Зашто заветни пут
Посебност заветног пута је јединствено и вечно значајна.
Током свог службеништва председник Расел М. Нелсон је проучавао и поучавао Божје завете са својом децом. И сам је светли пример особе која хода заветним путем. У својој првој поруци као председника Цркве, председник Нелсон је изјавио:
„Ваша посвећеност да следите Спаситеља склапањем завета са Њим, а затим држањем тих завета отвориће врата сваком духовном благослову и привилегији који су доступни мушкарцима, женама и деци свуда.
…Храмски обреди и завети које склапате кључни су за јачање живота, брака и породице и вашу способност да се одупрете нападима противника. Ваше богослужење у храму и ваше служење тамо за ваше претке благословиће вас већим личним откривењем и миром и утврдиће вашу посвећеност да останете на путу завета.”1
Шта је заветни пут? То је пут који води до целестијалног царства Божјег. Крећемо на пут кроз врата крштења, а затим „хрли[мо] напред са постојаношћу у Христу, имајући савршен одсјај наде и љубави према Богу и свим људима [две велике заповести] … до краја”.2 Дуж заветног пута (који се, иначе, протеже и изван смртног живота), примамо све обреде и завете који се односе на спасење и узвишење.
Наша свеобухватна заветна посвећеност је да вршимо Божју вољу „и да будемо послушни заповестима Његовим у свему што нам буде заповедао”.3 Слеђење начела и заповести Јеванђеља Исуса Христа из дана у дан је најсрећнији и најиспуњенији пут у животу Као прво, особа избегава многе велике проблеме и каје се. Послужићу се аналогијом из спорта. У тенису постоји нешто што се назива неизнуђене грешке. То су ствари као што је ударање лоптице у мрежу током игре или дупла сервис грешка. Неизнуђене грешке сматрају се резултатом грешке играча, а не последицом добре игре противника.
Пречесто своје проблеме и искушења изазовемо сами, као резултат лошег избора или бисмо могли рећи да су резултат „неизнуђених грешака”. Када марљиво следимо заветни пут, сасвим спонтано избегавамо многе „неизнуђене грешке”. Заобилазимо различите облике зависности. Не упадамо у замку непоштеног понашања. Прелазимо преко понора неморала и неверства. Заобилазимо људе и ствари које би, иако популарне, угрозиле наше физичко и духовно благостање. Избегавамо изборе који другима наносе штету или сметње, и уместо тога стичемо навике самодисциплине и служења.4
Старешина Џ. Голден Кимбал наводно је рекао: „Можда нисам [увек] ходао равним и узаним путем, али [трудим се] да идем њиме што чешће могу”.5 У озбиљнијем тренутку, сигуран сам да би се брат Кимбал сложио да је остати на заветном путу, а не само повремено ићи њиме, наша највећа нада за избегавање беде која се може избећи са једне стране, и успешно суочавање са неизбежним недаћама живота, са друге стране.
Неки би могли рећи: „Могу да доносим добре одлуке са крштењем или без њега; не требају ми завети да бих био часна и успешна особа. Заиста, има много оних који, иако нису на заветном путу, делују на начин који одговара изборима оних који јесу на том путу. Могло би се рећи да жању благослове због корачања стазом „у складу са заветом”. У чему се то онда разликује од заветног пута?
Заправо, разлика је јединствено и вечно значајна. Укључује природу наше послушности, карактер Божје обавезаности према нама, божанску помоћ коју добијамо, благослове везане за окупљање као заветног народа и што је најважније, наше вечно наслеђе.
Посвећена послушност
Први је природа наше послушности Богу. Не само да имамо добре намере, него се свечано обавезујемо да ћемо живети од сваке речи која излази из уста Божјих. У томе следимо пример Исуса Христа, који крштењем, „показа деци човечјој да по телу понизи себе пред Оцем, и посведочи Оцу да ће Му бити послушан у држању заповести Његових”.6
Када је реч о заветима, усмерени смо на више него само да избегавамо грешке или да будемо разборити у својим одлукама. Осећамо одговорност према Богу за своје изборе и своје животе. Преузимамо на себе Христово име. Усредсређени смо на Христа – да будемо одважни у сведочанству о Исусу и у развијање Христовог карактера.
