Завети и одговорности
Црква Исуса Христа је позната као црква која истиче значај склапања завета са Богом.
„По чему се ваша Црква разликује од других?” Мој одговор на ово важно питање се мењао како сам сазревао и како је Црква расла. Када сам рођен у Јути 1932. године, број чланова наше Цркве био је само око 700.000, груписаних углавном у Јути и оближњим савезним државама. Тада смо имали само 7 храмова. Данас чланство Цркве Исуса Христа светаца последњих дана броји више од 17 милиона у око 170 држава. Од овог априла имамо 189 посвећених храмова у многим државама и још 146 других у планирању и изградњи. Осећао сам потребу да говорим о сврси ових храмова и историји и улози завета у нашем слављењу Бога. Ово ће допунити надахнута поучавања ранијих говорника.
I
Завет је обавеза да се испуне одређене одговорности. Личне обавезе су од суштинског значаја за уређење наших личних живота и за функционисање друштва. Ова идеја се тренутно оспорава. Гласна мањина се противи утицају који носи институција и инсистира на томе да особе треба да буду ослобођене било каквих ограничења која спутавају њихову личну слободу. Ипак, из искуства од више хиљада година знамо да се одричемо неких личних слобода да бисмо стекли предност живота у организованим заједницама. Таква одрицања од личних слобода су углавном заснована на обавезама или заветима, израженим или подразумеваним.
Ево неких примера заветних обавеза у нашем друштву: (1) судије, (2) војска, (3) медицинско особље и (4) ватрогасци. Сви они који су укључени у ова позната занимања обавезују се – често формално обавезани заклетвом или уговором – да ће обављати своје додељене дужности. Исто важи и за наше пуновремене мисионаре. Препознатљива одећа или плочице са именима имају за циљ да покажу да је онај који их носи под заветом и стога има дужност да поучава и служи и треба да буде подржан у тој служби. Сродна сврха је да подсети оне који их носе на њихове заветне одговорности. У њиховој препознатљивој одећи или симболима нема ничег магичног, само су потребан подсетник на посебне одговорности које су они који их носе преузели. То важи и за симболе вереничког и венчаног прстена и њихове улоге да обавесте посматраче или подсете особе које га носе на њихову заветну обавезу.
II
Оно што сам рекао о заветима као темељу за регулисање живота појединца односи се посебно на верске завете. Основа и историја многих верских опредељења и захтева засновани су на заветима. На пример, Аврамов завет је темељ неколико великих верских традиција. Он уводи свету идеју о Божјим заветним обећањима Његовој деци. Стари завет се често позива на Божји завет са Аврамом и његовим потомством.
Први део Мормонове књиге, који је написан током периода Старог завета, јасно показује улогу завета у Израеловој историји и слављењу Бога. Нефију је речено да су израелски списи из тог периода „запис … јеврејски који садржи завете Господње које Он учини са домом Израеловим”. Књиге Нефијеве такође често помињу Аврамов завет и Израел као „заветни народ Господњи”. Обичај склапања завета са Богом или верским вођама такође је забележен у записима Мормонове књиге о Нефију, Јосифу у Египту, цару Венијамину, Алми и капетану Моронију.
III
Када је дошло време за Обнову пунине Јеванђеља Исуса Христа, Бог је позвао пророка, Џозефа Смита. Не знамо пун садржај раних упутстава анђела Моронија овом младом пророку. Знамо да је рекао Џозефу да „Бог има дело за [њега]” и да „пунин[а] вечног јеванђеља” мора бити објављена, укључујући „обећања дата очевима”. Такође, знамо да су стихови које је млади Џозеф најинтензивније читао – чак и пре него што су га усмерили да организује цркву – била многа учења о заветима која је преводио у Мормоновој књизи. Та књига је главни извор Обнове пунине Јеванђеља, укључујући Божји план за Његову децу, а Мормонова књига је пуна референци на завете.
Будући да је помно читао Библију, Џозеф је морао да зна за референцу у књизи Јеврејима о Спаситељевој намери да „[начини] с домом Израиљевим и с домом Јудиним нов завет”. Књига Јеврејима говори о Исусу као о „посредник[у] завета новога”. Значајно је да је библијски запис о Спаситељевој смртничкој служби назван „Нови завет”, стварни синоним за „Нови савез”.
