Јадничак
У сваком одељењу и огранку потребни су нам сви – они који су јаки и они који се можда спотичу. Сви смо неопходни.
Као дечак, сећам се да сам се аутомобилом возио са оцем и на путу виђао појединце који су били у тешким околностима или којима је била потребна помоћ. Мој отац би увек коментарисао „Pobrecito”, што значи „јадничак”.
Повремено сам са занимањем посматрао како је мој отац помагао многима од тих људи, посебно када бисмо путовали у Мексико, у посету баки и деки. Обично би пронашао некога ко је у невољи, а затим би лично отишао и пружио помоћ која им је била потребна. Касније сам открио да им је помагао да се упишу у школу, купе храну или им на неки други начин обезбедио потребну помоћ. Послуживао је „јадничку” који би му се нашао на путу. У ствари, у време мог одрастања не могу да се сетим времена када нисмо имали некога ко је живео са нама и коме је био потребан боравак на путу осамостаљивања. Посматрање тих искустава подстакло је у мени дух саосећања према мушкарцима и женама у мом окружењу и онима којима је потребна помоћ.
У приручнику Проповедај моје Јеванђеље пише: „Окружени сте људима. Пролазите поред њих на улици, посећујете их у кућама и путујете са њима. Сви су они деца Божја, ваша браћа и сестре… Многи од тих људи трагају за сврхом у животу. Забринути су за своју будућност и своје породице” (Проповедај моје Јеванђеље: Водич за мисионарску службу [2018], стр. 1).
Током година служења у Цркви, трудио сам се да тражим оне којима је потребна помоћ у животу, како материјална, тако и духовнa. Често бих чуо глас свог оца како говори: Pobrecito”, јадничак.
У Библији налазимо диван пример бриге о једном јадничку:
„А Петар и Јован иђаху заједно горе у цркву на молитву у девети сат.
И беше један човек хром од утробе матере своје, ког ношаху и сваки дан метаху пред врата црквена која се зову Красна да проси милостињу од људи који улазе у цркву;
Који видевши Петра и Јована да хоће да уђу у цркву прошаше милостињу.
А Петар [за]гледавши се [у] њ с Јованом, рече: Погледај на нас.
А он гледаше у њих мислећи да ће му они шта дати.
А Петар рече: Сребра и злата нема у мене, него шта имам ово ти дајем: У име Исуса Христа Назарећанина устани и ходи.
И узе га за десницу и подиже. И одмах се утврдише његова стопала и глежњи” (Дела апостолска 3:1–7; курзив додат).
Док сам читао ову причу, пажњу ми је скренула употреба речи загледавши се. Реч загледати се значи усмерити поглед, мисли или пажљиво гледати (видети „fasten”, Dictionary.com). Док је Петар гледао овог човека, видео га је другачије него што су га видели други. Гледао га је не обраћајући пажњу на његову немогућност да хода и на његове слабости и разазнао je да је његова вера довољна да буде исцељен и уђе у храм да прими благослове које је тражио.
Приметио сам да га је ухватио за десну руку и подигао. Док је помагао човеку на тај начин, Господ га је чудесно исцелио, и „утврдише [се] његова стопала и глежњи” (Дела апостолска 3:7). Његова љубав према овом човеку и жеља да му помогну довели су до увећања способности и снаге овог немоћног човека.
Док сам служио као члан обласне седамдесеторице, резервисао сам сваки уторак увече за посете послуживања са председницима кочића у мојој области одговорности. Позвао сам их да се договарају са онима којима је био потребан обред Јеванђеља Исуса Христа или који тренутно нису држали завете које су склопили. Захваљујући нашем доследном и планираном послуживању, Господ је увеличао наше напоре и успели смо да пронађемо појединце и породице којима је била потребна помоћ. То су били „јадничци“ који су живели у различитим кочићима у којима смо служили.
Једном приликом сам пратио председника Била Витворта, председника кочића Сенди Кањон Вју, у посетама послуживања. Молио се за особу коју је требало да посетимо, трудећи се да имамо исто искуство као Нефи који „бе[ше] Духом вођен, не знајући унапред шта треба да чин[и]” (1. Нефи 4:6). Показао је да би у послуживању требало да нас води откривење да идемо код оних којима је то најпотребније, за разлику од пуког слеђења списка или посећивања појединаца по планираном распореду. Требало би да будемо вођени моћу надахнућа.
Сећам се одласка у дом младог пара, Џефа и Хедер, и њиховог синчића Каја. Џеф је одрастао као активан члан Цркве. Био је веома талентован спортиста и имао је каријеру која обећава. Почео је да се удаљава од Цркве у својим тинејџерским годинама. Касније је доживео саобраћајну несрећу која је променила ток његовог живота. Кад смо ушли у њихов дом и упознали се, Џеф нас је питао зашто смо дошли да видимо његову породицу. Одговорили смо да око 3 хиљаде чланова живи у границама тог кочића. Тада сам га упитао: „Џефе, од свих домова које смо могли посетити вечерас, реци нам зашто нас је Господ послао овде”.
