Из дубоког поштовања према Христу и Његовом Јеванђељу
Нека сећање на оно што су наше очи виделе и наша срца осетила повећа нашу задивљеност Спаситељевом помирујућом жртвом.
Имам доброг пријатеља, врхунског, пензионисаног универзитетског професора, аутора многих књига, и изнад свега, посвећеног ученика Исуса Христа. Посетио је Свету земљу десетине пута као учесник на конференцијама, предводник академских истраживања, вођа пута. Према његовој тврдњи, сваки пут када посети земљу којом је Исус ходао, задиви се јер несумњиво сазна нешто ново, запањујуће и фасцинантно о Спаситељу, Његовој смртној служби и Његовој вољеној домовини. Дубоко поштовање које мој пријатељ показује када говори о свему што сазна у Светој земљи је заразно, а та задивљеност је била основна у његовим великим достигнућима и академским активностима у његовом животу.
Док сам слушао његова искуства и осећао његов ентузијазам, размишљао сам колико је још више духовно чудо, да тако кажем, да можемо и треба да осећамо за Јеванђеље које је Исус Христ поучавао и промену коју оно може да унесе у наше учеништво и наше путовање ка вечном животу. Чудо о коме говорим је прилив осећања, дубоког поштовања или задивљености који су заједнички свима који свесрдно усредсређују своје животе на Спаситеља и Његова учења и који понизно препознају Његово присуство у својим животима. Такав осећај дивљења, надахнут утицајем Светог Духа, подстиче ентузијазам да се радосно живи по Христовом учењу.1
Света писма садрже неколико примера о томе како се ова осећања могу манифестовати. Пророк Исаија, на пример, изразио је дубоку захвалност Господу кроз радовање у Њему.2 Они који су чули Исуса како проповеда у синагоги у Капернауму били су задивљени Његовим учењем и снагом којом је поучавао.3 То је било исто оно осећање које је продирало у сваки делић срца младог Џозефа Смита док је читао у Библији прво поглавље Јаковљеве посланице, што га је навело да тражи Божју мудрост.4
Моја вољена браћо и сестре, када имамо истински дубоко поштовање према Исусу Христу и Његовом Јеванђељу, срећнији смо, имамо више ентузијазма за Божје дело и препознајемо руку Господњу у свему. Поред тога, наше проучавање Божјих речи има више смисла; наше су молитве, свесрдније; наше је богослужење, побожније; наше служење у Царству Божијем, марљивије. Све су ово поступци који доприносе чешћем утицају Светог Духа у нашем животу.5 Тако ће наше сведочанство о Спаситељу и Његовом Јеванђељу бити ојачано, ми ћемо одржавати Христа живим у себи,6 и ходаћемо „укорењени и назидани у Њему, и утврђени вером, … изобилујући у њој захвалношћу”.7 Када живимо на овај начин, постајемо духовно отпорнији и заштићени од упадања у клопку духовне равнодушности.
Такву равнодушност карактерише постепен губитак узбуђења да се потпуно укључимо у Господње Јеванђеље. Обично почиње када осетимо да смо већ стекли сва неопходна знања и благослове за нашу срећу у овом животу. Ова самозадовољност, да тако кажемо, доводи до тога да јеванђеоске дарове узимамо здраво за готово, и од тада па надаље, ризикујемо да занемаримо и наше редовно удубљивање у суштину Јеванђеља Исуса Христа8 и завете које смо склопили са Њим. Сходно томе, постепено се удаљавамо од Господа; слабећи нашу способност да „Га чујемо”,9 постајући равнодушни и неосетљиви на величину Његовог дела. Сумња у вези са истинама које смо већ примили, продире у наш ум и срце, чинећи нас рањивима на непријатељска искушења.10
Пастор Ејден Вилсон Тозер, познати писац и храбри хришћанин, написао је: „Самозадовољност је смртоносни непријатељ сваког духовног раста.” 11 Није ли се управо то догодило Нефијевом народу убрзо након Христовог рођења? Они „почеше све мање да се чуде због знака или чуда са неба,” … [неверујући] у све што беху чули и видели.” И тако Сотона „заслепи очи њихове и наведе их да поверују да је учење Христово безумна и узалудна ствар”.12
Моја љубљена браћо и сестре, у својој савршеној и бескрајној љубави и познавању наше људске природе,13 Спаситељ нам је утврдио пут да избегнемо да упаднемо у замку духовне равнодушности. Следећи позив нам даје широку слику, посебно имајући у виду сложен свет у коме живимо: „Учите од мене, и слушајте речи моје. Ходајте у кроткости Духа мога, и имаћете мир у мени.”14 Када прихватамо овај позив од Спаситеља, показујемо своју понизност, жељу да будемо поучавани и наду да постанемо сличнији Њему.15 Овај позив, такође, укључује служење Њему и служење Божјој деци „свим [својим] срцем, моћу, умом и снагом“.16 Срж нашег настојања на овом путовању су, наравно, две велике заповести: волети Господа Бога свога и волети ближње као саме себе.17