Завети су били темељ у Обнови Јеванђеља. Ово је очигледно у најранијим корацима које је Господ упутио пророку да предузме у организовању своје Цркве. Чим је Мормонова књига објављена, Господ је управљао организацијом своје обновљене Цркве, која ће ускоро бити названа Црква Исуса Христа светаца последњих дана. Откривење забележено у априлу 1830. наводи да особе „примиће се крштењем у цркву Његову” након што „сведоче” (што значи да дају свечано сведочанство) „да се истински покајаше за грехе своје, и вољни су на себе преузети име Исуса Христа, имајући одлучност да му служе до краја”.
Ово исто откривење упућује да они из Цркве „често се састајаху да би узимали хлеб и вино [воду], у спомен на Господа Исуса”. Важност овог обреда је очигледна у речима завета одређеним за старешину или свештеника који служи. Он благосиља хлеб као симбол „душама свих оних који га буду узимали,… да могу … посведочити Теби, о Боже, Вечни Оче, да су вољни преузети на себе име Сина Твога, и увек га се сећати, и држати заповести које им Он даде, да Дух Његов може увек бити с њима”.
Средишња улога завета у новообновљеној Цркви поново је потврђена у предговору који је Господ дао за прво објављивање Својих откривења. У њему Господ објављује да је позвао Џозефа Смита зато што становници земље „одступише од мојих обреда и прекршише мој вечни завет”. Откривење даље објашњава да су Његове заповести дате „да би се мој вечни завет могао успоставити”.
Данас разумемо улогу завета у обновљеној Цркви и служењу Богу од стране њених чланова. Председник Гордон Б. Хинкли је сумирао ефекате нашег крштења и недељног узимања причести: „Сваки члан ове Цркве који је ушао у воде крштења постао је део светог завета. Сваки пут када узмемо причест Господње вечере, обнављамо тај завет.”
Многи говорници на овој конференцији су нас подсетили да председник Расел М. Нелсон често говори о „заветном путу”, 15 који нас „води назад [Богу] и „односи се на наш однос са Богом”. Он поучава о значају завета у нашим храмским церемонијама и подстиче нас да видимо крај од почетка и да „мислимо целестијално”.
IV
Сада говорим више о храмским заветима. У испуњавању своје одговорности да обнови пунину Јеванђеља Исуса Христа, пророк Џозеф Смит је провео већи део својих последњих година руководећи градњом храма у Навуу, у Илиноису. Преко њега је Господ открио света учења, доктрину и завете које ће његови наследници спроводити у храмовима. Тамо особе које су дариване, треба да буду поучене Божјем плану спасења и позване да склопе свете завете. Онима који су живели тако што су били верни тим заветима обећан је вечни живот, у коме „све је њихово” и „пребива[ће] у присуству Бога и Његовог Христа у веке векова”.
Церемоније даривања у храму Наву одржане су непосредно пре него што су наши рани пионири протерани, даби започели свој историјски пут до удаљених планина на западу. Имамо сведочанства многих пионира да им је моћ коју су примили везивањем за Христа у својим даривањима у храму Наву дала снагу да крену на своје епско путовање и да се утврде на западу.
Особе које су дариване у светом храму одговорне су за ношење храмског гармента, одеће која се не види јер се носи испод спољашње одеће. Подсећа дариване чланове на свете завете које су склопили и на благослове који су им обећани у светом храму. Да бисмо постигли ту свету намену, поучени смо да стално носимо храмски гармент, само уз изузетке који су очигледно неопходни. Пошто завети не „праве паузу”, скидање гармента може се схватити као одрицање од одговорности и благослова на које се односе. Насупрот томе, особе које верно носе своје гарменте и непрестано се држе својих храмских завета потврђују своју улогу ученика Господа Исуса Христа.
Црква Исуса Христа светаца последњих дана гради храмове широм света. Њихова сврха је да благослове заветну децу Божју служењем у храму и светим одговорностима и моћима и јединственим благословима везаним за Христа које заветом примају.
Црква Исуса Христа је позната као црква која истиче значај склапања завета са Богом. Завети су својствени сваком од обреда спасења и узвишења које ова обновљена Црква спроводи. Обред крштења и завети у вези са њим су основни услови за улазак у целестијално царство. Обреди и храмски завети који их прате су обавезе за узвишење у целестијалном царству, а то је вечни живот, „највећи од свих дарова Божјих”. Црква Исуса Христа светаца последњих дана је усредсређена на то.
Сведочим о Исусу Христу, који је глава те Цркве, и призивам Његове благослове на све који настоје да држе своје свете завете. У име Исуса Христа, амен.