Ми смо Црква Исуса Христа светаца последњих дана

Рејна И. Абурто

друга саветница у врховном председништву Потпoрног друштва

Црква представља више од грађевина и црквених структура; Црква смо ми, чланови, са Христом на врху и пророком као Његовим гласником.

Након што сам примила позив да „дођем и видим”, ¹ први пут сам дошла у Цркву Исуса Христа светаца последњих дана у својој 26. години. Нешто пре тога сам се развела од свог првог мужа. Имала сам трогодишњег дечака. И осећала сам се беспомоћно и уплашено. Када сам ушла у зграду, била сам испуњена топлином, док сам осећала веру и радост људи који су ме окруживали. Било је то заиста „уточиште од поплаве”.² Три недеље касније, склопила сам завет крштења са Небеским Оцем и започела своје путовање као Христова ученица, иако мој живот на том путу није био савршен.

Да бих добила те вечне благослове, многи физички и духовни делови су морали да буду на свом месту. Јеванђеље Исуса Христа је било обновљено и проповедало се; то састајалиште је било изграђено и одржавано; постојала је црквена структура, од пророка до локалних вођа; а огранак испуњен заветним члановима био је спреман да прихвати мене и мог сина када смо били доведени Спаситељу, „негова[ни] добром речју Божјом”,³ и добили прилике да служимо.⁴

Од почетка, Бог је настојао да окупи и организује своју децу⁵ „да остварује [нашу] бесмртност и вечни живот”.⁶ Са том сврхом на уму, Он нас је упутио да градимо места за богослужења,⁷ где стичемо знање и обреде спасења и узвишења; склапамо и држимо завете који нас повезују са Исусом Христом;⁸ примамо даривање „моћу божанске природе”;⁹ и често се окупљамо да се сетимо Исуса и јачамо једни друге у Њему.¹⁰ Црквена организација и њене грађевине постоје због наше духовне користи. „Црква… је скела којом градимо вечне породице.”¹¹

Док сам разговарала са пријатељем који пролази кроз тежак период, питала сам га како финансијски преживљава. У сузама је одговорио да му његов бискуп помаже преко фонда посног прилога. Додао је: „Не знам где бисмо били моја породица и ја да није било Цркве.” Одговорила сам: „Црква су чланови. То су они који вољно и радосно дају посне прилоге да помогну онима од нас у невољи. Ти примаш плодове њихове вере и одлучност да следе Исуса Христа.”

Моји драги ученици Христови, не потцењујмо чудесно дело које Господ чини преко нас, Његове Цркве, упркос нашим недостацима. Некада дајемо а некада примамо, али смо сви породица у Христу. Његова Црква је структура дата да нас води и благосиља када служимо Њему и једни другима.

Неке сестре су ми се извиниле, сматрајући да нису активне чланице Потпорног друштва јер служе у Школици или Младим женама. Те сестре су међу најактивнијим чланицама Потпорног друштва јер помажу нашој драгоценој деци и младима да ојачају своју веру у Исуса Христа.

Потпорно друштво није ограничено на просторију у згради, недељни час, активност или на председништво на локалном или врховном нивоу. Потпорно друштво су заветне жене Цркве; то смо ми – свака од нас и сви ми. То је наша „глобална заједница саосећања и служења.”¹² Где год и било где да идемо, увек смо део Потпорног друштва јер настојимо да испунимо његову божанску сврху, а то је да жене остваре Божје дело на индивидуалне и колективне начине¹³ обезбеђујући олакшање, „олакшање од сиромаштва, олакшање од болести; ослобођење од сумње, ослобођење од незнања – ослобађање од свега што омета… радост и напредак.”¹⁴

Сличност постоји у већима старешина и организацијама Цркве за све узрасте, укључујући нашу децу и младе. Црква је више од грађевина и црквених структура; Црква смо ми, чланови. Ми смо Црква Исуса Христа светаца последњих дана, са Христом на челу и пророком као Његовим гласником. Господ jе рекао:

