Урадите оно што је најважније
Док своје животе усредсређујемо на Исуса Христа, бићемо благословени духовном снагом, задовољством и радошћу.
Не тако давно, једна драга пријатељица имала је подстицај да посети једну жену у свом одељењу. Одбацила је подстицај јер ју је једва познавала – напросто није имало смисла. Али пошто јој је та помисао стално долазила, одлучила је да поступи према подстицају. Пошто се већ осећала непријатно због предстојеће посете, сматрала је да ће одношење нечега тој сестри помоћи да олакша своју нервозу. Наравно није могла да оде празних руку! Тако је купила кутију сладоледа и отишла да започне оно за шта је бринула да би могла бити незгодна посета.
Покуцала је на женина врата и убрзо се јавила та сестра. Моја пријатељица јој је дала сладолед у смеђој папирној врећи и разговор је почео. Није требало дуго да моја пријатељица схвати зашто је посета била потребна. Док су седелe заједно на трему, жена је открила низ изазова са којима се суочавала. После сат времена разговора по топлом летњем времену, моја пријатељица је приметила да се сладолед топи кроз смеђу папирну кесу.
Узвикнула је: „Тако ми је жао што се твој сладолед отопио!”
Жена је слатко одговорила: „У реду је! Ја сам нетолерантна на лактозу!
У сну, Господ је рекао пророку Лехију: „Благословен си Лехи због онога што учини.”1
Бити ученик Исуса Христа подразумева више од само наде или веровања. Захтева напор, покрет и посвећеност. Захтева да урадимо нешто, да будемо „творци речи, a не само слушачи”.2
Шта је најважније код отопљеног сладоледа? Сладолед? Или да је моја пријатељица напросто урадила нешто?
Имала сам слатко искуство са једном драгом младом женом која је поставила веома искрено питање: „Сестро Крејвен, како знаш да је било шта у вези са Црквом истина? Зато што ја не осећам ништа.”
Пре него што сам се бацила на одговор, најпре сам јој поставила неколико питања. „Причај ми о свом личном проучавању Светих писама.”
Она је одговорила: „Ја не читам Света писма.”
Упитао сам: „Шта је са твојом породицом? Да ли проучавате заједно приручник Хајде за мном?”
Рекла је „Не”.
Питала сам је о њеним молитвама: „Шта осећаш када се молиш?”
Њен одговор: „Не молим се.”
Мој одговор њој био је једноставан: „Ако желиш било шта да знаш, мораћеш нешто да урадиш.”
Зар то није тачно у вези са било чим што желимо да научимо или сазнамо? Позвала сам своју нову пријатељицу да почне да делује по Јеванђељу Исуса Христа: моли се, проучава, служи другима и верује у Господа. Преобраћење неће доћи ако не радите ништа. Долази кроз моћ Светог Духа док се са намером трудимо да сазнамо питајући, тражећи и куцајући. Долази деловањем.3
У Учењу и заветима, Господ повремено каже: „Није важно.”4 То ме тера да размишљам да ако неке ствари нису важне или су мање важне, морају постојати ствари које су најважније. У нашим напорима да урадимо нешто или да урадимо све, могли бисмо да се запитамо: „Шта је најважније?”
Оглашивачи често користе слогане као што су „неопходно” или „Морате имати” у нади да ће нас намамити да поверујемо како је производ који продају неопходан за нашу срећу или благостање. Али да ли је оно што продају заиста неопходно? Морамо ли га заиста имати? Да ли је заиста битно?
Ево неколико мисли које треба размотрити. Шта је најважније?
-
Колико „лајкова” добијамо за наше објаве на друштвеним мрежама? Или колико нас наш Небески Отац воли и цени?
-
Ношење најновијег модног детаља одеће? Или исказивање поштовања према нашим телима скромним облачењем?
-
Проналажење одговора путем интернет претраге? Или примање одговора од Бога преко Светог Духа?
-
Жеља за још више нечега? Или да будемо задовољни оним што нам је дато?
Председник Расел М. Нелсон је поучио:
„Уз Светог Духа као сарадника, можете исправно видети кроз културу обожавања славних личности која је погодила наше друштво. Можете бити паметнији него што су претходне генерације икада биле…
Поставите стандард за остатак света!”5
Потребан је напор да останете фокусирани на оно што је заиста неопходно за трајну радост. Сотона не би волео ништа више него да изгубимо своје вечне вредности, што би нас довело до тога да губимо драгоцено време, таленте или духовну снагу на ствари које нису важне. Позивам сваког од нас да уз молитву размотримо оно што нас одвлачи да радимо оно што је најважније.
