Христ исцељује оно што је сломљено
Он може да исцели нарушене односе са Богом, нарушене односе са другима и сломљене делове нас самих.
Пре неколико година, на породичном окупљању, мој тада осмогодишњи нећак, Вилијам, питао је нашег најстаријег сина, Бритона, да ли би желео да се са њим игра лоптом. Бритон је са одушевљењем одговорио: „Да! Волео бих!” Након што су се играли дуже време, Бритон је бацио лопту и случајно разбио један од антиквитета своје баке и деде.
Бритон се осећао ужасно. Када се сагнуо и почео полако да скупља сломљене парчиће, Вилијам је пришао свом рођаку и с љубављу га потапшао по леђима. Онда га је утешио: „Не брини Бритоне. Једном сам разбио нешто у кући баке и деде, а бака ме је загрлила и рекла: ‘У реду је, Вилијаме. Имаш само пет година’.”
На то је Бритон одговорио: „Али, Вилијаме, ја имам 23. године!”
Из Светих писама можемо много тога да научимо о томе како ће нам наш Спаситељ, Исус Христ, помоћи да се успешно носимо са оним што је сломљено у нашим животима, без обзира на наше године. Он може да исцели нарушене односе са Богом, нарушене односе са другима и сломљене делове нас самих.
Нарушени односи са Богом
Док је Спаситељ поучавао у храму, пред Њега су књижевници и фарисеји довели једну жену. Не знамо њену праву причу, само да је била „затечена у превари”.1 Често Света писма приказују само делић нечијег живота, и на основу тога, склони смо понекад да некога величамо или осудимо. Ничији живот се не може разумети једним величанственим тренутком или једним жалосним јавним разочарењем. Сврха ових записа из Светих писама је да нам помогну да видимо да је Христ био одговор тада, и да је Он одговор сада. Он зна нашу животну причу и тачно оно због чега патимо, као и наше способности и слабе стране.
Христ је одговорио овој драгоценој кћери Божјој: „Ни ја те не осуђујем, иди, и одселе не греши.”2 Други начин да се каже „иди и одселе не греши” може бити „иди и промени се”. Спаситељ ју је позивао да се покаје, да промени своје понашање, своје друштво, осећања према себи, своје срце.
Због Исуса Христа, наша одлука да „идемо и променимо се” нам такође може омогућити да „идемо и да се исцелимо”, јер је Он извор исцељења свега што је сломљено у нашим животима. Као велики Посредник и Заступник код Оца, Христ посвећује и обнавља нарушене односе – а што је најважније, наш однос са Богом.
Превод Џозефа Смита јасно показује да је жена следила Спаситељев савет и променила свој живот: „И жена прослави Бога од тог часа, и поверова у Његово име.”3 Нажалост не знамо њено име, нити друге детаље о њеном животу након овог тренутка, јер би јој била потребна велика одлучност, понизност и вера у Исуса Христа да се покаје и промени. Оно што знамо јесте да је била жена која је „веровала у Његово име” са разумевањем да није ван домашаја Његове бесконачне и вечне жртве.
Нарушени односи са другима
У Луци, поглавље 15 читамо параболу о човеку који је имао двoјицу синова. Млађи син је затражио од оца своје наследство и кренуо на пут у далеку земљу и протраћио своју имовину раскалашним животом.4
„А кад потроши све, постаде глад у оној земљи, и он се нађе у невољи.
И отишавши приби се код једног човека у оној земљи; и он га посла у поље своје да чува свиње.
И жељаше напунити трбух свој рошчићима које свиње јеђаху, и нико му их не даваше.
А кад дође к себи, рече: Колико најамника у оца мог имају хлеба и сувише, а ја умирем од глади!
Устаћу и идем оцу свом, па ћу му рећи: Оче! Сагреших небу и теби,
И већ нисам достојан назвати се син твој; прими ме као једног од својих најамника.
И уставши отиде оцу свом. А кад је још подалеко био, угледа га отац његов, и сажали му се, и потрчавши загрли га и целива га”.5
Верујем да је значајна чињеница да је отац отрчао код сина. Лична повреда коју је син нанео свом оцу сигурно је била дубока и тешка. Исто тако, отац је можда био искрено посрамљен због поступака свог сина.
