Зовите, немојте пропасти
Ако призивамо Бога, сведочим да нећемо пасти.
Данас бих желео да почнем сведочанством о потпуној сигурности у свом срцу да Бог чује наше молитве и да одговара на њих свакоме лично.
У свету који пролази кроз времена неизвесности, бола, разочарења и сломљених срца, можда смо склони да се више ослањамо на личне способности и изборе, као и на знање и заштиту који долазе из света. То би нас могло довести до тога да у други план ставимо прави извор помоћи и подршке, који се може супротставити изазовима овог смртничког живота.
Сећам се да сам једном приликом био у болници због болести и било ми је тешко да заспим. Када сам угасио светла и у соби је било мрачно, видео сам рефлектујући знак на плафону испред себе на коме је писало: „Позовите, немојте пасти”. На моје изненађење, следећег дана сам приметио да се иста порука налази у неколико делова собе.
Зашто је та порука била толико важна? Када сам питао медицинску сестру шта то значи, рекла је: „То је начин да се спречи несрећа која би могла погоршати бол који већ имате.
Овај живот, по својој природи, доноси болна искуства, нека су својствена нашим физичким телима, нека због наших слабости или невоља, нека због начина на који други користе своју слободну вољу, а нека због начина на који ми користимо своју слободну вољу.
Постоји ли обећање моћније од оног које је дао сам Спаситељ када је изјавио: „Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте”, или позовите, „и отвориће вам се”?
Молитва је средство комуникације са нашим Небеским Оцем које нам омогућава да „позовемо и не паднемо”. Међутим, постоје околности у којима можемо помислити да позив није саслушан јер не добијамо тренутни одговор или одговор према нашим очекивањима.
То понекад доводи до анксиозности, туге и разочарања. Али сетите се Нефијевог израза вере у Господа када је рекао: „Како то да не може мене поучити да саградим лађу?” Сада, питам вас, како то да вас Господ не може поучити, да не бисте пали?
Поуздање у Божје одговоре подразумева прихватање да Његови путеви нису наши путеви и да „се све мора догодити у своје време”.
Сигурност због сазнања да смо деца брижног и милосрдног Небеског Оца треба да буде мотивација да „позовемо” у побожној молитви са ставом „[да се морамо] увек молити и не клонути… да чин [наш] може бити за добробит душе [наше]”. Замислите осећања Небеског Оца када се у свакој молитви молимо у име Његовог Сина, Исуса Христа. Каква се моћ и нежност, верујем, показују када то чинимо!
Света писма су пуна примера оних који су призивали Бога да не би пали. Хеламан и његова војска су, суочавајући се са невољама, призивали Бога, изливајући своје душе у молитви. Примили су сигурност, мир, веру и наду, стекли храброст и одлучност док нису постигли свој циљ.
Замислите како је Мојсије призивао Бога и завапио Му се када се нашао између Црвеног мора и Египћана који су се приближавали да нападну, или Аврам када је послушао наредбу да жртвује свог сина Исака.
Сигуран сам да је свако од вас имао и имаће искуства у којима ће позив бити решење да не паднете.
Пре тридесет година, када смо се супруга и ја спремали за грађански и храмски брак, примили смо обавештење да се грађански бракови отказују због штрајка. Позив смо примили три дана пре заказане церемоније. Након неколико покушаја у другим канцеларијама и неналажења слободних термина, почели смо да се осећамо узнемирено и сумњамо да бисмо заиста могли да се венчамо како смо планирали.
Моја вереница и ја смо „позвали”, изливајући своје душе Богу у молитви. Коначно, неко нам је споменуо канцеларију у малом предграђу на периферији града где је познаник те особе био градоначелник. Без оклевања, отишли смо да га посетимо и питали га да ли би било могуће да нас венча. На нашу радост, пристао је. Његова секретарица нам је нагласила да морамо да добијемо потврду у том граду и да доставимо сва документа сутрадан пре подне.
Сутрадан смо прешли у то мало предграђе и отишли у полицијску станицу да затражимо тражени документ. На наше изненађење, службеник је рекао да нам га неће дати, јер су многи млади парови бежали од својих породица да би се тајно венчали у том граду, што наравно није био наш случај. Опет су нас обузели страх и туга.
Сећам се како сам тихо позвао у помоћ свог Небеског Оца да не бих пао. У мислима сам стекао јасан утисак, понављајући: „Храмска препорука, храмска препорука. Одмах сам извадио своју храмску препоруку и пружио је службенику, на запрепашћење своје веренице.
Какво смо изненађење доживели када смо чули службеника како каже: „Зашто ми нисте рекли да сте из Цркве Исуса Христа светаца последњих дана? Добро познајем вашу цркву”. Одмах је почео да припрема документ. Још више смо се изненадили када је службеник напустио станицу не рекавши ништа.
Прошло је педесет минута, а он се није враћао. Било је већ 11.55 ујутро, а морали смо до подне да предамо папире. Одједном се појавио са прелепим штенетом и рекао нам да је то свадбени поклон и дао нам га заједно са документом.
Потрчали смо према канцеларији градоначелника, са нашим документом и нашим новим псом. Онда смо видели службено возило како иде према нама. Зауставио сам се испред њега. Возило се зауставило, и унутра смо видели секретарицу. Видевши нас, рекла је: „Извините, рекла сам у подне. Морам ићи још нешто да завршим”.
Понизио сам се у тишини, призивајући свим својим срцем свог Небеског Оца, тражећи још једном помоћ да „не паднем”. Одједном се догодило чудо. Секретарица нам је рекла: „Каквог дивног пса имате. Где бих могла да нађем таквог за свог сина?”
„Он је за вас”, одмах смо одговорили.
Секретарица нас је изненађено погледала и рекла: „У реду, идемо у канцеларију да се договоримо.
Два дана касније, Керол и ја смо имали грађанско венчање, како је планирано, а онда смо запечаћени у храму Лима Перу.
Наравно, треба да се сетимо да је позив питање вере и деловања – вере да препознамо да имамо Небеског Оца који одговара на наше молитве у складу са својом бескрајном мудрошћу, а затим и деловање у складу са оним што смо тражили. Молитва – позив – може бити знак наде. Али деловати након молитве је знак да је наша вера стварна – вера која је на испиту у тренуцима бола, страха или разочарања.
Предлажем да размотрите следеће:
-
Увек мислите на Господа као на своје прво решење за помоћ.
-
Позовите, немојте пасти. Обратите се Богу у искреној молитви.
-
Након молитве учините све што можете да примите благослове за које сте се молили.
-
Понизите се да прихватите одговор у Његово време и Његов начин.
-
Не заустављајте се! Наставите даље заветни путем док чекате одговор.
Можда тренутно постоји неко ко, због околности, има осећај као да ће пасти и желео би да позове, као што је то учинио Џозеф Смит када је завапио: „О Боже, где си? … Колико дуго ће се рука твоја уздржавати?”
Чак и у оваквим околностима, молите се са „духовним замахом”, као што је поучио председник Нелсон, јер се ваше молитве увек чују!
Сетите се ове химне:
Када сване јутро ново,
молиш ли се ти?
У Христово име да ли
тражиш наклон љубави
данас као штит?
Када се молимо, можемо осетити загрљај нашег Небеског Оца, који је послао свог Јединорођеног Сина да нам олакша бреме, јер ако призивамо Бога, сведочим да нећемо пасти. у име Исуса Христа, амен.