Молим се да нас Он употреби

Шерон Јубенк

прва саветница у врховном председништву Потпорног друштва

Мали заједнички напори имају велики утицај, увећавајући многе појединачне ствари које радимо као ученици Исуса Христа.

Овај колачић од танких кора и пистаћа је колач захвалности. Направила га је породица Кададо који су деценијама били власници три пекаре у Дамаску, у Сирији. Када је дошао рат, блокада је спречавала да храна и залихе стигну до њиховог дела града. Кададови су почели да гладују. На врхунцу ове очајне ситуације, добротворна организација Latter-day Saint Charities и веома храбро особље у хуманитарној организацији Rahma Worldwide почели су да свакодневно послужују топли оброк, уз млеко, за малу децу. После тешког времена, породица је започела свој живот – као и њихова пекара – поново у новој земљи.

Недавно је у црквене канцеларије стигла кутија колачића са следећом поруком: „Више од два месеца успевали смо да набављамо храну из заједничке кухиње хуманитарних организација Rahma и Latter-day Saint [Charities]. Без ње бисмо умрли од глади. Молимо вас да прихватите овај… узорак из моје продавнице као мали знак захвалности. Молим Свемогућег Бога да вас благослови… у свему што радите.”¹

Колачић захвалности и сећања. Намењен је вама. Свима који су се молили након гледања приче на вестима, свима који су волонтирали када није било згодно или који су љубазно донирали новац у хуманитарни фонд, верујући да би то било корисно, хвала вам.

Божанска одговорност да бринемо о сиромашнима

Црква Исуса Христа има божанску дужност да брине о сиромашнима.² То је један од стубова дела спасења и узвишења.³ Оно што је било тачно у времену Алме сигурно је тачно за нас: „И тако, у благостању своме, не тераху оне који беху голи, или оне који беху гладни, или оне који беху жедни, или оне који беху болесни, или оне који не беху неговани. И не ослањаху срца своја на богатство. Беху, дакле, дарежљиви према свима, и старима и младима, и робовима и слободнима, и мушком и женском, било да су у цркви или изван ње, не гледајући ко је ко, већ коме је потребно.”⁴

Црква се одазива на ову обавезу на много различитих начина, укључујући:

послуживање које обављамо кроз Потпорно друштво, свештеничка већа и разреде;
пост и коришћење посних прилога;
фарме за добротворну помоћ и конзервирање;
центре добродошлице за емигранте;
допирање до оних који су у затвору;
црквене хуманитарне напоре;
и апликацију JustServe, где је то могуће, која волонтерима налази прилике за служење.

Све су то начини, организовани кроз свештенство, где мали заједнички напори имају велики утицај, увећавајући многе појединачне ствари које радимо као ученици Исуса Христа.

Пророци надзиру читаву земљу

Пророци су задужени за целу земљу, не само за чланове Цркве. Могу из властитог искуства известити како Прво председништво лично и посвећено преузима ту дужност. Како потребе расту, Прво председништво нас је задужило да на значајан начин повећамо нашу хуманитарну активност. Занимају их највећи токови и најситнији детаљи.

Недавно смо им донели примерак медицинске заштитне одеће, коју је сашила Beehive Clothing за коришћење у болницама током пандемије. Као лекар, председник Расел М. Нелсон био је веома заинтересован. Није хтео само да је види. Хтео је да је испроба – провери манжетне, дужину и начин везивања позади. Касније нам је, са емоцијама у гласу, рекао: „Кад се састајете са људима на вашим дужностима, захвалите им на посту, на прилозима и на послуживању у име Господње.”

Хуманитарни извештај

По налогу председника Нелсона, извештавам вас о томе како се Црква Исуса Христа светаца последњих дана одазиве у време урагана, земљотреса, расељавање избеглица – па чак и пандемије – захваљујући љубазности светаца последњих дана и многих пријатеља. Иако је више од 1.500 пројеката везано за КОВИД-19, где је свакако усмерена највећа пажња црквене помоћи у последњих 18 месеци, Црква се такође одазвала да помогнe у 933 природне катастрофе и избегличке кризе у 108 земаља. Али статистика не говори целу причу. Дозволите ми да поделим четири кратка примера који показују само мали део онога што се ради.

Јужноафричка помоћ услед КОВИД-а

Шеснаестогодишња Диеке Мпути из Велкома, у Јужној Африци, изгубила је родитеље пре много година, остављена сама да се брине за двоје млађе браће и сестру. Увек јој је било тешко да пронађе довољно хране, али недостатак залиха услед КОВИД-а и карантина учинили су то готово немогућим. Често су били гладни, састављајући крај са крајем само због великодушности комшија.

По сунчаном дану у августу 2020, Диеке је изненадило куцање на вратима. Отворила их је и угледала два странца – један је био представник цркве из обласне канцеларије у Јоханесбургу, а други службеник из Јужноафричког одељења за друштвени развој.

Две организације су се удружиле како би донеле храну угроженим домаћинствима. Олакшање је обузело Диеке док је бацала поглед на гомилу кукурузног брашна и других намирница, купљених из црквених хуманитарних средстава. То ће јој помоћи да издржава своју породицу неколико недеља док јој не стигне пакет државне помоћи.

