Поновно поверење

старешина Герит В. Гонг

Веће дванаесторице апостола

Поверење у Бога и једних у друге доноси небеске благослове.

Некад, када сам био веома млад, кратко сам размишљао о томе да побегнем од куће. Из угла малог дечака, осећао сам да ме нико не воли.

Моја пажљива мајка ме је саслушала и уверавала. Био сам безбедан код куће.

Да ли сте се икада осећали као да бежите од куће? Често, бежање од куће значи да је поверење угрожено или нарушено – поверење у себе, поверење у друге, у Бога. Када је поверење на искушењу, питамо се како да га поново повратимо.

Моја порука данас је, било да долазимо кући или идемо кући, Бог долази да се сретне са нама.¹ У Њему можемо наћи веру и храброст, мудрост и разумевање, да поново повратимо поверење. Исто тако, тражи од нас да једни другима држимо упаљено светло, да више праштамо и мање осуђујемо себе и једни друге, тако да Његова Црква може бити место где се осећамо као код куће, било да долазимо први пут или поново.

Поверење је чин вере. Бог и даље веруje у нас. Ипак, људско поверење може се нарушити или сломити када:

Пријатељ, пословни партнер, или неко у кога имамо поверења није искрен, повређује нас или нас искоришћава.²
Брачни друг је неверан.
Можда неочекивано, неко кога волимо суочава се са смрћу, повредом или болешћу.
Суочавамо се с неочекиваним јеванђеоским питањем, можда нечим у вези са црквеном историјом или црквеном политиком, а неко каже да је наша црква некако сакрила истину или је није обелоданила.

Друге ситуације могу бити мање специфичне али изазивају подједнаку бригу.

Можда себе не видимо у Цркви, не осећамо да се уклапамо, осећамо да нас други осуђују.

Или, мада смо учинили све што се од нас очекивало, ствари тек треба да се реше. Упркос нашим личним искуствима са Светим Духом, можда још увек не осећамо да знамо да Бог живи или да је Јеванђеље истинито.

Многи данас осећају велику потребу да поврате поверење у људске односе и данашње друштво.³

Када размишљамо о поверењу, знамо да је Бог, Бог истине и „не [може] лагати”.⁴ Знамо да је истина знање о ономе што јесте, што беше, и што ће доћи.⁵ Знамо да трајно откривење и надахнуће уклапа непроменљиву истину у променљиве околности.

Знамо да прекршени завети сламају срца. „Направио сам глупост”, каже он „Можеш ли ми икада опростити?” Муж и жена се могу држати за руке, надајући се да ће поново успоставити поверење. У другачијем окружењу, особа у затвору каже: „Да сам држао Реч мудрости, не бих био овде”.

Знамо да су радост на Господњем заветном путу и позиви на служење у Његовој Цркви позив да осетите поверење у Бога и љубав за нас и једних за друге. Чланови Цркве, укључујући одрасле самце, редовно служе у Цркви и у нашим друштвеним заједницама.

По надахнућу, бискупство позива млади пар да служе у јаслицама одељења. У почетку, муж седи у углу одвојен и на одстојању. Постепено почиње да се смеје са децом. Касније пар изражава захвалност. Пре тога, кажу, жена је желела децу, а муж није. Сада их је служење променило и ујединило. Унело је и дечју радост у њихов брак и дом.

У другом граду, млада мајка са малом децом и њен муж су били изненађени и презаузети али су прихватили када је она позвана да служи као председница Потпорног друштва у одељењу. Недуго након тога, снежна олуја је покидала доводе електричне струје, остављајући полице у продавници празне и домове хладне као лед. Због тога што су имали струје и грејања, ова млада породица великодушно је отворила свој дом за неколико породица и појединаца да би пребродили олују.

Поверење постане стварно када оно што је тешко радимо са вером. Служење и жртва повећавају капацитет и оплемењују срца. Поверење у Бога и једних у друге доноси небеске благослове.

Након што је преживео рак, верног брата је ударио ауто. Уместо да се самосажаљева, у молитви је упитао: „Шта могу да научим из овог искуства?” На интензивној нези, осећао се подстакнутим да примети бригу медицинске сестре за свог мужа и децу. Пацијент у боловима проналази одговоре са поверењем у Бога и допире до других.

Док је брат који је имао проблема са порнографијом чекао испред канцеларије председника кочића, он се моли да сазна како да помогне. Јасан утисак је дошао: „Отвори врата и пусти га унутра”. Са вером и поверењем да ће Бог помоћи, свештенички вођа отвара врата и грли брата. Обојица осећају преображавајућу љубав и поверење према Богу и један према другом. Утврђен, брат може почети са покајањем и променом.

Иако су наше појединачне околности личне, јеванђеоска начела и Свети Дух нам могу помоћи да знамо да ли, како и када треба поново да имамо поверења у друге. Када је поверење нарушено или издато, разочарање и неповерење су стварни; тако је и потребно разлучивање да би се знало када су вера и храброст заслужне за поновно поверење у људске односе.

