Највеће богатство
Свако од нас треба да дође Христу са истом бескомпромисном посвећеношћу Његовом Јеванђељу.
Света писма говоре о богатом младом владару који је, трчећи ка Исусу, клекнуо пред Његове ноге и потпуно искрено упитао Учитеља: „Шта да радим да наследим вечни живот?” Пошто је саслушао дугачак списак заповести којих се овај момак верно држао, Исус је рекао човеку да прода све што поседује, приход раздели сиромашнима, да узме свој крст и крене за Њим. Одважност ове смернице навела је младог владара – упркос скупим сандалама – да му се охладе стопала, и отишао је тугујући јер, према Светом писму, „беше врло богат”.1
Очигледно, ово је важна прича упозорења о коришћењу богатства и потребама сиромашних. Али на крају, то је прича о свесрдној, безрезервној преданости божанској одговорности. Са богатством или без њега, свако од нас треба да дође Христу са истом бескомпромисном посвећеношћу Његовом Јеванђељу која се очекивала од овог младића. У жаргону данашње омладине, треба да се изјаснимо „идемооо”.2
У својој карактеристично незаборавној прози, К. С. Луис замишља Господа како нам говори нешто попут: „’Не желим… твоје време… [или] твој новац… [или] твоје дело, [онолико колико] желим [само] Тебе. [Tо дрво орезујете.] Не желим да одсечем грану овде и грану тамо, желим… да одсечем све. [И тај зуб.] Не желим да [га] бушим, стављам круницу или га [пломбирам]. [Желим] да га извадим. [У ствари, желим да] предате мени сву своју природну суштину… [И] уместо ње ћу вам дати нову суштину. У ствари, даћу вам себе: моја… воља постаће [ваша воља].” 3
Сви који говоре на овој генералној конференцији ће, на овај или онај начин, говорити оно што је Христ рекао богаташу: „Дођите свом Спаситељу. Дођите потпуно и свесрдно. Узмите свој крст, колико год да је тежак, и следите Га.”4 То ће рећи знајући да у царству Божјем не може бити половичности, почетака и застајања, нити окретања. За оне који су тражили дозволу да сахране умрлог родитеља или се опросте од других чланова породице, Исусов одговор био је захтеван и недвосмислен. „[Оставите то другима]”, рекао је. „Ниједан није приправан за царство Божије који метне руку своју на плуг па се обзире натраг.”5 Кад се од нас тражи да урадимо нешто тешко, чак и оно што је супротно чежњама нашег срца, запамтите да оданост коју обећавамо Христовој ствари треба да буде највећа посвећеност наших живота. И мада нас Исаија уверава да је доступна „без новаца и без плате”,6 –a јесте– морамо бити спремни, користећи смерницу Т. С. Елиота, да не кошта „мање од свега”.7
Наравно, сви ми имамо неке навике или мане или личну историју која би нас могла удаљити од потпуног духовног урањања у ово дело. Али Бог је наш Отац и изузетно је добар у праштању и заборављању грехова којих смо се одрекли, можда зато што их чинимо стално, омогућавајући Му прилике за праштање. У сваком случају, постоји божанска помоћ за свакога од нас, у било ком часу у којем имамо жељу да променимо своје понашање. Бог је дао Саулу „друго срце”.8 Језекиљ је позвао читав древни Израел да одбаци своју прошлост и „начини… ново срце и нов дух”.9 Алма је позвао на „моћну промену” 10 која би изазвала ширење душе, а сам Исус је поучио да „ако се ко наново не роди, не може видети царство Божије”. 11 Јасно је да је могућност за промену и живот на вишем нивоу увек био један од Божјих дарова онима који га траже.
Пријатељи, у нашем садашњем тренутку налазимо све могуће поделе и подподеле, скупове и подскупове, дигитална племена и политичке идентитете, са више него довољно непријатељства где год се окренемо. Можемо ли се запитати да ли је „виши и светији”12 живот, да употребим израз председника Нелсона, оно што треба да тражимо? Када бисмо то чинили, било би добро да се сетимо оног запањујућег периода у Мормоновој књизи у којем су ти људи питали и добили потврдан одговор:
„И догоди се да не беше сукоба у земљи међу свим народом, у целој земљи… због љубави Божје која пребиваше у срцима људи
И не беше зависти, ни препирки, … нити било каквих пожуда. И сигурно не могаше бити срећнијег народа међу свим народима које беше створила рука Божја.
Не беше разбојника, ни убица, нити беше Ламанаца, нити било каквих „-аца”, већ беху они једно, деца Христова и наследници царства Божјег.
„И како беху благословени!”13
Шта је кључ овог напретка у задовољном, срећном животу? Уграђен је овде у једној реченици: „Љубав Божја… настанила се у срцима људи.”14 Када љубав према Богу даје боју нашем животу, нашем међусобном односу и на крају осећању према читавом човечанству, тада старе разлике, ограничавајуће титуле и вештачке поделе почињу да нестају, а мир се увећава. Управо се то догодило у нашем примеру из Мормонове књиге. Више није било ни Ламанаца, ни Јаковљеваца, ни Јосифоваца, или Зорамаца. Уопште није било „–аца”. Људи су преузели само једно узвишеније обележје. Сви су они, каже се, били познати као „деца Христова”.15
Наравно, овде говоримо о првој великој заповести датој људској породици – да воли Бога, безусловно или бескомпромисно, то јест свим срцем, моћу, умом и снагом16 Ова љубав Божја је прва велика заповест у свемиру. Али прва велика истина у свемиру је да нас Бог воли управо тако – потпуно, безусловно, свим својим срцем, моћу, умом и снагом. А када се те величанствене силе Његовог и нашег срца споје без ограничења, долази до праве експлозије духовне, моралне моћи. Затим, како је написао Тејар де Шарден, „по други пут у историји света, човек ће открити ватру”.17
Тада, и заиста само тада, можемо ефикасно држати другу велику заповест на начине који нису површни или безначајни. Ако волимо Бога довољно да се трудимо да Му будемо потпуно верни, Он ће нам дати могућност, способност, вољу и начин да волимо ближњег и себе саме. Можда ћемо тада моћи поново да кажемо: „Не могаше бити срећнијег народа међу свим народима које беше створила рука Божја.”18
Браћо и сестре, молим се да успемо тамо где је тај богати младић омануо, да узмемо Христов крст, ма колико то било захтевно, без обзира на проблеме и без обзира на цену. Сведочим да ће, када се обавежемо да ћемо Га следити, на овај или онај начин, тај пут проћи поред круне од трња и грубог римског крста. Без обзира на то колико је наш млади владар био богат, није био довољно богат да избегне судбински сусрет са тим симболима, а не можемо ни ми. За благослов примања највећег од свих иметака – дар вечног живота – довољно је мало што се од нас тражи да следимо правац Високог Свештеника нашег позива, наше Звезде Данице, Заговорника и Цара. Сведочим са мало познатим древним Амалекијом да свако од нас треба да то „ понуди [нашу] целу душу као принос Њему”.19 О тако одлучној, постојаној преданости певамо:
Хвалите гору; Учвршћен сам на њој:
Гори Твоје откупљујуће љубави…
Ево мог срца, О узми и запечати га,
Запечати га за своје судове горе.20
У свето име Исуса Христа, амен.