„Гле, ово је моје учење – ко се год покаје и дође к мени, тај је црква моја”…

„А… ко год је из цркве моје, и истраје у мојој цркви до краја, успоставићу га на стени мојој.”¹⁵

Сестре и браћо, схватимо колику повластицу имамо што припадамо Цркви Исуса Христа, где можемо ујединити своју веру, срца, снаге, умове и руке у Њему да бисмо извршили Његова моћна чуда. „Јер тело [у Христовој Цркви] није један уд, него многи”¹⁶

Један тинејџер је рекао својој мајци: „Када сам био мали, сваки пут када сам дао један долар десетине, мислио сам да ће се са тим једним доларом изградити цело састајалиште. Није ли то луцкасто?

Дирнута, одговорила je: „То је дивно! Јеси ли их замислио у својој глави?”

„Да!” узвикнуо је. „Била су лепа, а било их је на милионе!”¹⁷

Драги моји пријатељи, имајмо веру детета и радујмо се сазнању да чак и наши најмањи напори чине значајну промену у Божјем царству.

Наша сврха у Његовом царству треба да буде да доводимо једни друге Христу. Као што читамо у Светим писмима, Спаситељ је упутио овај позив Нефијцима:

„Има ли неко болестан међу вама? Донесите их овамо. Има ли неко… кога нешто друго мучи? Донесите их овамо и ја ћу их исцелити јер имам саосећања према вама. Утроба је моја прожета милошћу.

„… Видим да је ваша вера довољна да вас исцелим.”¹⁸

Зар немамо сви невоље које нас доводе пред Спаситељеве ноге? Док неки од нас имају физичке изазове, многи се више муче са емоционалним раздорима, други се муче са успостављањем друштвених односа, а сви ми тражимо предах када се наш дух бори са изазовима. Сви смо на неки начин погођени.

Читамо да, „цело мноштво, заједно, пође са својим болеснима… и са свима онима које нешто мучи. И Он их све исцељиваше како Му их довођаху.

И сви они, и они који беху исцељени, и они који беху здрави, сагнуше се до ногу Његових и поклонише му се.”¹⁹

Од малог дечака који са вером плаћа десетину до самохране мајке којој је потребна Господња оснажујућа милост, до оца који се мучи да обезбеди своју породицу, до наших предака којима су потребни обреди спасења и узвишења, до сваког од нас који обнавља завете са Богом сваке недеље, потребни смо једни другима, и можемо једни друге довести до Спаситељевог откупитељског исцељења.

Драге моје сестре и браћо, следимо позив Исуса Христа да принесемо себе и своје невоље Њему. Он види нашу веру када Му дођемо и доведемо Му оне које волимо. Он ће и њих и нас учинити потпунима.

„Као „мироносни следбеници Христови”,²⁰ тежимо да постанемо „једног срца и једног ума”²¹ и да будемо понизни; покорни; нежни; срдачни; пуни стрпљења и постојаности; умерени у свему; марљиви у држању заповести Божјих у свако време; пуни вере, наде и милосрђа; и издашни у добрим делима.²² Настојимо да постанемо попут Исуса Христа.

Сведочим да смо као Христова Црква средство кроз које ће, како је председник Расел М. Нелсон поучавао „наш Спаситељ и Откупитељ, Исус Христ, извршити нека од својих најмоћнијих дела од сада до поновног доласка”.²³

Господ jе рекао:

„Гле, убрзаћу дело своје у право време.

И дајем вама… заповест да се скупите, и организујете се, и припремите се, и посветите се; да, прочистите своја срца, и очистите руке своје и ноге своје преда мном, како бих вас учинио чистим.”²⁴

Да одговоримо на овај божански позив и да се радосно окупимо, организујемо, припремимо и посветимо, моја је понизна молитва у име Исуса Христа, амен.