Достојност није беспрекорност
Када осећате да сте били неуспешни сувише пута да бисте наставили, сетите се да су Христово помирења и благодат који то омогућавају стварни.
Једном сам послао поруку својој ћерци и зету користећи функцију претварање говора у текст на свом телефону. Рекао сам: „Хеј вас двоје. Заиста вас волим.” Они су примили: „Мрзим вас двоје. Треба да вас волим.” Задивљујуће је како лако позитивна и добронамерна порука може бити погрешно схваћена? То је нешто што се дешава са Божјим порукама покајања и достојности.
Неки грешком приме поруку да покајање и промена нису неопходни. Божја порука је да су од суштинске важности.1 Али зар нас Бог не воли упркос нашим недостацима? Наравно! Он нас воли савршено. Волим своје унуке, несавршености и све друго, али то не значи да не желим да се побољшају и постану све оно што могу да постану. Бог нас воли онакве какви јесмо, али нас исто тако сувише воли да би нас пустио да наставимо тако.2 Напредовање у Господу је суштина смртног живота.3 Промена је оно што чини суштину Христовог помирења. Не само да нас Христ може васкрснути, прочистити, утешити и исцелити, већ нас тиме може преобличити да постанемо више попут Њега.4
Неки грешком приме поруку да је покајање једнократни догађај. Божја порука је да, као што је председник Расел М. Нелсон поучио: „Покајање … је процес”.5 Покајање може захтевати време и додатни напор,6 тако да су напуштање греха7 и да „више немамо склоност да зло чинимо, већ да непрестано добро чинимо”8 доживотне тежње.9
Живот је попут путовања земљаним путем. Не можемо доћи до одредишта са једним резервоаром за гориво. Морамо га стално допуњавати. Узимање причести је попут заустављања на бензинској пумпи. Када се кајемо и обнављамо своје завете, обећавамо да смо спремни да се држимо заповести, а Бог и Христ нас благосиљају Светим Духом.10 Укратко, обећавамо да ћемо стремити напред на нашем путовању, а Бог и Христ обећавају да ће допуњавати наше резервоаре.
Неки погрешно примају поруку да нису достојни да се потпуно укључе у Јеванђеље због тога што се нису потпуно ослободили лоших навика. Божја порука је да достојност није беспрекорност.11 Достојност је бити поштен и трудити се. Морамо бити поштени са Богом, свештеничким вођама, и другима који нас воле,12 и морамо настојати да се држимо Божјих заповести и да никада не одустанемо само зато што смо склизнули.13 Старешина Брус K. Хафен рекао је да развијање христоликог карактера „захтева стрпљење и постојаност пре него што захтева беспрекорност”.14 Господ је рекао да дарови Духа „дати су на корист онима који ме љубе и држе све заповести моје, и ономе који настоји да тако чини”.15
Један младић, кога ћу звати Дејмон написао је: „Док сам одрастао имао сам проблема са порнографијом. Увек сам се осећао посрамљено што нисам могао да чиним оно што је исправно.” Сваки пут када је Дејмон склизнуо, бол због жаљења постајао је толико интензиван да је оштро себе осуђивао да је недостојан било какве благодати, опроштаја или додатних прилика од Бога. Рекао је: „Одлучио сам да управо заслужујем да се осећам ужасно све време. Закључио сам да ме Бог мрзи јер нисам био спреман да се трудим више и да се изборим са овим једном заувек. Истрајавао бих недељу дана, а понекад чак и месец дана, али онда бих се вратио и помислио: ‘Никада нећу бити довољно добар, па каква је корист од покушавања?’”
У једном таквом тренутку слабости, Дејмон је рекао свом свештеничком вођи: „Можда би требало да престанем да долазим у цркву. Мука ми је од тога да будем лицемер.”
