О менталном здрављу
Дозволите ми да поделим неколико запажања која сам стекао док је моја породица пролазила кроз искушења.
Иако је наша породица уживала у богатим благословима док је радосно корачала заветним путем, суочавали смо се и са изузетно високим животним планинама. Желим да поделим нека врло лична искуства у вези са менталним болестима. Оне укључују клиничку депресију, тешку анксиозност, биполарни поремећај, поремећај пажње услед хиперактивности – а понекад и комбинацију свих њих. Делим ова осетљива искуства уз одобрење укључених.
Током своје службе срео сам стотине појединаца и породица са сличним искуствима. Понекад се питам да ли би пустошење болешћу које захвата земљу, како се спомиње у Светим писмима, могло укључивати и менталне болести.1 Широм света, покрива све континенте и културе и утиче на све – младе, старе, богате и сиромашне. Чланови Цркве нису изузети.
У исто време, наша учења нас уче да тежимо да постанемо попут Исуса Христа и да будемо усавршени у Њему. Наша деца певају: „Трудим се да будем као Исус”.2 Чезнемо за савршенством као што су савршени наш Небески Отац и Исус Христ.3 Будући да менталне болести могу ометати наше опажање савршенства, често остају табу. Као резултат тога, постоји превише незнања, превише тихе патње и превише очаја. Многи, осећајући се скрхано јер не задовољавају прихваћене стандарде, погрешно верују да им није место у Цркви.
Да бисмо се борили против такве преваре, важно је запамтити да „Спаситељ воли свако дете свог Оца. Он у потпуности схвата бол и борбу коју многи доживљавају док живе са широким спектром изазова са менталним здрављем. Он је трпео ‘боли и невоље и искушења сваке врсте; … [преузимајући] на себе боли и болести свога народаʽ (Aлмa 7:11; курзив додат; такође видети Јеврејима 4:15–16; 2. Нефи 9:21). Пошто разуме све невоље, зна како да ‘[исцели] скрушене у срцу’ (Лука 4:18; такође видети Исаија 49:13–16).”4 Изазови често указују на потребу за додатним алатима и подршком и нису недостатак карактера.
Дозволите ми да поделим неколико запажања која сам стекао док је моја породица пролазила кроз искушења.
Прво, многи људи ће туговати са нама; неће нас осуђивати. Због тешких напада панике, анксиозности и депресије, наш син се вратио са мисије након само четири недеље. Као његови родитељи, тешко смо се носили са разочарањем и тугом јер смо се толико молили за његов успех. Као и сви родитељи, желимо да наша деца напредују и буду срећна. Мисија је требало да буде важна прекретница за нашег сина. Такође смо се питали шта ће други људи мислити.
Нисмо знали да је повратак нашег сина за њега био бескрајно поражавајући. Имајте на уму да је волео Господа и да је желео да служи, а ипак то није могао из више разлога које је тешко разумео. Убрзо се нашао у ситуацији потпуног безнађа, борећи се са дубоком кривицом. Више се није осећао прихваћеним, већ духовно обамрлим. Стално су га опседале мисли о смрти.
Док је био у том ирационалном стању, наш син је веровао да је једино преостало да себи одузме живот. Био је потребан Свети Дух и војска анђела са обе стране вела да га спасу.
Док се борио за свој живот и током тог изузетно тешког времена, наша породица, вође одељења, чланови и пријатељи трудили су се да нам пруже подршку и послужују нам.
Никада нисам осетио такав излив љубави. Никада снажније и на тако личан начин нисам осетио шта значи тешити оне којима је потребна утеха. Наша породица ће увек бити захвална на том изливу утехе.
Не могу да опишем безбројна чуда која су пратила ове догађаје. На срећу, наш син је преживео, али било му је потребно много времена и много медицинске, терапијске и духовне бриге да би се излечио и прихватио да је вољен, цењен и потребан.
Разумем да се сви такви случајеви не завршавају као наш. Тугујем због оних који су прерано изгубили своје вољене и сада су им остали туга, као и питања без одговора.
