Моћна промена срца:
„Немам ништа веће да ти дам”
Ова промена срца није догађај; да би до ње дошло, потребни су вера, покајање и сталан духовни рад.
Увод
У петак, 28. октобра 1588. године, пошто је изгубио кормило и њиме се управљало искључиво веслом, брод La Girona који је припадао великој шпанској армади, ударио је у стене Лакада Поинта у Северној Ирској.1
Брод се преврнуо. Један од страдалника који се борио да преживи носио је златни прстен, који му је неколико месеци раније поклонила супруга са натписом „Немам ништа веће да ти дам”.2
„Немам ништа веће да ти дам” – изјава и прстен у облику руке која држи срце, израз љубави жене према мужу.
Повезаност са Светим писмима
Када сам прочитао ову причу, оставила је дубок утисак на мене, и помислио сам на молбу коју је упутио Спаситељ: „А принећете ми за жртву срце скрушено и дух раскајан.”3
Такође сам помислио на реакцију људи на речи цара Венијамина: „Да, верујемо свим речима које нам ти изговори… [што] изазва силну промену у нама, то јест, у срцима нашим, те више немамо склоност да зло чинимо, већ да непрестано добро чинимо.”4
Лична повезаност
Желео бих да поделим једно искуство које сам имао са 12 година, чији утицај траје и дан-данас.
Моја мајка је рекла: „Едуардо, пожури. Каснимо на црквене састанке”.
„Мама, данас ћу остати са татом”, одговорио сам.
„Да ли си сигуран? Мораш присуствовати састанку свог свештеничког већа”, рекла је она.
Одговорио сам: „Јадaн тата! Остаће сам. Остаћу са њим данас.”
Тата није био члан Цркве Исуса Христа светаца последњих дана.
Моја мајка и сестре су отишле на недељне састанке. Дакле, отишао сам да се нађем са татом у његовој радионици, где је волео да буде недељом, и како сам рекао мајци, провео сам неко време, односно неколико минута са њим, а онда сам питао: „Тата, да ли је све у реду?”
Наставио је са својим хобијем поправљања радија и сатова и само ми се смешкао.
Онда сам му рекао: „Идем да се играм са другарима.”
Тата ми је, не подижући поглед, рекао: „Данас је недеља. Зар не би требало да идеш у цркву?”
„Да, али данас сам рекао мами да нећу ићи”, одговорио сам. Тата је наставио са својим послом, а за мене је то била дозвола да одем.
Тог јутра била је важна фудбалска утакмица и другари су ми рекли да не могу да је пропустим јер морамо да победимо у тој утакмици.
Мој изазов је био што сам морао да прођем испред црквене зграде да бих стигао до фудбалског игралишта.
Одлучан, појурио сам према фудбалском игралишту и застао испред великог камена спотицања, цркве. Отрчао сам на супротну страну улице где је било неко велико дрвеће, и одлучио сам да трчим између њих да ме нико не види, пошто је то било време када су чланови долазили на састанке.
Стигао сам баш на време за почетак утакмице. Могао сам да играм и да одем кући пре него што моја мајка стигне.
Све је прошло добро; наш тим је победио, а ја сам био одушевљен. Али тај добро изведен улазак на терен није прошао незапажено од стране саветника већа ђакона.
Брат Феликс Еспиноза ме је видео како брзо трчим од дрвета до дрвета, трудећи се да не будем откривен.
Почетком недеље, брат Еспиноза је дошао код мене кући и тражио да разговара са мном. Није рекао ништа о ономе што је видео у недељу, нити ме је питао зашто сам пропустио састанак.
Само ми је дао приручник и рекао: „Желео бих да у недељу водиш час свештенства. Обележио сам ти лекцију. Није тако тешка. Желим да је прочиташ, а ја ћу доћи за два дана да ти помогнем да је припремиш.” Рекавши то, дао ми је приручник и отишао.
Нисам желео да држим час, али нисам могао да му кажем не. Планирао сам да ту недељу поново останем са оцем, што значи да је предстојала још једна важна утакмица.
