Лично путовање детета Божјег
Као заветни народ Господњи, ми волимо, славимо, негујемо, штитимо оне духове који долазе из предсмртног света и пружамо им добродошлицу.
Свако од нас је био погођен светском пандемијом, док су неки чланови породице и пријатељи неочекивано напустили смртни живот. Желео бих да представим троје људи који нам пуно недостају, који представљају оне које волимо.
Ово су брат Филипе и сестра Џермеин Нсонди. Брат Нсонди је служио као патријарх кочића Бразавил Конго када је преминуо. Био је доктор медицине који је дарежљиво делио своје таленте са другима.1
Ово је сестра Клара Елиса Руано де Виљареал из Тулкана, у Еквадору. Прихватила је обновљено Јеванђеље са 34 године и била је изванредан вођа. Њена породица ју је испратила певајући њену омиљену химну „Откупитељ мој живи знам”.2
Ово је брат Реј Туинеу из Јуте, са својом дивном породицом. Његова супруга Џулијет је рекла: „Желим да се [моји дечаци] [сећају да се њихов отац] увек трудио да стави Бога на прво место.”3
Господ је рекао: „Живите заједно у љубави, тако да плачете због губитка оних који умиру.”4
Док оплакујемо, исто тако се радујемо славном Васкрсењу нашег Спаситеља. Због Њега ће наши вољени и пријатељи наставити своје вечно путовање. Како је председник Џозеф Ф. Смит објаснио: „Не можемо их заборавити; не престајемо да их волимо… Они су напредовали; ми напредујемо; ми растемо као што су они расли.”5 Председник Расел М. Нелсон је рекао: „Наше сузе туге … претварају се у сузе ишчекивања.”6
Ми знамо о животу пре рођења
Наша вечна перспектива не само да увећава наше разумевање о онима који настављају своје путовање ван смртног живота већ такође отвара наше разумевање о онима који су на почетку свог путовања и тек сада улазе у смртни живот.
Свака особа која дође на свет је јединствени син или јединствена ћерка Божја.7 Наше лично путовање не почиње рођењем. Пре него што смо се родили, били смо заједно у припремном свету где смо „прими[ли] своје прве поуке у свету духова”.8 Јахве је рекао Јеремији: „Пре него те саздах у утроби, знах те; и пре него изађе из утробе, посветих те; за пророка народима поставих те.”9
Неки се могу запитати да ли живот почиње формирањем ембриона, када срце почне да куца, или кад беба почне да живи ван утробе, али за нас, не постоји питање да су духовни синови и кћери Божји на свом личном путовању дошли на земљу како би примили тело и искусили смртни живот.
Као заветни народ Господњи, ми волимо, славимо, негујемо, штитимо оне духове који долазе из предсмртног света и пружамо им добродошлицу.
Задивљујући допринос жена
За жену, имати дете може бити велика физичка, емоционална и економска жртва. Волимо и славимо невероватне жене у овој Цркви. Интелигенцијом и мудрошћу, носите бремена у својој породици. Волите. Служите. Жртвујете се. Јачате веру, послужујете онима у потреби, и дајете велики допринос друштву.
Света одговорност заштите живота
Пре много година, осећајући велику забринутост због броја абортуса у свету, председник Гордон Б. Хинкли обратио се женама у Цркви речима које се односе и на нас данас. Рекао је: „Ви, које сте супруге и мајке, представљате сидро у својим породицама. Доносите на свет децу. Каква је то огромна и света одговорност… Шта се дешава са нашим вредновањем светости људског живота? Абортус је зло, окрутно и стварно и одвратно дело које запљускује земљу. Молим жене ове Цркве да га се клоне, да буду изнад њега, да се клоне тих компромитујућих ситуација због којих се чини пожељним. Постоји само неколико околности под којима се може извршити, али су оне јако ограничене.” 10 … Ви сте мајке синовима и кћерима Божјим, чији су животи свети. Њихова заштита је божански дата одговорност која се не може олако занемарити.”11
Старешина Маркус Б. Неш је са мном поделио причу о једној 84-годишњој жени која је за време свог интервјуа за крштење, „признала абортус [од пре много година]”. Са срцем пуним емоција, рекла је: „Носила сам терет почињеног абортуса сваки дан свог живота 46 година… Ништа што сам урадила није однело бол или кривицу. Била сам у безнадежном положају све док нисам поучена истинском Јеванђељу Исуса Христа. Научила сам како да се покајем … и одједном сам се испунила надом. Коначно сам сазнала да ће ми се опростити ако се истински покајем за своје грехе.”12
Колико смо само захвални за божанске дарове покајања и праштања.
Шта ми можемо учинити?
Која је наша одговорност као мирољубивих ученика Исуса Христа? Живимо према Божјим заповестима, поучавајмо њима нашу децу, и делимо их са другима који су спремни да слушају.13 Делимо наша дубока осећања о светости живота, са онима који у друштву доносе одлуке. Можда неће у потпуности ценити оно у шта верујемо, али се молимо да више разумеју зашто су, за нас, ове одлуке далеко важније од онога што особа жели за свој живот.