Учитељица трећег разреда нашег најстаријег сина учила је свој разред да „управљају својим мозгом”. Био је то подсетник њеним младим ученицима да они контролишу своје мисли и да зато могу да контролишу оно што раде. Подсећам се да „користим свој мозак” када приметим да скрећем према стварима које су мање важне.
Један средњошколац ми је недавно рекао да је међу младима Цркве постало популарно да занемарују заповести са смишљеним планом да се касније покају. „То је нека врста симбола части”, речено ми је. Свакако, Господ ће наставити да опрашта онима који се понизно кају „са правом намером”.6 Али Спаситељево милосрдно помирење никада не би требало да се користи на тако подругљив начин. Знамо параболу о једној изгубљеној овци. Наравно, пастир ће оставити осталих 99 оваца да пронађе ону која је залутала. Али можете ли замислити радост коју добром пастиру доносе они који изаберу да буду оних 99? Онима који се држе заједно и помажу једни другима да живе своје завете? Можете ли да замислите како би изгледао свет, или ваша школа, или ваш посао, или ваш дом да је послушност популарна ствар? Не ради се о савршеном вођењу живота – ради се о проналажењу радости док дајемо све од себе да живимо по заветима које смо склопили са Господом.
Уз свет који изражава све више сумње у Бога, а збуњеност и притисци расту, ово је време када морамо остати најближи пророку. Пошто је он Господњи гласник, можемо веровати да је оно на шта нас подстиче, саветује и моли да урадимо нешто што је најважније.
Иако можда није лако, увек постоји начин да урадите нешто право. Док је разговарала са групом пријатељица у школи, једној младој жени је срце клонуло када се разговор претворио у критику црквених стандарда. Схватила је да не може да ћути – морала је нешто да уради. С поштовањем, говорила је о љубави Небеског Оца и о томе како заповести које је поставио служе да би благословио и заштитио своју децу. Било би јој много лакше да не ради ништа. Али шта је било најважније? Уклопити се у масу? Или истаћи се као сведок Божји у „у свим временима и у свему, и на свим местима”?7
Ако ће обновљена Црква Исуса Христа изаћи из таме, ми морамо изаћи из таме. Као жене које се држе завета, морамо светлити нашом јеванђеоском светлошћу по целом свету тако што ћемо иступити и истакнути се. Ми то радимо заједно као кћери Божје – снага од 8,2 милиона жена од 11 година па навише, чији је посао потпуно исти. Сабирамо Израел док учествујемо у делу спасења и узвишења: настојећи да живимо по Јеванђељу Исуса Христа, бринући се за друге у невољи, позивајући све да приме Јеванђеље и уједињујући породице за вечност.8 Јеванђеље Исуса Христа је Јеванђеље деловања и Јеванђеље радости! Немојмо потцењивати нашу способност да радимо оно што је најважније. Наше божанско наслеђе нам даје храброст и смелост да делујемо и будемо све оно што наш Небески Отац пун љубави зна да можемо бити.
Тема за младе ове године је из Прича Соломунових 3:5–6:
„Уздаj се у Господа свим срцем своjим, а на своj разум не ослањаj се.
На свим путевима своjим имаj га на уму, и он ће управљати стазе твоjе.”
Кључни део поверења у Господа је кретање напред, веровање да ће нас Он водити чак и када немамо све одговоре.
Сестре, није суштина у сладоледу. И није суштина у томе да се ради више. Суштина је у томе да се ради оно што је важно. То је примена Христовог учења у нашим животима, док настојимо да постанемо сличнији Њему.
Што се више будемо трудили да останемо чврсто на заветном путу, наша вера у Исуса Христа ће више расти. Што више расте наша вера, то ћемо више желети да се покајемо. А што се више кајемо, то ћемо више јачати свој заветни однос са Богом. Тај заветни однос нас привлачи у храм, јер држање храмских завета је начин на који истрајавамо до краја.
Док своје животе усредсређујемо на Исуса Христа, бићемо усмеравани да чинимо оно што је најважније. И бићемо благословени духовном снагом, задовољством и радошћу! У име Исуса Христа, амен.