Са заветима, послушност јеванђеоским начелима се укорењује у самој нашој души. Познајем брачни пар чија је ситуација у време њиховог венчања била таква да супруга није била активна у Цркви, а муж никада није био члан Цркве. Назваћу их Мери и Џон, а не њиховим правим именима. Како су почели да добијају децу, Марија је осећала јаку потребу да их одгаја, како Свето писмо каже, „у науци и у страху Господњем”.7 Џон је подржао. Мери је поднела неке важне жртве да би била код куће како би редовно поучавала Јеванђељу. Побринула се да породица у потпуности искористи предност црквеног богослужења и активности. Мери и Џон су постали узорни родитељи, а њихова деца (сви енергични дечаци) расла су у вери и посвећености јеванђеоским начелима и мерилима.
Џонови родитељи, бака и дека дечака, били су задовољни здравим животом и остварењима својих унука, али због извесног отпора према Цркви, тај успех су желели да припишу искључиво родитељским способностима Џона и Мери. Џон, иако није био члан Цркве, није пропустио да оспори тај став. Инсистирао је на томе да су сведоци плодова јеванђеоског поучавања – онога што су његови синови искусили у Цркви, као и онога што се догађало код куће.
Дух, љубав и пример његове жене, и подстицаји његових синова утицали су на Џона. У догледно време се крстио, на радост чланова одељења и пријатеља.
Иако живот за њих и за њихове синове није био без изазова, Мери и Џон свесрдно потврђују да је јеванђеоски завет у ствари корен њихових благослова. Видели су испуњење Господњих речи датих Јеремији како у животу своје деце, тако и у сопственом: „Метнућу завет свој у њих, и на срцу њиховом написаћу га, и бићу им Бог и они ће ми бити народ.”8
Повезани са Богом
Други јединствени аспект заветног пута је наш однос са Божанством. Завети које Бог нуди својој деци чине за нас више од тога да нас само воде. Они нас повезују са Њим, а повезани са Њим можемо превазићи све.9
Једном сам прочитао чланак лоше обавештеног новинара који је објаснио да је начин на који крштавамо мртве урањање микрофилмова у воду. Онда се сви они чија се имена појављују на микрофилму сматрају крштенима. Тај приступ би био ефикасан, али занемарује бескрајну вредност сваке душе и пресудну важност личног завета са Богом.
„[Исус] рече…: Уђите на уска врата, јер уска су врата и тесан пут који воде у живот, и мало их је који га налазе”.10 Фигуративно речено, та капија је толико уска да истовремено омогућава улазак само једној особи. Свако од нас лично се обавезује Богу, а заузврат примамо од Њега лични завет, по имену, на који се можемо у потпуности ослонити у времену и вечности. Са обредима и заветима, „моћ побожности се објављује” у нашем животу.11
Божанска помоћ
То нас наводи на разматрање трећег посебног благослова заветног пута. Бог обезбеђује готово несхватљив дар да би онима који су склопили завете помогао да буду чувари завета: дар Светог Духа. Тај дар је право на стално сапутништво, заштиту и вођство Светог Духа.12 Такође познат као Утешитељ, Свети Дух „испуњава надом и савршеном љубављу”.13 Он „зна све, и сведочи о Оцу и Сину”,14 чији сведоци се обавезујемо да ћемо бити.15
На заветном путу такође налазимо суштинске благослове праштања и чишћења од греха. То је помоћ која може доћи само божанском благодаћу, којом управља Свети Дух. „Ево, ово је заповест”, каже Господ: „Покајте се сви крајеви земаљски и дођите к мени и крстите се у име моје, да се посветите примањем Светог Духа, како бисте неукаљани стали пред мене у последњи дан.”16
Окупите се са заветним народом