Ипак, захваљујући Богу и личном откривењу, председник Расел М. Нелсон нас је уверио: „Не треба да бринете у кога можете сигурно имати поверења”. Увек можемо имати поверења у Бога. Господ нас познаје боље и воли нас више него што ми познајемо и волимо себе. Његова непрестана љубав и савршено познавање прошлости, садашњости и будућности чине Његове завете постојанима и сигурнима.

Поверење које Света писма називају: „током времена”.⁷ Уз Божји благослов, током времена, и уз сталну веру и поштовање можемо наћи решење и мир.

Господ теши:

„Вечером долази плач, а јутром радост”.⁸

„Пренесите своја бремена [на] Господа и имајте поверења у Његову сталну бригу.”⁹

„На Земљи нема туге коју небо не може исцелити.”¹⁰

Имајте поверења у Бога¹¹ и Његова чуда. Ми и наши односи се можемо променити. Кроз Помирење у Христа Господа можемо одбацити своју природну себичност и постати дете Божје, кротко, понизно,¹² пуно вере и одговарајућег поверења. Када се покајемо, када признамо и одбацимо наше грехе, Господ каже да их се више не сећа.¹³ Није да Он заборавља; радије, чини се, на изузетан начин бира да их се не сећа, а не треба ни ми.

Имајте поверења у Божје надахнуће да бисте мудро разлучивали. Можемо опростити другима на прави начин и у право време ако Господ каже да морамо,¹⁴ док бивамо „мудри као змије а безазлени као голубови”.¹⁵

Понекад, када нам је срце скрушено и раскајано, најотворенији смо за утеху и вођство Светог Духа.¹⁶ Осуда и опроштај почињу препознавањем грешке. Често се осуда усредсређује на прошлост. Опраштање са ослобађањем гледа у будућност. „Јер Бог не посла Сина свог на свет да суди свету, него да се свет спасе кроза Њ.” ¹⁷

Апостол Павле је питао: „Ко ће нас раставити од љубави Христове?” Одговорио је: „Ни смрт, ни живот… ни висина, ни дубина… [не] може нас раставити од љубави Божије која је у Христу Исусу, Господу нашему.”¹⁸ Ипак, постоји неко ко нас може раставити од Бога и Исуса Христа – а тај неко смо ми, сами. Како је Исаија рекао: „Греси ваши заклонише лице Његово од вас”.¹⁹

По божанској љубави и божанском закону, одговорни смо за своје изборе и њихове последице. Али помирбена љубав Нашог Спаситеља је „бесконачна и вечна”.²⁰ Када смо спремни да дођемо кући, чак и када смо „још подалеко би[ли]”,²¹Бог је спреман са великим саосећањем да нам пружи добродошлицу, са радошћу нудећи све што има.²²

Председник Ј. Рубен Кларк је рекао: „Верујем да наш Небески Отац жели да спасе свако своје дете… да ће нам по својој правди и милости дати највећу награду за наша дела, дати нам све што може дати, и обрнуто, верујем да ће нам изрећи минималну казну коју нам може изрећи”.²³

На крсту, чак и милостива молба нашег Спаситеља свом Оцу није била безусловна: „Оче! Опрости им” већ тачније: „Оче! Опрости им; јер не знаду шта чине”.²⁴ Наша слобода деловања и слобода имају смисао јер смо одговорни пред Богом и самим собом за оно што смо, за оно што знамо и чинимо. Срећом, можемо веровати савршеној Божјој правди и савршеној милости да савршено процени наше намере и поступке.

Закључујемо како смо и започели – са Божјим саосећањем док се враћамо кући Њему и једни другима.

Сећате ли се параболе Исуса Христа о неком човеку који је имао два сина?²⁵ Један син је напустио свој дом и протраћио своје наслеђе. Када је дошао к себи, овај син је тражио да се врати кући. Други син, сматрајући да је држао заповести „толико година”,²⁶ није желео да пружи добродошлицу кући свом брату.

Браћо и сестре, да ли бисте узели у обзир да Исус од нас тражи да отворимо своја срца, своје разумевање, саосећање и понизност, и да себе видимо у обе улоге?

Попут првог сина или ћерке, можемо лутати а касније тражити да се вратимо кући. Бог чека да нам пружи добродошлицу.

И попут другог сина или ћерке, Бог нас нежно моли да се заједно радујемо док Му се сви ми враћамо кући. Позива нас да своје скупове, већа, разреде и активности учинимо отвореним, јединственим и сигурним – домовима једних за друге. Са љубазношћу, разумевањем и узајамним поштовањем, сви ми понизно тражимо Господа и молимо се и поздрављамо Његове обновљене јеванђеоске благослове за све.

Наша животна путовања су појединачна, али можемо поново доћи Богу, нашем Оцу, и Његовом Љубљеном Сину преко поверења у Бога, једних у друге и себе.²⁷ Исус позива: „Не бој се, само веруј”.²⁸ Као што је то чинио пророк Џозеф Смит, без страха можемо имати поверења у бригу нашег Небеског Оца.²⁹ Драга браћо, драге сестре, драги пријатељи, молим вас да поново трагате за вером и поверењем – чудо које вам Он обећава данас. У посвећено и свето име Исуса Христа, амен.