Ова врста понашања је део Исусовог божанског карактера и била је евидентна у свему што је радио током своје земаљске службе.18 Стога, када се са намером и истински посветимо да се угледамо на Њега и учимо из Његовог савршеног примера,19 ми Га боље упознајемо. Растемо у усхићењу и жељи да у своје животе уградимо врхунска мерила о томе како треба да живимо, пример који треба да дајемо и заповести које треба да следимо. Такође, стичемо додатно разумевање, мудрост, божански карактер и благодат према Богу и ближњима.20 Уверавам вас да ће наша способност да осетимо Спаситељев утицај и љубав бити појачана у нашим животима, увећавајући нашу веру, нашу жељу да поступамо праведно и подстрек да служимо Њему и другима.21 Поред тога, наша захвалност за благослове и изазове које доживљавамо у смртном животу ће се учврстити и постати део нашег правог служења Богу.22
Драги моји пријатељи, све ово јача наше духовно чудо Јеванђеља и подстичу нас да радосно држимо завете које склапамо са Господом – чак и усред искушења и изазова које доживљавамо. Наравно, да би се дошло до таквог исхода, потребно је да се са вером и стварном намером удубимо у Спаситељева учења,23 настојећи да уградимо Његове особине у наш начин живота.24 Поред тога, треба да Му се приближимо својим покајањем,25 трагајући за Његовим опростом и Његовом откупитељском моћу у нашим животима и држећи Његове заповести. Сам Господ је обећао да ће усмеравати наше путеве ако се уздамо у Њега свим срцем, ако Га признамо на свим својим путевима и не ослањамо се на сопствено разумевање.26
Особа коју сам недавно упознао, а зове се Вес, и који присуствује конференцији данас, прихватио је Христов позив да учи о Њему и Његовом Јеванђељу и почео је да осећа дубоко поштовање према Његовој љубави након 27 година удаљавања од заветног пута. Рекао ми је да је једног дана преко фејсбука са њим ступио у контакт мисионар, старешина Џонс, који је био привремено распоређен у Весову област, пре него што је отишао на своју првобитно додељену мисију у Панами. Када је старешина Џонс наишао на Весов профил, чак ни не знајући унапред да је већ члан Цркве, осетио је вођство Светог Духа и знао је да треба одмах да ступи у контакт са Весом. Брзо је реаговао на овај подстицај. Вес је био задивљен овим неочекиваним контактом и почео је да схвата да Господ мисли на њега упркос његовој удаљености од заветног пута.
Од тада па надаље, Вес и мисионари су започели честу комуникацију. Старешина Џонс и његов сарадник су сваке седмице служили и давали духовне поруке које су помогле Весу да обнови дубоко поштовање према Спаситељу и Његовом Јеванђељу. То је распламсало пламен његовог сведочанства о истини и Спаситељевој љубави према њему. Вес је осетио мир који долази од Утешитеља и стекао је снагу која му је била потребна да се врати у Цркву. Рекао ми је да га је ово искуство духовно и емоционално вратило у живот, и помогло му да отклони осећања горчине нагомилане током година због тешких искустава кроз која је прошао.
Као што је приметио мој горе поменути добар пријатељ и мудри професор, увек постоји нешто дивно и фасцинантно за учење о Исусу Христу и Његовом Јеванђељу.27 Господ је дао дивна обећања која се односе на све оне, укључујући и нас, који желе да уче о Њему и уграде Његове речи у своје животе. Еноху је рекао: „Гле, Дух мој [ће бити] на теби, стога ћу све речи твоје оправдати; и горе ће побећи пред тобом, и реке ће скренути са свог пута; и остаћеш у мени, и ја у теби.”28 Преко свог слуге, цара Венијамина, изјавио је: „И сада, због завета који учинисте зваћете се децом Христовом, синовима Његовим и кћерима Његовим. Јер гле, данас вас Он духовно роди, јер кажете да вам се срца изменише кроз веру у име Његово. Стога сте рођени од Њега и постасте синови Његови и кћери Његове.”29
Стога, док се искрено и непрестано трудимо да учимо о Спаситељу и следимо Његов пример, обећавам вам, у Његово име, да ће Његове божанске особине бити записане у нашим умовима и срцима,30 да ћемо постати сличнији Њему, и да ћемо ходати са Њим.31
Моја вољена браћо и сестре, молим се да увек имамо дубоко поштовање према Исусу Христу и Његовој потпуној, вечној и савршеној љубави. Нека сећање на оно што су наше очи виделе и наша срца осетила повећа нашу задивљеност Спаситељевом помирујућом жртвом, која нас може излечити од наших духовних и емоционалних рана и помоћи нам да Му се приближимо. Дивимо се великим обећањима која Отац има у својим рукама и која је припремио за оне који су верни:
„Царство је ваше и благослови његови су ваши, и богатства вечности су ваша.
А онај који све прима са захваљивањем, прославиће се.”32
Исус је Откупитељ света, а ово је Његова Црква. Износим сведочанство о тим истинама у дубоко поштовано, свето и узвишено име Исуса Христа, амен.