Ако се очекује непланирано дете, приступимо с љубављу, охрабрењем, и где је потребно, финансијском помоћи, охрабрујући мајку да дозволи да се њено дете роди и настави своје путовање у смртном животу.14
Лепота усвојења
У нашој породици смо неизмерно благословени што је пре двадесет година млада 16-годишњакиња сазнала да очекује дете. Она и бебин отац нису били венчани, и нису могли да виде себе заједно у будућности. Млада жена је веровала да је живот који носи драгоцен. Родила је девојчицу и допустила праведној породици да је усвоји као своју. За Бруса и Џолин, она је била одговор на њихове молитве. Назвали су је Емили и поучили је да верује у Небеског Оца и у Сина, Исуса Христа.
Емили је порасла. Колико смо само срећни што су се Емили и наш унук, Кристијан, заљубили и венчали у дому Господњем. Емили и Кристијан сада имају своју малу девојчицу.
Емили је недавно написала: „Током ових последњих 9 месеци трудноће, имала сам времена да се осврнем на догађаје који су пратили моје рођење. Размишљала сам о својој биолошкој мајци која је имала само 16 година. Док сам доживљавала бол и промене које доноси трудноћа, нисам могла а да не помислим како је то било тешко у младом узрасту од 16 година… Сузе ми и сада потеку када помислим на своју биолошку мајку која је знала да ми не може пружити живот [који је желела и несебично ме је дала] на усвајање. Не могу да докучим кроз шта је све пролазила у тих девет месеци; погледи осуде у очима док се њено тело мењало, тинејџерска искуства која је пропустила, знајући да ће на крају тог труда мајчинске љубави своје дете дати у загрљај неком другом. Тако сам захвална за њен несебичан избор, што није одлучила да своју слободу избора искористи на начин да одузме моју сопствену.” Емили је завршила: „Врло сам захвална за божански план Небеског Оца, за моје невероватне родитеље који су ме [волели и бринули] о мени, и за храмове у којима можемо да се запечатимо са својим породицама за вечност.” 15
Спаситељ „узевши дете метну га међу њих и загрливши га рече им: Ко једно овакво дете прими у име моје, мене прима”.16
Када се праведне жеље још нису оствариле
Изражавам своју љубав и саосећање према праведним паровима који су се венчали а не могу да имају децу коју нестрпљиво очекују, и према оним женама и мушкарцима који нису имали прилику да се венчају по Божјем закону. Неостварене снове у животу је тешко разумети уколико се сагледавају из перспективе смртничког живота. Као Господњи слуга, обећавам вам да ћете, ако будете верни Исусу Христу и својим заветима, примити благослове надокнаде у овом животу и испуњење праведних жеља у вечној временској линији Господњој. 17 На путовању у смртном животу може постојати срећа чак и када се не оствари ни једна наша праведна нада. 18
Након рођења, деци и даље треба наша помоћ. Некој од њих је очајнички потребна. Сваке године, захваљујући брижним бискупима и вашим великодушним донацијама у виду посних прилога и донаторских фондова, благословени су животи милиона и милиона деце. Прво председништво недавно је најавило додатних 20 милиона долара помоћи УНИЦЕФ-у у њиховим глобалним настојањима да поделе две милијарде вакцина.19 Бог воли децу.
Света одлука да се има дете
Забрињавајуће је што се чак и у неким од најразвијенијих земаља света, рађа мало деце.20 „Божjа заповест Његовоj деци да се множе и напуне земљу [је] и даље на снази.”21 Када имати дете и колико их имати, је лична одлука која треба да се донесе између мужа и жене и Господа. Уз веру и молитву, ова света одлука може бити лепо искуство откривења.22
Износим причу о породици Лаинг из Јужне Калифорније. Сестра Ребека Лаинг пише:
„Лета 2011, живот наше породице био је наизглед савршен. Били смо срећно венчани и имали своје четворо деце – узраста 9, 7, 5, 3…
Моје трудноће и порођаји [су били] под великим ризиком … [и] били смо [веома] благословени што имамо четворо деце, [мислећи] да нам је породица комплетна. У октобру, док смо слушали конференцију, имала сам непогрешиви осећај да треба да имамо још једну бебу. Како смо Легранд и ја размишљали и молили се, … знали смо да Бог има другачији план за нас него што смо га имали ми за себе.
Након још једне тешке трудноће и порођаја, били смо благословени дивном девојчицом. Назвали смо је Бриел. Била је чудесна. У тренуцима након њеног рођења, док смо још увек били у [соби за отпуст], чула сам непогрешиви глас Духа: ‘Има још једна’.
Три године након тога, још једно чудо, Миа. Бриел и Миа су огромна радост у нашој породици.” Закључила је: „Отвореност према Господњим упутствима и слеђење Његовог плана за нас ће увек донети већу срећу него … ослањање на сопствени разум.”23
Спаситељ воли свако дете јер је драгоцено.
„А узе Он дечицу њихову, једно по једно, и благосиљаше их…
И … бацише поглед према небу, … и видеше анђеле како са неба силазе као да су усред огња. И [анђели] сиђоше и окружише ове малишане… а анђели им послуживаху.”24
Сведочим да ваше лично путовање као детета Божјег није започело када је први дах земаљског ваздуха ушао у ваша плућа и неће се завршити када узмете свој последњи удах у смртном животу.
Запамтимо увек да свако духовно дете Божје долази на земљу на своје лично путовање.25 Пружимо им добродошлицу, штитимо их и волимо их увек. Када примате ову драгоцену децу у Спаситељево име и помажете им на њиховом вечном путовању, обећавам вам да ће вас Господ благословити и обасути вас својом љубављу и одобравањем. У име Исуса Христа, амен.