Четврти, они који следе заветни пут проналазе јединствене благослове у различитим божански одређеним окупљањима. Пророчанства о дословном сабирању расејаних племена Израелових у земље њихове баштине налазе се у свим Светим писмима.17 Испуњење тих пророчанстава и обећања је у току сакупљањем заветног народа у Цркви, царству Божјем на земљи. Председник Нелсон је објаснио: „Када говоримо о сабирању, једноставно говоримо о овој основној истини: свако дете нашег Небеског Оца… заслужује да чује поруку о обновљеном Јеванђељу Исуса Христа”.18
Господ заповеда члановима Цркве Исуса Христа светаца последњих дана: „Устаните и засијајте како би светло ваше било узор народима… како би сакупљање светаца у земљи Сиону, и у кочићима његовим, било на одбрану, и као уточиште од олује и гнева када се буде излио преко сваке мере целом земљом.”19
Такође постоји недељно окупљање заветних људи у дому молитве на Господњи дан, како бисмо „потпуније држа[ли] себе неукаљаним од света”.20 То је окупљање за узимање причести, хлеба и воде, у спомен на Помирење Исуса Христа и време „да посте и моле се и разговарају једни с другима о добробити душа њихових”.21 Као тинејџер био сам једини члан Цркве у свом разреду у средњој школи. Уживао сам у дружењу са многим добрим пријатељима у школи, али ипак сам установио да сам се сваке недеље увелико ослањао на то окупљање Шабатом да бих се духовно, па и физички освежио и обновио. Како смо тешко осетили губитак тог редовног заветног окупљања током тренутне пандемије и како нестрпљиво ишчекујемо време када ћемо поново моћи да се окупљамо као и пре.
Заветни народ се такође окупља у храму, дому Господњем, да би тамо примио јединствене обреде, благослове и откривење. Пророк Џозеф Смит је поучио: „Шта је био циљ сабирања … народа Божјег у било ком раздобљу света? … Главни циљ је био изградња дома за Господа у ком би Он могао објавити свом народу обреде дома Његовог и славу царства Његовог, и подучавати људе путу спасења; постоје, наиме, извесни обреди и начела који, када се подучавају и спроводе, морају бити обављени на месту или у дому изграђеном у ту сврху.”22
Баштините заветна обећања
На крају, само у спровођењу заветног пута баштинимо благослове Аврама, Исака и Јакова, највеће благослове спасења и узвишења које само Бог може дати.23
Референце из Светих писама за заветни народ често се дословно односе на Аврамове потомке или „дом Израелов”. Али у заветни народ спадају и сви који приме Јеванђеље Исуса Христа.24 Павле је објаснио:
„Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте…
А кад сте ви Христови, онда сте семе Авраамово, и по обећању наследници”.25
Они који су одани својим заветима „ће изаћи у васкрсењу праведних”.26 Они су „усавршени преко Исуса, посредника новог завета… То су они чија су тела целестијална, чија је слава сунчева, и то слава од Бога, највишег од свих”.27 „Стога, све је њихово, било живот или смрт, или оно што је садашње или оно што ће доћи, све је њихово и они су Христови, а Христ је Божји”.28
Послушајмо пророков позив да останемо на заветном путу. Нефи је видео нас и наше време и забележио: „Ја, Нефи, спазих моћ Јагњета Божјег, како силази на свеце цркве Јагњетове и на заветни народ Господњи, који беше расејан по свом лицу земаљском. И беху они наоружани праведношћу и моћу Божјом у слави великој”.29
Са Нефијем, „душа моја ужива” у заветима Господњим”.30. Ове васкршње недеље, износим сведочанство о Исусу Христу, чије Васкрсење је наша нада и уверење у све што је обећано на заветном путу и на његовом крају. У име Исуса Христа, амен.