Сви осећаји из срца
Ако желимо да нас Спаситељ уздигне према небу, онда наша посвећеност Њему и Његовом Јеванђељу не може бити успутна нити необавезна.
Прилог Њему
Само неколико дана пре него што је дао свој живот за нас, Исус Христ је био у храму у Јерусалиму, и гледао како људи дају прилоге у храмску ризницу. „Многи богати метаху много”, али онда, дође сиромашна удовица, „и метну две лепте”. Био је тако мали износ, да је једва био вредан помена.
А ипак овај наизглед неприкладан прилог привукао је Спаситељеву пажњу. У ствари, то га је толико дотакло да „дозвавши ученике своје рече им: заиста вам кажем: ова сиромашна удовица метну више од свију који мећу у Божју хазну.
„Јер сви метнуше од сувишка својега; а она од сиротиње своје метну све што имаше, сву храну своју.”1
Са овим једноставним запажањем, Спаситељ нас је научио како се прилози мере у Његовом царству – а то је сасвим другачије од начина на који обично меримо ствари. За Господа, вредност прилога није мерена утицајем који је имао на ризницу, већ утицајем који је имао на срце дародавца.
Славећи ову верну удовицу, Спаситељ нам је дао мерило за мерење нашег учеништва у свим његовим бројним изразима. Исус је поучавао да наши прилози могу бити велики или мали, али у оба случаја, сви морају бити од срца.
Ово начело одзвања у молби пророка из Мормонове књиге, Амалекија: „Дођ[ите] Христу који је Светац Израелов и узм[ите] удела у спасењу Његовом и у моћи откупљења Његовог. Да, дођите к Њему и принесите Му целе душе своје као принос.”2
Али, како је то могуће? За многе од нас, такав стандард потпуног посвећења из душе може се чинити недостижним. Већ смо довољно развучени на све стране. Како можемо наћи равнотежу између животних захтева и наших жеља да целе своје душе понудимо Господу?
Можда је наш изазов у томе што мислимо да равнотежа значи да равномерно поделимо своје време између супротстављених интересовања. Посматрано на овај начин, наша посвећеност Исусу Христу би била једна од многих ствари које би требало да уклопимо у своје пренатрпане распореде. Али можда постоји други начин гледања на то.
Равнотежа: попут вожње бицикла
Моја супруга, Харијет и ја, волимо да заједно возимо бицикл. То је најбољи начин за вежбање док проводимо време заједно. Док возимо, а ја нисам задихан превише, уживамо у прелепом свету око нас и чак се упуштамо у пријатан разговор. Ретко морамо да обраћамо пажњу на држање равнотеже на нашим бициклима. Возимо се довољно дуго да о томе и не размишљамо – постало нам је нормално и природно.
Али кад год гледам некога како први пут учи да вози бицикл, подсетим се да није лако имати равнотежу на та два уска точка. Потребно је време. Потребна је вежба. Потребно је стрпљење. Чак је потребно и да паднете једном или пар пута.
Највише од свега, они који успеју да одрже равнотежу на бициклу науче ове важне савете:
Не гледајте у своја стопала.
Гледајте напред.
Усмерите поглед на пут испред себе. Усредсредите се на одредиште. И окрећите педале. Остати у равнотежи је суштина кретања напред.
Слична начела се примењују када проналазимо равнотежу у нашим животима као ученици Исуса Христа. Како распоредити своје време и енергију на многе важне задатке ће се разликовати од особе до особе и од животног доба. Али наш заједнички, општи циљ је да следимо пут нашег Учитеља, Исуса Христа, и да се вратимо у присуство нашег вољеног Небеског Оца. Овај циљ мора остати сталан и доследан, ко год да смо и шта год да се дешава у нашим животима.3
Уздизање: Попут летења авионом
Сада, за оне који су страствени бициклисти, поређење учеништва са вожњом бицикла може бити корисна подударност. Они који нису, да не брину. Имам још једно поређење које се може односити на сваког мушкарца, жену или дете.
Учеништво, попут много чега у животу, може се упоредити са летењем авионом.
Да ли сте икада застали размишљајући како је невероватно да огроман путнички авион заиста може да се одвоји од земље и полети? Шта је то због чега ове летеће направе елегантно лебде небом, прелазећи океане и континенте?
Једноставно речено, авион лети само када се ваздух креће преко његових крила. То кретање ствара разлике у ваздушном притиску које подижу авион. И како створити довољан проток ваздуха преко крила да изазовете подизање? Одговор је потисак напред.
Авион не добија висину док се налази на писти. Чак и по ветровитом дану, довољно узгона се не ствара сем ако се авион не креће напред, са довољно потиска да се супротстави силама које га задржавају.
