Најважнији разговори

Џој Д. Џоунс

недавно разрешена врховна председница Школице

Родитељи, не можемо чекати да се обраћење једноставно догоди нашој деци. Случајно обраћење није начело Јеванђеља Исуса Христа.

Да ли сте се икад запитали зашто Школицу зовемо „Школица”? Иако се то име односи на духовно учење намењено деци у најранијем узрасту, мени је такође подсетник на моћну истину. За нашег Небеског Оца деца никада нису била на другом месту, него увек на „првом”.¹

Има поверења у нас да ћемо их ценити, поштовати и штитити као Божју децу. То значи да их никада ни на који начин не повређујемо физички, вербално или емоционално, чак и када су напетост и притисци велики. Уместо тога, ценимо децу и чинимо све што можемо да бисмо се одупрли злу злостављања. Брига о њима је за нас на првом месту – као и за Њега.²

Једна млада мајка и отац седели су за кухињским столом и разговарали о протеклом дану. Зачули су ударац који је допирао из ходника. Мајка је упитала: „Шта је то?”

Тада су зачули тихи плач из спаваће собе њиховог четворогодишњег сина. Појурили су низ ходник. Лежао је на поду поред свог кревета. Мајка је подигла дечака и питала га шта се догодило.

Рекао је: „Пао сам са кревета.”

Она је рекла: „Зашто си пао са кревета?”

Слегнуо је раменима и рекао: „Не знам. Претпостављам да се једноставно нисам „довољно одмакао”.

Овог јутра бих желела да говоримо о том „довољном одмицању”. Наша је повластица и одговорност да помогнемо деци да „довољно одмакну” у Јеванђељу Исуса Христа. И никада није прерано за почетак.

У животима деце постоји посебно јединствено време када су заштићена од Сотониног утицаја. То је време када су невини и без греха.³ То је свето време за родитеља и дете. Децу треба учити речју и примером, пре и након што „дођ[у] у доба урачунљивости пред Богом”.⁴

Председник Хенри Б. Ајринг је поучио: „Имамо највећу прилику са младима. Најбоље време за поучавање је што раније, док су деца још увек имуна на искушења смртног непријатеља и много пре него што им постане тешко да чују речи истине усред буке својих личних борби.”⁵ Такво поучавање ће им помоћи да схвате свој божански идентитет, своју сврху и богате благослове који их очекују док склапају свете завете и примају обреде на заветном путу.

Родитељи, не можемо чекати да се обраћење једноставно догоди нашој деци. Случајно обраћење није начело Јеванђеља Исуса Христа. Постајање попут нашег Спаситеља не догађа се тек тако. Захваљујући искрености у љубави, поучавању и сведочанствима, деца у раном узрасту почињу да осећају утицај Светог Духа. Свети Дух је од суштинске важности за сведочанство наше деце и обраћење Исусу Христу; ми желимо да се „увек сећају Њега, да Дух Његов може бити с њима”.⁶

Слика

Породични разговор

Размотрите вредност породичних разговора о Јеванђељу Исуса Христа, основних разговора, који могу призвати Духа. Када водимо такве разговоре са својом децом, помажемо им да створе темељ, „кој[и] је темељ сигуран, темељ на коме људи не могу пасти ако на њему граде”.⁷ Кад јачамо дете, јачамо и породицу.

Ти важни разговори могу навести децу да:

Разумеју учење о покајању.
Имају веру у Христа, Сина Бога живога.
Изаберу да се крсте и приме дар Светог Духа када напуне осам година.⁸
И моле се и „ходају усправно пред Господом”.⁹

Спаситељ је подстицао: „Зато, дајем ти заповест, да поучаваш о овоме децу своју слободно говорећи.”¹⁰ А шта је Он желео да тако слободно поучавамо?

Пад Адама
Помирење Исуса Христа
Важност поновног рођења¹¹

Старешина Д. Тод Кристоферсон је рекао: „Наравно, противник је задовољан када родитељи занемарују прилику да поучавају и образују своју децу да имају веру у Христа и да се поново духовно роде.”¹²

Насупрот томе, Спаситељ жели да помогнемо деци да се „[уздају] у тог Духа који наводи да се чини добро”.¹³ У томе, можемо помоћи деци да препознају када осећају Духа и увиде који поступци терају Духа. Тако они уче да се кају и врате светлости кроз Помирење Исуса Христа. То помаже у подстицању јачања духовне снаге.