Дакле, зашто отац није чекао извињење свога сина? Зашто није тражио надокнаду и да изравна рачуне пре него што је пружио опроштај и љубав? То је нешто о чему често размишљам.
Господ нас поучава да је праштање другима универзална заповест: „Ја, Господ, опростићу коме хоћу, али од вас се захтева да праштате свим људима.”6 За пружање опроштаја може бити потребна огромна храброст и понизност. Може захтевати и време. Од нас се захтева да ставимо своју веру и поверење у Господа док преузимамо одговорност за стање наших срца. У томе лежи значај и моћ наше слободе избора.
Приказом овог оца у параболи о блудном сину, Спаситељ је нагласио да је опроштај један од најплеменитијих дарова које можемо дати једни другима, а посебно себи. Растерећење наших срца праштањем није увек лако, али захваљујући моћи Исуса Христа, могуће је.
Сломљени делови нас самих
У Делима апостолским поглавље 3 учимо о извесном човеку који је рођен хром „ког ношаху и сваки дан метаху пред врата црквена која се зову Красна да проси милостињу од људи који улазе у цркву”.7
Хроми просјак је имао преко 40 година8 и провео је цео свој живот у наизглед бесконачном стању жеље и чекања, јер је зависио од великодушности других.
Једног дана виде „Петра и Јована да хоће да уђу у цркву [и] прошаше милостињу.
А Петар погледавши на њ с Јованом, рече: Погледај на нас.
А он гледаше у њих мислећи да ће му они шта дати.
А Петар рече: Сребра и злата нема у мене, него шта имам ово ти дајем: У име Исуса Христа Назарећанина устани и ходи.
И узе га за десницу и подиже. И одмах се утврдише његова стопала и глежњи.
И скочивши устаде, и хођаше, и уђе с њима у цркву идући и скачући и хвалећи Бога”.9
Често се у свом животу можемо наћи, попут хромог просјака на вратима храма, стрпљиво – или понекад нестрпљиво – „надају[ћи] се Господу”. 10 Чекајући да се излечимо физички или емоционално. Чекајући одговоре који продиру у најдубље делове нашег срца. Чекајући чуда.
Чекање на Господа може бити свето место – место глачања и оплемењивања, где можемо да упознамо Спаситеља на дубоко лични начин. Чекање на Господа може такође бити место на коме се питамо: „О Боже, где си?”11 – место где духовна истрајност захтева од нас да испољавамо веру у Христа намерно Га бирајући изнова и изнова. Познајем то место и разумем ту врсту чекања.
Проводила сам бројне сате у установи за лечење рака, уједињена у својој патњи са многима другима који су жудели да буду излечени. Неки су поживели; други нису. Темељно сам научила да је ослобађање од наших искушења различито за сваког од нас, и да стога наша усредсређеност треба да буде мање на начину на који смо ослобођени, а више на самом Избавитељу. Наше усмерење увек треба да буде на Исусу Христу.
Испољавање вере у Христа значи веровати не само у Божју вољу већ и у Његов временски оквир. Јер Он тачно зна шта нам је потребно и када нам је потребно. Када се будемо подложили вољи Господњој, на крају ћемо добити знатно више од онога што смо желели.
Драги моји пријатељи, сви ми имамо нешто у нашим животима што је сломљено и треба да се исправи, поправи или излечи. Док се обраћамо Спаситељу, док усклађујемо своја срца и умове са Њим, док се кајемо, Он долази до нас „са исцељењем у крилима својим”,12 ставља своје руке око нас с љубављу и каже: „У реду је. Имате само 5 – или 16, 23, 48, 64, 91 годину. Заједно можемо то поправити!”
Сведочим вам да у вашем животу не постоји ништа што је сломљено а да је изван исцељујуће, откупљујуће и оспособљавајуће моћи Исуса Христа. У посвећено и свето име онога који је моћан да исцели, Исуса Христа, амен.