Моћан круг врлина Христових учења
Позивам вас да живите према Христовим учењима изнова, често, и свесно, и помажете другима на њиховом путу.
Пре више година, моја супруга Рут, наша ћерка Ешли и ја придружили смо се другим туристима на излету кајаком на Хавајима, у Сједињеним Америчким Државама. Кајак је плитак чамац налик кануу, у којем веслач седи окренут напред и користи двострано весло веслајући са једне а затим са друге стране. План је био да одвесламо до два мала острва уз обалу Оахуа и назад. Био сам самоуверен јер сам се као младић бавио кајаком на планинским језерима. Претерано самопоуздање никада не слути на добро, зар не?
Наш водич нам је дао упутства и показао кајаке за отворене воде које ћемо користити. Разликовали су се од оних на којима сам раније веслао. Требало је да седим на врху кајака, уместо доле у њему. Када сам ушао у кајак, тежиште ми је било више него што сам навикао и био сам мање стабилан у води.
Када смо кренули, веслао сам брже од Рут и Ешли. После неког времена, био сам далеко испред њих. Иако поносан на свој херојски темпо, престао сам да веслам и сачекао да ме сустигну. Велики талас – око 13 центиметара – ударио је о бок мог кајака и преврнуо ме у воду. Док сам усправљао кајаком и мучио се да се окренем нагоре, Рут и Ешли су прошле поред мене, али сам био превише изложен ветру да бих наставио да веслам. Пре него што сам успео да дођем до даха, још један талас, овај заиста огроман – најмање 20 центиметара – ударио је у мој кајак и поново ме преврнуо. Када сам успео да исправим кајак, био сам толико без даха да сам се бојао да нећу моћи да се попнем на њега.
Видевши моју ситуацију, водич је завеслао и умирио мој кајак, олакшавајући ми да се попнем на њега. Када је видео да сам још увек без даха да бих веслао сам, привезао је конопац за мој кајак и почео да весла, вукући и мене за собом. Убрзо сам дошао до даха и почео да сâм озбиљно веслам. Одвезао је конопац, и ја сам стигао до првог острва без даље помоћи. По доласку, срушио сам се на песак, исцрпљен.
Након што се група одморила, водич ми је тихо рекао: „Господине Ренланд, ако само наставите да веслате, одржавајући свој замах, мислим да ћете бити добро”. Следио сам његов савет док смо веслали до другог острва, а затим назад до наше почетне тачке. Двапут је водич прошао поред мене и рекао да ми иде одлично. Чак и већи таласи су ударали у бок мог кајака, али се нисам преврнуо.
Константно веслајући, задржао сам замах и ишао напред, ублажавајући дејство таласа који су ме бочно ударали. Исто начело важи и у нашем духовном животу. Постајемо рањиви када успоримо а посебно када станемо. Ако одржавамо духовни замах непрекидним „веслањем” ка Спаситељу, безбеднији смо и сигурнији јер наш вечни живот зависи од наше вере у Њега.
Духовни замах се ствара „током живота док наново прихватамо Христово учење”. Када тако чинимо, поучио је председник Расел М. Нелсон, производимо „моћан круг врлина”. Заиста, саставни делови Христовог учења – као што су вера у Господа Исуса Христа, покајање, улазак у заветни однос са Господом путем крштења, примање дара Светог Духа и истрајавање до краја – немају за циљ да буду штиклирани једнократни догађаји. Посебно, „истрајати до краја” није посебан корак у Христовом учењу – као да довршавамо прва четири саставна дела, а затим се склупчамо, стиснемо зубе и чекамо да умремо. Не, истрајати до краја значи стално понављати и често примењивати остале саставне делове Христовог учења, стварајући „моћан круг врлина” који је описао председник Нелсон.
Понављати значи стално пролазити кроз саставне делове Христовог учења током наших живота. Често значи да се сваким понављањем надограђујемо и побољшавамо. Иако понављамо саставне делове, не вртимо се само у круг без напредовања. Уместо тога, кроз тај круг се сваки пут приближавамо Исусу Христу.
Замах укључује и брзину и правац. Да сам снажно веслао кајаком у погрешном смеру, могао сам да створим значајан замах, али не бих стигао до циљаног одредишта. Слично томе, у животу треба да „весламо” према Спаситељу да бисмо дошли до Њега.
Наша вера у Исуса Христа треба да се негује свакодневно. Негује се када се свакодневно молимо, свакодневно проучавамо Света писма, свакодневно размишљамо о Божјој доброти, свакодневно се кајемо и свакодневно следимо подстицаје Светог Духа. Баш као што није здраво да одлажемо да једемо све до недеље, а затим да претерамо са храном за седмицу, није ни духовно здраво ограничити негу свог сведочанства на један дан у недељи.