Можемо се забавити помажући својој деци да створе духовну снагу у било ком узрасту. Не мора то бити нешто компликовано или временски захтевно. Једноставни, брижни разговори могу навести децу не само да знају у шта верују него оно што је најважније, зашто верују у то. Брижни разговори, природни и доследни, могу водити бољем разумевању и одговорима. Не дозволимо да нас погодност електронских уређаја спречи да поучавамо и слушамо своју децу и да их гледамо у очи.

Слика

Разговор мајке и ћерке

Више прилика за важне разговоре можемо имати преко активности глуме. Чланови породице могу одглумити ситуације искушења или притиска да направе лош избор. Таква вежба може ојачати децу да буду спремна у изазовном окружењу. На пример, можемо то одглумити, а затим поразговарати о томе док питамо децу како би поступила:

Ако су у искушењу да прекрше Реч мудрости.
Ако су изложена порнографији.
Ако су у искушењу да лажу, краду или варају.
Ако у школи чују нешто од пријатеља или учитеља што оспорава њихова уверења или вредности.

Док глуме, а затим разговарају, уместо да буду неспремни у групи непријатељски настројених вршњака, деца могу бити наоружана „штит[ом] вере којим [ће] моћи да угас[е] све распаљене стреле опакога”.¹⁴

Блиски лични пријатељ је ту кључну лекцију научио са 18 година. Пријавио се у америчку војску у време сукоба Сједињених Америчких Држава и Вијетнама. Био је распоређен на основну обуку за пешадинца. Објаснио је да је обука била исцрпљујућа. Свог инструктора је описао као окрутног и нехуманог.

Једног дана његова чета је под пуном борбеном опремом пешачила по великој врућини. Инструктор је изненада наредио да полегну на земљу и не померају се. Инструктор је пратио и најмањи покрет. Сваки покрет могао би да изазове озбиљне последице касније. Чета се више од два сата мучила на врућини, бесни и огорчени на свог вођу.

Месецима касније, наш пријатељ је водио свој одред кроз џунгле Вијетнама. Била је то стварност а не обука. Одгоре, са околног дрвећа, почели су да фијучу меци. Читав одред је одмах полегао на земљу.

На шта је непријатељ чекао? На покрет. Било какав покрет подстакао би паљбу. Мој пријатељ ми је рекао да се у мислима вратио на основну обуку док је, знојећи се и непомично лежећи у дивљем растињу неколико дугих сати, чекао да падне мрак. Сетио се своје велике одбојности према инструктору. Сада је осећао јаку захвалност – за оно чему га је научио и како га је припремио за ову критичну ситуацију. Инструктор фазе дрила је мудро опремио нашег пријатеља и његов тим способношћу да знају шта да чине када се битка распламсава. У ствари, спасао је живот нашем пријатељу.

Како можемо духовно учинити исто то за своју децу? Много пре него што ступе на бојно поље живота, како можемо потпуније настојати да их поучавамо, утврђујемо и припремамо?¹⁵ Како их можемо позвати да „довољно одмакну?” Да ли бисмо радије да се „зноје” у сигурном окружењу за учење код куће него да крваре на бојним пољима живота?

Када се осврнем уназад, било је тренутака када смо се мој супруг и ја осећали као инструктори фазе дрила у својој ревности да помогнемо својој деци да живе по Јеванђељу Исуса Христа. Чини се да је пророк Јаков изразио иста осећања када је рекао: „Стало [ми је] до добробити душа ваших. Да, забринутост је моја велика за вас и знате и сами да је одувек била.”¹⁶

Како деца уче и напредују, њихова уверења ће бити довођена у питање. Али како су правилно опремљени, могу напредовати у вери, храбрости и самопоуздању, чак и усред јаког противљења.

Алма нас је поучио да „припреми[мо] умове деце своје”.¹⁷ Ми припремамо генерацију у успону да буду будући бранитељи вере, да разумеју „да с[у] слободни да сами за себе делуј[у] – да изабер[у] пут вечне смрти или пут вечног живота”.¹⁸ Деца заслужују да разумеју ову велику истину: вечност је погрешна ствар ако наставимо да грешимо.

Нека нам наши најважнији али једноставни разговори са нашом децом помогну да „ужива[ју] у речима вечног живота” сада како би могли да уживају у „вечном животу у свету који ће доћи, и то у бесмртној слави”.¹⁸

Док негујемо и припремамо своју децу, омогућавамо им њихову слободну вољу, волимо их свим срцем, учимо их Божјим заповестима и Његовом дару покајања, и никада, никада, не одустајемо од њих. На крају крајева, зар није то Господњи начин са свима нама?

Хрлимо напред са постојаношћу у Христу, знајући да можемо имати „савршен одсјај наде”¹⁹ од нашег брижног Спаситеља.

Сведочим да jе Он увек одговор. У свето име Исуса Христа, амен.