Диекина прича једна је од хиљаду таквих искустава која су се догодила широм света током пандемије КОВИД-а захваљујући вашим посвећеним прилозима.

Помоћ Афганистану из Рамштајна

Сви смо видели недавне слике у вестима: хиљаде евакуисаних људи лете из Авганистана. Многи су стигли у ваздушне базе или на друге привремене локације у Катару, Сједињеним Државама, Немачкој и Шпанији пре него што су наставили до коначних одредишта. Њихове потребе биле су хитне, и Црква је одговорила у виду потрепштина и добровољаца. У ваздухопловној бази у Рамштајну, у Немачкој, Црква је обезбедила велике донације пелена, хране за бебе, хране и обуће.

Неке од сестара Потпорног друштва приметиле су да многе Авганистанке користе мајице својих мужева да покрију главу јер су им традиционалне мараме отргнуте у гужви на аеродрому у Кабулу. У чину пријатељства који је превазишао све верске или културне границе, сестре првог одељења у Рамштајну окупиле су се да сашију традиционалну муслиманску одећу за Авганистанке. Сестра Бетани Холс је рекла: „Чули смо да је женама потребна молитвена одећа и ми је шијемо како би им било [пријатно] током молитве.”⁵

Помоћ Хаитију услед земљотреса

Овај следећи пример показује да не морате бити богати или стари да бисте били оруђе у служби добра. Осамнаестогодишња Мари „Ђађу” Жак је из огранка Каваилон, на Хаитију. Када се у августу у близину њеног града догодио разорни земљотрес, кућа њене породице била је једна од десетина хиљада објеката који су се срушили. Готово је немогуће замислити очај због губитка куће. Али уместо да се препусти том очају, Ђађу се – невероватно – преокренула.

Видела је старију комшиницу како се мучи и почела да се брине о њој. Помагала је другима да уклоне рушевине. Упркос исцрпљености, придружила се осталим члановима Цркве како би другима делила храну и хигијенске комплете. Ђађина прича само је један од многих моћних примера служења које обављају млади и младе пунолетне особе у настојању да следе пример Исуса Христа.

Помоћ Немачкој услед поплава

Само неколико недеља пре земљотреса, друга група пунолетних младих особа пружала је сличну услугу преко Атлантика. Поплаве које су захватиле западну Европу у јулу биле су најтеже у последњих неколико деценија.

Када су се воде коначно повукле, један трговац у Арвајлеру, граду на обали реке, у Немачкој, прегледао је штету и био потпуно потресен. Овај скромни човек, побожни католик, шапнуо је молитву да му Бог пошаље некога да му помогне. Већ следећег јутра, председник Дан Хамон, из мисије Немачка Франкфурт, стигао је на улицу са малом групом мисионара у жутим прслуцима Руке помоћи. Вода је достигла и 3 метра на зидовима власника радње, остављајући за собом дубоки слој блата. Волонтери су избацили блато, уклонили тепих и осушили зид и почистили на гомилу све што је на улици било за уклањање. Пресрећни трговац сатима је радио са њима, зачуђен што је Господ послао групу својих слугу да одговоре на његову молитву – и то у року од 24 сата!⁶

„Па, молим се да нас Он употреби.”

Говорећи о хуманитарним напорима Цркве, старешина Џефри Р. Холанд је једном приметио: „Молитве су услишене… најчешће… тако што Бог користи друге људе. Па, молим се да нас Он употреби. Молим се да будемо одговор на молитве људи.”⁷

Браћо и сестре, кроз вашу службу, донације, време и љубав били сте одговор на толике молитве. Па ипак, има још много тога да се уради. Као крштени чланови Цркве, под заветом смо да бринемо о онима који су у потреби. Наши појединачни напори не захтевају обавезно новац или удаљене локације;⁸ они захтевају вођство Светог Духа и вољно срце да каже Господу: „Ево ме, мене пошаљи.”⁹

Година милости Господње

У Луки 4 забележено је да је Исус дошао у Назарет, где је одрастао, и стајао у синагоги да би читао. То је било близу почетка Његове смртничке службе и цитирао је одломак из књиге Исаијине:

„Дух је Господњи на мени; зато ме помаза да јавим јеванђеље сиромасима; посла ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедим заробљенима да ће се отпустити, и слепима да ће прогледати; да отпустим сужње,

да огласим годину милости Господње…

… Данас се изврши ово писмо у ушима вашим.”¹⁰

Сведочим да се Свето писмо испуњава и у наше време. Сведочим да је Исус Христ дошао да излечи сломљена срца. Његово Јеванђеље је да слепима врати вид. Његова Црква треба да проповеда ослобођење поробљенима, а Његови ученици широм света настоје да омогуће слободу онима који су у оковима.

Дозволите ми да закључим понављањем питања које је Исус поставио свом апостолу Симону Петру: „Љубиш ли ме?”¹¹ Суштина Јеванђеља садржана је у томе како сами одговарамо на то питање и „[на]пас[амо] [Његове] овце”.¹² С великим поштовањем и љубављу према Исусу Христу, нашем Учитељу, позивам сваког од нас да будемо део Његове величанствене службе и молим се да нас Он употреби. У свето име Исуса Христа, амен.