Тада су Џефа савладале емоције и почео је да дели са нама неке своје бриге и неке породичне проблеме. Почели смо да делимо различита начела Јеванђеља Исуса Христа. Позвали смо их да ураде неколико конкретних ствари које би у почетку могле представљати изазов, али би им временом донеле велику срећу и радост. Тада је председник Витворт дао Џефу свештенички благослов који би му помогао да превазиђе своје изазове. Џеф и Хедер су пристали да чине оно што смо их замолили.
Отприлике годину дана касније, била ми је част да гледам како Џеф крсти своју супругу Хедер, тиме поставши чланица Цркве Исуса Христа светаца последњих дана. Они се сада припремају за одлазак у храм како би се запечатили као породица за време и сву вечност. Наша посета је променила ток њиховог живота и временски и духовно.
Господ jе рекао:
„Стога, буди веран, стој у служби коју ти одредих; помажи слабима, подижи руке обешене, и јачај колена нејака” (Учење и завети 81:5).
„А чинећи ово чинићеш велико добро ближњима својим, и промовисаћеш славу онога који је Господ твој” (Учење и завети 81:4).
Браћо и сестре, апостол Павле је поучио о кључном елементу нашег послуживања. Поучио је да је смо „тело Христово, и уди међу собом” (Прва Коринћанима 12:27) и да је сваки део тела потребан како би цело тело функционисало. Тада је поучио моћну истину која ми је дубоко дотакла срце кад сам је прочитао. Рекао је: „Који се уди тела чине да су најслабији, најпотребнији су. И који нам се чине да су најсрамотнији на телу, на оне ударамо највећу част” (Прва Коринћанима 12:22–23; курзив додат).
Отуда су нам у сваком одељењу и огранку потребни сви – они који су јаки и они који се можда спотичу. Сви су неопходни и важни за изградњу читавог „тела Христовог”. Често се питам ко нам недостаје у нашим разним црквеним заједницама ко би нас ојачао и учинио потпунима.
Старешина Д. Тод Кристоферсон је поучио: „У Цркви не учимо само божанску доктрину; такође доживљавамо њену примену. Као тело Христово, чланови Цркве послужују једни другима у свакодневном животу. Нико није савршен… У телу Христовом, морамо да превазиђемо концепте и узвишене речи и стичемо ‘лична’ искуства док учимо да ‘живимо заједно у љубави’ [Учење и завети 42:45]” („Why the Church”, Liahona, нов. 2015, стр. 108–109).
Године 1849, Бригам Јанг је имао сан у ком је видео пророка Џозефа Смита како води велико стадо оваца и коза. Неке од тих животиња биле су велике и лепе; друге су биле ситне и прљаве. Бригам Јанг се сетио како је погледао у очи пророка Џозефа Смита и рекао: „Џозефе, имаш најчудније стадо… које сам икада видео у животу. Шта ћеш са њим?” Пророк, који није деловао забринуто због овог непослушног стада, једноставно је одговорио: „[Бригаме,] сви су они добри на својим местима”.
Када се председник Јанг пробудио, разумео је да ће, иако ће Црква окупљати разне „овце и козе”, његова одговорност бити да све приведе и омогући свима њима да остваре свој пуни потенцијал док заузимају своја места у Цркви. (Прилагођено из Ronald W. Walker, „Brigham Young: Student of the Prophet”, Ensign, феб. 1998, стр. 56–57.)
Браћо и сестре, мој говор је настао док сам дубоко размишљао о појединцу који тренутно није укључен у рад Цркве Исуса Христа. На тренутак бих желео да се обратим сваком од њих. Старешина Нил А. Максвел је поучио да „такви појединци често остају близу – али не учествују у потпуности у раду Цркве. Они неће ући у капелу, али ни напустити њено предворје. То су они којима је потребна Црква и који су потребни Цркви, али који, делимично, ‘живе без Бога у овом свету’ [Moсија 27:31]” („Why Not Now?”, Ensign, нов. 1974, стр. 12).
Поновио бих позив нашег вољеног председника Расела М. Нелсона када се први пут обратио чланству Цркве. Рекао је: „Дакле, сваком члану Цркве кажем: Држите се пута завета. Ваша посвећеност да следите Спаситеља склапањем завета са Њим, а затим држањем тих завета отвориће врата сваком духовном благослову и привилегији који су доступни мушкарцима, женама и деци свуда.
Затим је замолио: „Али, ако сте скренули са пута, са великом надом у срцу, позвао бих вас да се вратите. Без обзира на ваше бриге, без обзира на ваше изазове, у овој, Господњој Цркви, има места за вас. Ви и генерације које још нису рођене бићете благословени својим деловањем да се сада вратите на заветни пут” („As We Go Forward Together”, или Liahona, април 2018, стр. 7; курзив додат).
Износим сведочанство о Њему, управо Исусу Христу, Великом Послужитељу и Спаситељу свих нас. Позивам све нас да потражимо „pobrecitos”, „јадничке” међу нама којима је потребна помоћ. То је моја нада и молитва у име Исуса Христа, амен.