Баш као што замах унапред одржава бицикл у равнотежи и усправно, кретање напред помаже авиону да савлада силу гравитације и отпора.
Шта то за нас значи као ученике Исуса Христа? Значи да ако желимо да нађемо равнотежу у животу, и ако желимо да нас Спаситељ уздигне према небу, онда наша посвећеност Њему и Његовом Јеванђељу не може бити успутна или необавезна. Попут удовице у Јерусалиму, морамо Му понудити целу душу. Наши прилози могу бити мали, али морају да долазе из нашег срца и душе.
Бити ученик Исуса Христа није само једна од многих ствари које радимо. Спаситељ је покретачка снага иза свега што радимо. Он није место за одмор на нашем путовању. Он није успутни или чак главни догађај. Он је „пут и истина и живот; нико неће доћи к оцу, до кроз [Исуса Христа]”.4 То је Пут и наше крајње одредиште.
Равнотежа и подизање долазе када „хрли[мо] напред са постојаношћу у Христу, имајући савршен одсјај наде и љубави према Богу и свим људима”.5
Жртва и посвећење
А шта са многим задацима и одговорностима који чине наш живот тако заузетим? Провођење времена са вољенима, одлазак у школу или припрема за занимање, зарада за живот, брига о породици, служење у заједници – где се све то уклапа? Спаситељ нас поново уверава:
„Јер зна Отац ваш небески да вам је све то потребно.
Него иштите најпре царство Божје и правду Његову, и ово ће вам се све додати.”6
Али то не значи да је лако.7 То захтева и жртву и посвећеност.
Захтева напуштање неких ствари и напор да друге ствари напредују.
Жртва и посвећење су два небеска закона за које смо се у светом храму заветовали да ћемо их поштовати. Ова два закона су слична али не идентична. Жртвовати се значи одустати од нечега у корист нечега што је од веће вредности. У давна времена, Божји народ је жртвовао првенце свог стада у част долазећег Месије. Током историје, верни свеци су жртвовали личне жеље, удобности, па чак и своје животе за Спаситеља.
Сви ми имамо ствари, велике и мале, које треба да жртвујемо да бисмо потпуније следили Исуса Христа.8 Наше жртве показују шта заиста вреднујемо. Жртве су свете и Господ их цени.9
Посвећење се разликује од жртве на бар један важан начин. Када нешто посвећујемо, не остављамо да се спали на олтару. Уместо тога, то користимо у служби Господу. Посвећујемо га Њему и Његовој светој сврси.10 Примамо таленте које нам је Господ дао и трудимо се да их вишеструко увећамо, да бисмо постали још кориснији у изградњи Господњег царства.11
Од малог броја нас ће се некада тражити да жртвујемо свој живот за Спаситеља. Али смо сви позвани да Му посветимо свој живот.
Једно дело, једна радост, једна сврха
Док настојимо да прочистимо своје животе и гледамо у Христа у свакој мисли,12 све остало почиње да се усклађује. Живот се више не сматра дугом листом појединачних напора који су у слабој равнотежи.
Временом, постају једно дело.
Једна радост.
Једна света сврха.
Дело служења и љубави према Богу. То је служење и љубав према Божјој деци.13
Када погледамо свој живот и видимо сто ствари које треба да урадимо, осећамо се преоптерећенима. Када видимо једну ствар – да волимо Бога и служимо Њему и Његовој деци, на стотину различитих начина – онда можемо радити на тим стварима са радошћу.
Тако приносимо читаву своју душу – жртвујући све што нас спутава, а остало посвећујемо Господу и Његовим намерама.
Реч охрабрења и сведочанства
Моја драга браћо и сестре и моји драги пријатељи, биће тренутака када ћете пожелети да учините више. Ваш вољени Отац Небески познаје ваше срце. Он зна да не можете учинити све што вам срце жели. Али можете волети Бога и служити Му. Можете да дате све од себе да држите Његове заповести. Можете волети Његову децу и служити им. А ваши напори прочишћавају ваше срце и припремају вас за славну будућност.
То је оно што је удовица у храмској ризници изгледа разумела. Она је сигурно знала да њен прилог неће променити срећу Израела, али је могао да промени и благослови њу – јер, иако мали, био је све што је имала.
Зато, драги моји пријатељи и вољени ученици Исуса Христа, не будимо „уморни од доброчинстава, јер полаже[мо] темељ за велико дело”. А из онога што је малено произилази „оно што је велико”.14
Сведочим да је то истина, као што сведочим и да је Исус Христ наш Учитељ, наш Откупитељ и наш један и једини пут повратка нашем вољеном Небеском Оцу. У свето име Исуса Христа, амен.