Моје следеће запажање је да родитељима може бити тешко да открију патњу своје деце, али морамо да се образујемо. Како можемо знати разлику између потешкоћа повезаних са нормалним развојем и знакова болести? Као родитељи, имамо свету дужност да помогнемо својој деци да се снађу у животним изазовима; међутим, мало нас је специјалиста за ментално здравље. Ипак, морамо да бринемо о својој деци помажући им да науче да буду задовољни својим искреним напорима у настојању да испуне одговарајућа очекивања. Свако од нас, из личних недостатака, зна да је духовни напредак стални процес.
Сада схватамо да „не постоји једноставан универзални лек за емоционално и ментално здравље. Доживљаваћемо стрес и превирања јер живимо у палом свету са палим телом. Осим тога, многи чиниоци који могу довести до дијагнозе менталне болести. Без обзира на наше ментално и емоционално благостање, усредсређивање на напредак здравије је од опседнутости нашим недостацима”.5
За моју жену и мене, једино што нам је увек помагало било је да останемо што ближе Господу. Гледајући уназад, сада видимо како нас је Господ стрпљиво поучавао у временима велике неизвесности. Његово светло нас је водило корак по корак кроз најмрачније сате. Господ нам је помогао да видимо да је вредност појединачне душе далеко важнија у вечном плану од било ког земаљског задатка или достигнућа.
Понављам, образовање о менталним болестима припрема нас да помогнемо себи и другима који су можда у проблемима. Отворени и искрени међусобни разговори помоћи ће да ова важна тема добије пажњу коју заслужује. На крају крајева, информације претходе надахнућу и откривењу. Ови пречесто невидљиви изазови могу утицати на свакога, а када се суочимо са њима, изгледају непремостиви.
Једна од првих ствари коју морамо научити је да свакако нисмо сами. Позивам вас да проучите тему о менталном здрављу у одељку „Помоћ за живот” у апликацији Јеванђеоска библиотека. Учење ће довести до више разумевања, више прихватања, више саосећања, више љубави. Може ублажити трагедију, а истовремено нам помоћи да развијемо здрава очекивања и здраве међусобне односе.
Моје последње запажање: морамо стално да пазимо једни на друге. Морамо се волети и мање осуђивати – посебно када се наша очекивања не испуњавају одмах. Треба да помогнемо својој деци и младима да осете љубав Исуса Христа у свом животу, чак и када се боре да осете љубав према себи самима. Старешина Орсон Ф. Витни, који је служио као члан Већа дванаесторице апостола, саветовао је родитеље како да помогну потомцима који се суочавају са проблемима: „Молите се за своју… децу; подржавајте их својом вером”.6
Често сам размишљао шта значи подржавати их вером. Верујем да то укључује једноставне поступке љубави, кроткости, љубазности и поштовања. Значи омогућити им да се развијају сопственим темпом и износити сведочанство које ће им помоћи да осете љубав нашег Спаситеља. За то је потребно да више размишљамо о њима, а мање о себи или другима. Обично значи да мање говоримо а слушамо много, много више. Морамо их волети, јачати их, и често их хвалити у њиховим настојањима да успеју и да буду верни Богу. И на крају, требало би да учинимо све што је у нашој моћи да останемо блиски са њима – као што смо блиски са Богом.
Свима вама који сте лично погођени менталном болешћу, поручујем да се чврсто држите својих завета, чак и ако у овом тренутку можда не осећате Божју љубав. Учините све што је у вашој моћи, а затим „[стојте] мирно… да бис[те] видели спасење Божје, и да би мишица Његова била откривена”.7
Сведочим да је Исус Христ наш Спаситељ. Он нас познаје. Он нас воли и чекаће нас. Током искушења у нашој породици, сазнао сам колико је Он близу. Његова обећања су истинита:
Не стрепи, не клони, ја с тобом сам ту,
Твој Бог ја сам веран у добру и злу.
Ојачаћу те и на ноге те дићи, …
О, праведном руком, подржан бићеш ти.
Знајући колико је чврст наш темељ, хајде да увек радосно изјављујемо:
Оставити противнику ја не могу
оног што на Исуса ослања душу.
Сав пакао да проба уздрмати душу, …
Ја никад је, никад, напустити нећу!8
у име Исуса Христа, амен.