да је Бог престао да говори својој деци. Ништа не може бити даље од истине. Пророк је стајао на челу Божје Цркве у свим раздобљима, од Адама до данашњег дана.4 Пророци сведоче о Исусу Христу - о његовом божанству као и о његовој земаљској мисији и службеништву.5 Поштујемо пророка Џозефа Смита као пророка овог последњег раздобља. И поштујемо свакога човека који је после њега дошао на место председника Цркве.
Када подржавамо пророке и остале вође,6 призивамо закон изборне већине јер је Господ рекао: „Не сме се допустити никоме да иде проповедати јеванђеље моје или изграђивати цркву моју, ако није рукоположен од некога ко има власт, и ако цркви није знано да он власт има и да је прописно рукоположен од црквених поглавара.”7
То нам, као члановима Цркве, улива поверење и веру док настојимо да држимо заповести из Писама, да слушамо Господњи глас8 који долази преко гласа његових слугу, пророка.9 Све вође у Господњој Цркви позване су од стране одговарајуће власти. Заправо, ниједан пророк нити било који други вођа ове Цркве, никада није позвао сам себе. Ниједан пророк никада није био изабран. Господ је јасан када каже: „Ви мене не изабрасте, него ја вас изабрах.”10 Ви и ја не „гласамо“ за црквене вође, ни на ком нивоу. Ипак, имамо повластицу да их подржимо.
Путеви Господњи се разликују од путева људских. Људски путеви удаљавају људе из канцеларије или са посла када остаре или више нису у стању да обављају своју дужност. Али, путеви људски никада нису били, нити ће икада бити путеви Господњи. Наше подржавање пророка лична је обавеза да ћемо учинити највише што можемо како бисмо подржали њихове пророчке приоритете. Наше подржавање је исказ сличан заклетви да признајемо њихов позив за пророка као легитиман и обавезујући за нас.
Двадесет шест година пре него је постао председник Цркве, тада старешина Џорџ Алберт Смит, рекао је: „Обавеза коју прихватамо када подижемо своје руке … је веома света. Онане значи да ћемо ћутке ходати нашим путем и слагати се са тим да пророк Господњи усмерава ово дело, него значи … да ћемо стајати иза њега, молити се за њега, да ћемо бранити његово добро име као и да ћемо се трудити да преносимо његова упутства онако како Господ налаже.”11
Живи Господ води своју живу Цркву!12 Господ открива своју вољу за Цркву свом пророку. Јуче смо такође, пошто смо позвани да подржимо Томаса С. Монсона као председника Цркве, имали повластицу да подржимо њега, саветнике у Првом председништву и чланове Већа дванесторице апостола као пророке, видеоце и откровитеље. Замислите то! Подржали смо 15 мушкараца као пророке Божје! Они држе све свештеничке кључеве који су икада били поверени човеку у овом раздобљу.
Позивање 15 мушкараца у свето апостолство пружа велику заштиту нама као члановима Цркве. Зашто? Зато што одлуке тих вођа треба да буду једногласне.13 Можете ли замислити како Дух треба да надахне 15 мушкараца да би били једногласни? Тих 15 мушкараца су различитих образовања и професија, са различитим мишљењем о многим стварима. Верујте ми! Тих 15 мушкараца - пророка, виделаца и откровитеља - знају која је воља Господња када постигну једногласност! Имају дужност да надзиру да ли ће се Господња воља заиста извршити. Господња молитва даје пример сваком од тих 15 мушкараца када се моле: „Да буде воља твоја и на земљи као на небу.”14
Апостол са најдужим стажом у апостолској служби председава.15 Тај систем по годинама у служби обично доводи старије мушкарце у службу председника Цркве.16 Он пружа континуитет, зрелост која се стиче годинама, искуство као и обимну припрему, како Господ налаже.
Данашњу Цркву организовао је сам Господ. Поставио је изузетан систем управљања који осигурава изобиље и подршку. Тај систем пружа пророчко вођство чак и када неизбежне болести и немоћ дођу у старости.17 Противтежа и заштитне мере толико су развијени да нико не може одвести Цркву на странпутицу. Старије вође стално се поучавају како би једнога дана били спремни да седе у највишим саветима. Уче како да преко шаптаја Духа слушају глас Господњи.
Док је служио као први саветник председника Езре Тафта Бенсона, који се тада приближавао крају свога смртног живота, председник Гордон Б. Хинкли је објаснио:
„Начела и процедуре које је Господ установио за управљање Његовом црквом предвиђају све врсте… околности. Важно је… да нема сумњи или брига у вези са управљањем Црквом и применом пророчких дарова, укључујући и право на надахнуће и откривење у обављању послова и програма Цркве, у случају када је председник болестан или није способан да функционише у пуној мери.
Прво председништво и Савет дванаесторице апостола, позвани су и заређени да држе кључеве свештенства, и имају овлашћење и одговорност да управљају Црквом, послужују њене обреде, излажу њену доктрину и успостављају и одржавају њене обичаје.“
Председник Хинкли наставља:
„Када је председник болестан или није способан да функционише у пуној мери на свим дужностима своје службе, његова два саветника заједно чине Веће првог председништва. Они обављају свакодневне послове председништва. …
… Међутим, Прво председништво и Дванаесторица промишљено и уз молитву заједно разматрају свако важније питање у вези са правилима, процедурама, програмима или доктрином.”18
Прошле године, када је председник Монсон достигао пету годишњицу службе као председник Цркве, присетио се својих 50 година у апостолској служби и изјавио: „Године на крају узимају свој данак свима нама. Међутим, прикључујемо свој глас речима цара Венијамина који је рекао: … ‘И ја сам попут вас, подложан сваковрсним слабостима тела и духа. Ипак, изабран сам … и посвећен од оца свога … и његова ме недостижна и чудесна моћ подржава и чува да служим вама свом моћу, умом и снагом што ми их Господ додели’ (Мосија 2:11).”
Председник Монсон jе наставио: „Упркос различитим здравственим проблемима са којима се можемо сусрести, упркос слабостима тела и ума, служимо најбоље што можемо. Уверавам вас да је Црква у добрим рукама. Систем успостављен за Савет Првог председништва и Веће дванесторице [апостола] уверава [нас] да ће увек бити у добрим рукама и да, шта год да се деси, нема места за бригу или страх. „Наш Спаситељ, Исус Христ, кога следимо, кога поштујемо и коме служимо, увек је за кормилом.”19
Председниче Монсоне, захваљујемо вам за те истине! И захваљујемо вам на животном веку примерне и посвећене службе. Могу ли да говорим у име чланова Цркве широм света у нашем заједничком и искреном изражавању захвалности према вама. Ми вас поштујемо! Ми вас волимо! Ми вас подржавамо, не само подигнутим рукама него и свим својим срцем и посвећеним трудом. Понизно и ревносно се „молимо за тебе, наш драги пророче”!20 У име Исуса Христа, амен.