Брат Еспиноза је био личност којој су се млади људи дивили.5 Открио је обновљено Јеванђеље и променио свој живот или, другим речима, своје срце.
Када је дошла субота поподне, помислио сам: „Па, можда ћу се сутра пробудити болестан и нећу морати да идем у цркву.” Није ме више бринула фудбалска утакмица; то је био час који сам морао да држим, посебно лекција о дану Шабата.
Дошла је недеља и пробудио сам се здравији него икад. Нисам имао изговор – нема бекства.
Био је то први пут да сам држао лекцију, али брат Еспиноза је био ту поред мене, и то је за мене био дан моћне промене срца.
Од тог тренутка почео сам да светкујем дан Шабата, и временом је, према речима председника Расела М. Нелсона, Шабат постао милина.6
„Господе, дајем ти све; немам ништа веће да ти дам.”
Стицање
Како можемо стећи ту моћну промену срца? Почиње и на крају се дешава:
-
када проучавамо Света писма да бисмо стекли знање које ће ојачати нашу веру у Исуса Христа, што ће створити жељу за променом;7
-
када молитвом и постом негујемо ту жељу;8
-
када делујемо у складу са проученом или примљеном речју, и склапамо завет да Му предајемо своја срца, баш као што се десило са народом цара Венијамина.9
Признање и завет
Како знамо да се наше срце мења?10
-
Када желимо да у свему угодимо Богу.11
-
Када се према другима опходимо са љубављу, поштовањем и пажњом.12
-
Када видимо да Христове особине постају део нашег карактера.13
-
Када стално осећамо вођство Светог Духа.14
-
Када држимо заповест коју нам је било тешко држати а онда наставимо да живимо у складу са њом.15
Када пажљиво слушамо савете наших вођа и радосно одлучимо да их следимо, зар нисмо доживели моћну промену срца?
„Господе, дајем ти све; немам ништа веће да ти дам.”
Одржавање и примена
Како задржавамо ту моћну промену?
-
Када једном недељно узимамо причест и обнављамо завет да преузимамо на себе име Христово, увек Га се сећамо и држимо Његове заповести.16
-
Када свој живот усмеримо према храму.17 Редован одлазак у храм ће нам помоћи да задржимо ново и обновљено срце док учествујемо у обредима.
-
Када волимо своје ближње и служимо им путем активности послуживања и мисионарског рада.18
На нашу велику радост, тада та унутрашња промена јача и шири се док не почне да обилује добрим делима.19
Ова моћна промена срца нам доноси осећај слободе, поверења и мира.20
Ова промена срца није догађај; да би до ње дошло, потребни су вера, покајање и сталан духовни рад. Почиње када желимо да своју вољу подредимо Господу, а материјализује се када ступимо у завете са Њим и држимо их.
То појединачно деловање позитивно утиче и на нас и на људе око нас.
Према речима председника Расела М. Нелсона, „разорни сукоби широм света, и они у нашим личним животима, били би брзо решени ако бисмо сви одлучили да следимо Исуса Христа и живимо по Његовим учењима”.21 Тај поступак слеђења Спаситељевих учења доводи до моћне промене срца.
Драга браћо и сестре, млади и децо, док учествујемо на конференцији овог викенда, нека речи наших пророка, које ће доћи од Господа, уђу у наша срца да доживе моћну промену.
За оне који се још нису прикључили Господњој обновљеној Цркви, позивам вас да слушате мисионаре, са искреном жељом да сазнате шта Бог очекује од вас и доживите тај унутрашњи преображај.22
Данас је дан када треба да одлучимо да следимо Господа Исуса Христа. „Господе, дајем ти своје срце; немам ништа веће да ти дам.”
Баш попут прстена извученог после оног бродолома, када своје срце предамо Богу, спасени смо од побеснелих мора овог живота, и у том процесу, оплемењени смо и прочишћени кроз помирење Христово и постајемо „деца Христова” будући духовно „рођени од Њега”.23 О томе сведочим у име Исуса Христа, амен.