Када преузмемо одговорност за своја сведочанства, добијамо духовни замах и постепено развијамо темељну веру у Исуса Христа, а Христово учење постаје од суштинског значаја за сврху живота. Замах се исто тако повећава када настојимо да поштујемо Божје законе и кајемо се. Покајање је радосно и омогућава нам да учимо из својих грешака, и на тај начин вечно напредујемо. Несумњиво ће нам се дешавати да се преврнемо са нашим кајацима и нађемо у дубокој води. Кроз покајање можемо да се вратимо горе и наставимо, без обзира колико пута смо пали. Важно је да не одустајемо.
Следећи део Христовог учења је крштење, које укључује крштење водом и, преко потврђења, крштење Светим Духом. Иако је крштење засебан догађај, ми стално обнављамо свој завет крштења када узимамо причест. Причест не замењује крштење, али повезује почетне саставне делове Христовог учења – веру и покајање – са примањем Светог Духа. Када свесно узимамо причест, призивамо Светог Духа у свој живот, као када смо били крштени и потврђени. Када држимо завете описане у причесним молитвама, Свети Дух постаје наш сарадник.
Када Свети Дух има већи утицај у нашим животима, ми постепено и често развијамо христолике особине. Наша срца се мењају. Наша спремност да чинимо зло се смањује. Наша склоност да чинимо добро расте све док не будемо желели само да „непрестано добро чинимо”. И тиме приступамо небеској моћи потребној да истрајемо до краја. Наша вера се увећала и спремни смо да опет прођемо кроз моћни круг врлина.
Духовни замах нас такође подстиче да склапамо и друге завете са Богом у дому Господњем. Вишеструки завети нас приближавају Христу и снажније нас повезују са Њим. Преко ових завета имамо већи приступ Његовој моћи. Да будемо јасни, крсни и храмски завети сами по себи нису извор моћи. Извор моћи је Господ Исус Христ и наш Небески Отац. Склапање и држање завета ствара канал за Њихову моћ у нашим животима. Уколико живимо у складу са овим заветима, на крају постајемо наследници свега што Небески Отац има. Замах настао животом по Христовим учењима не само да покреће промену наше божанске природе у нашу вечну судбину, већ нас такође мотивише да помажемо другима на одговарајуће начине.
Размотрите како ми је водич експедиције помогао након што сам се преврнуо са кајаком. Он није издалека узвикнуо неко бескорисно питање, попут: „Господине Ренланд, шта радите у води?” Није веслао и прекорио ме говорећи: „Господине Ренланд, не бисте били у овој ситуацији да сте физички спремнији”. Није почео да вуче мој кајак док сам се трудио да се попнем на њега. И није ме исправљао пред групом. Уместо тога, пружио ми је помоћ у тренутку када ми је била потребна. Дао ми је савет када сам био спреман да га прихватим. И дао је све од себе да ме охрабри.
Када служимо другима, не треба да постављамо бескорисна питања или констатујемо оно што је очигледно. Већина људи који се муче са неком тешкоћом свесни су тога. Не треба да осуђујемо; наш суд нити је од помоћи нити је добродошао, и најчешће је бескористан.
Поредити себе са другима може нас навести да направимо велике грешке, посебно ако закључимо да смо праведнији од оних који имају проблеме. Такво поређење је попут безнадежног дављења на дубини воде од три метра, гледајући неког другог како се дави на дубини о четири метра, сматрајући га већим грешником и имајући добар лични осећај. Уосталом, свако се бори на свој начин. Нико од нас не зарађује спасење. То није могуће. Јаков, из Мормонове књиге, је поучио: „И сетите се, пошто се са Богом измири[мо], да се спашава[мо] једино преко и посредством благодати Божје”. Свима нам је потребно Спаситељево бесконачно помирење, а не само његов део.
Заиста нам је потребно све наше саосећање, емпатија и љубав док комуницирамо са онима око себе. Они који имају проблеме „треба да искусе чисту љубав Исуса Христа која се огледа у [нашим] речима и делима”. Док послужујемо, често охрабрујемо друге и нудимо помоћ. Чак и ако неко није пријемчив, настављамо да послужујемо када нам допусте. Спаситељ је поучио: „Таквима и даље служите, јер не знате хоће ли се они вратити и покајати и доћи к мени са пуном одлучношћу срца, и ја ћу их исцелити, а ви ћете бити средство којим им се доноси спасење”. Спаситељева дужност је да исцељује. Наша дужност је да волимо – да волимо и служимо на такав начин да други буду привучени Исусу Христу. То је један од плодова моћног круга врлине Христових учења.
Позивам вас да живите према Христовим учењима изнова, често, и свесно, и помажете другима на њиховом путу. Сведочим да Христова учења имају суштинску улогу у плану Небеског Оца; на крају крајева, то су Његова учења. Када показујемо веру у Исуса Христа и Његово помирење, бићемо вођени заветним путем и мотивисани да помажемо другима да постану верни ученици Исуса Христа. Можемо постати наследници у царству Небеског Оца, што је врхунац верног живота према Христовим учењима. У име Исуса Христа, амен.