Његов вођа је одговорио: „Ниси лицемер због тога што имаш лошу навику са којом покушаваш да се избориш. Лицемер си ако је кријеш, лажеш о њој, или покушаваш да убедиш себе да Црква има проблем зато што одржава тако високе стандарде. Бити поштен у својим поступцима и предузимање корака напред није лицемерство. То је учеништво.”16 Овај вођа је цитирао старешину Ричарда Г. Скота, који је поучио: „Господ на слабости гледа другачије него на побуну… Када Господ говори о слабостима увек то чини са милошћу.”17
То гледиште је дало Дејмону наду. Схватио је да Бог није тамо горе да би рекао: „Дејмоне поново си упрскао”. Уместо тога, вероватно каже: Погледај колико је Дејмон далеко догурао”. Овај младић је коначно престао да сагиње главу од стида или да тражи додатне начине за изговор и оправдања. Он је гледао увис ради божанске помоћи и проналазио је.18
Дејмон је рекао: „Једини пут када сам се окренуо Богу у прошлости било је када сам тражио опроштај, али сада тражим и благодат – Његову ‘[оспособљавајућу моћ]’ [Водич кроз Света писма, „Благодат”]. Никада то нисам чинио раније. Ових дана много мање времена проводим мрзећи себе због онога што сам чинио а много више времена у љубави према Исусу због онога што је Он учинио.”
С обзиром на то колико се дуго Дејмон борио, било је бескорисно и нереално да му родитељи и вође помажу да пребрзо каже „никад више” или да произвољно поставе неки стандард апстиненције да би се сматрао „достојним”. Уместо тога, започели су са малим, достижним циљевима. Решили су се претераних очекивања и усредсредили се на константни напредак, што је омогућило да Дејмон ради на више ствари које доносе успех а не промашај.19 Он је, попут поробљеног Лимхијевог народа, научио да може у „мањој мери напредовати”.20
Старешина Д. Тод Кристоферсон је саветовао: „Да бисмо се носили са нечим веома великим, потребно је да радимо на томе мало по мало… Уврстити нове и потпуне навике у наш карактер или превазићи лоше навике или зависности [најчешће] значи један уложен напор данас, други сутра а онда још један, можда још много дана, чак и месеци и година… Али можемо то учинити јер можемо да се обратимо Богу… за помоћ која нам је свакодневно потребна.”21
Дакле, браћо и сестре, пандемија КОВИД-19 није била лака ни за кога, али изолација заједно са ограничењима због карантина учинила је живот тешким, посебно за оне који се боре са лошим навикама. Имајте на уму, промена је могућа, покајање је процес, а достојност није беспрекорност. Оно што је најважније, имајте на уму да су Бог и Христ вољни да нам помогну управо овде и управо сада.22
Неки грешком приме поруку да Бог чека да помогне после нашег покајања. Божја порука је да ће нам помоћи док се кајемо. Његова благодат нам је доступна „без обзира где смо на путу послушности”.23 Старешина Дитер Ф. Ухдорф је рекао: „Богу нису потребни они који су беспрекорни. Он тражи оне који ће понудити своја ‘срц[а] и вољан ум’ [Учење и завети 64:34], и он ће их учинити ‘савршени[ма] у Христу’ [Морони 10:32–33].”24
Много је оних који су повређени нарушеним или затегнутим породичним односима те им је тешко да поверују у Божју самилост и трпељивост. Они имају потешкоћа да гледају Бога онаквог какав јесте – Отац пун љубави који задовољава наше потребе25 и зна како да „добрим дар[ује] оне који од Њега ишту”.26 Његова благодат није само цена за достојне. Она је „божанска помоћ” коју нам Он даје као помоћ да бисмо постали достојни. Она није само награда за праведност. Она је „дар снаге” коју нам Он даје као помоћ да постанемо праведни.27 Не ходамо само према Богу и Христу. Ходамо са Њима.28
Широм Цркве, млади рецитују теме из разреда Младих жена и већа Ароновог свештенства. Од Новог Зеланда, Шпаније, Етиопије до Јапана, младе жене говоре: „Ценимо дар покајања”. Од Чилеа, Гватемале до Моронија, у Јути, млади мушкарци говоре: „Док се трудим да служим, користим веру, кајем се и побољшавам сваког дана, квалификоваћу се да примим храмске благослове и трајну радост Јеванђеља”.
Обећавам да ће ови благослови и радост бити стварни и у домету оних који држе све заповести моје, и „ономе који настоји да тако чини”.29 Када осећате да сте били неуспешни сувише пута да бисте наставили, сетите се да су Христово помирења и благодат који то омогућавају стварни.30 „[Његова] милостива рука је испружена према вама.”31 Вољени сте – данас, за двадесет година, и заувек. У име Исуса Христа, амен.