Лето са баба-тетком Роуз
Председник Дитер Ф. Ухдорф,
други саветник у Првом председништву
Док будете ходале својим блиставим путем следбеништва, молим се да вера утврди сваки корак на вашем путу.
Моје вољене сестре и драге пријатељице, одушевљен сам што сам данас са вама, и захвалан сам што могу бити у присуству нашег драгог пророка, председника Томаса С. Монсона. Председниче, волимо те. Тужни смо због губитка тројице наших драгоцених пријатеља и правих Господњих апостола. Недостају нам председник Пакер, старешина Пери и старешина Скот. Волимо их. Молимо се за њихове породице и пријатеље.
Увек се радујем овом заседању конференције - прелепа музика и савети наших надахнутих сестара призивају обиље Духа. Након боравка у вашем друштву боља сам особа.
Док сам размишљао о ономе о чему ћу вам говорити данас, помислио сам на начин на који је Спаситељ поучавао. Занимљиво је како је најузвишенијим истинама могао да поучава једноставним причама. Својим параболама позивао је своје ученике да приме истине не само умом него и срцем, и да вечна начела повезују са својим свакодневним животима.1 Наш драги председник Монсон је такође веома вешт у поучавању личним искуствима која дотичу срце.2
Данас ћу и ја своју поруку дати у облику приче која изражава моја размишљања и осећања. Позивам вас да слушате уз помоћ Духа. Свети Дух ће вам помоћи да пронађете поруку ове параболе која је намењена вама.
Баба-тетка Роуз
Ова прича говори о девојчици која се звала Ева. Потребно је да знате две ствари о Еви. Једна је да је у овој причи имала 11 година. А друга је да је била потпуно сигурна да не жели да оде да живи са својом баба-тетком Роуз. Никако. Ни по коју цену.
Али Евина мајка је морала да иде на операцију која је захтевала дуготрајан опоравак. Стога су родитељи намеравали да пошаљу Еву да проведе лето са баба-тетком Роуз.
У Евиној глави било је хиљаду разлога зашто је то лоша идеја. Један од њих био је да ће бити далеко од своје мајке. То је такође значило да ће оставити породицу и пријатеље. А осим тога, чак није ни познавала баба-тетку Роуз. Хвала лепо, било јој је сасвим добро ту где је.
Али никакве расправе нити превртање очима нису могли променити ту одлуку. Тако је Ева спаковала кофер и кренула на дугу вожњу са оцем до куће баба-тетке Роуз.
Од тренутка кад је Ева ушла у кућу, замрзела ју је.
Све је било веома старо. Сваки центиметар био је испуњен старим књигама, боцама чудних боја, пластичним кантицама препуних перлица, машница и дугмића.
Баба-тетка Роуз живела је ту сама; никада се није удавала. Једини други становник била је сива мачка која је волела да пронађе највишу тачку у свакој соби и ту се смести, зурећи као гладан тигар на све испод.
Чак је и сама кућа деловала усамљено. Била је у селу где су куће доста удаљене једна од друге. Нико Евиних година није живео на удаљености мањој од километра. То је учинило да се и Ева осећа усамљено.
У почетку није обраћала превише пажње на баба-тетку Роуз. Углавном је размишљала о својој мајци. Понекад је остајала будна ноћу молећи се свом снагом своје душе да њена мајка оздрави. И мада се то није догодило истог тренутка, Ева је почела да осећа да Бог чува њену мајку.
Коначно је стигла вест да је операција била успешна, и сада је све што је Ева требало да учини било да издржи до краја лета. Али ах, како је мрзела то што треба да издржи.
Са душом сада неоптерећеном бригом о мајци, Ева је почела мало више пажње да обраћа на баба-тетку Роуз. Била је крупна жена - све у вези са њом било је велико: њен глас, осмех, њена личност. Није јој било лако да се креће по кући, али је увек певала и смејала се док је радила, и звук њеног смеха испуњавао је кућу. Сваке вечери седела је на својој густо тапацираној софи, узимала Света писма, и читала наглас. И док је читала, понекад је коментарисала попут: „Ах, није требало то да уради!“ или „Све бих дала да сам била тамо!“ или „Зар није то нешто најдивније што си икад чула!“ И свако вече када би њих две клекнуле поред Евиног кревета да се помоле, баба-тетка Роуз би изговорила најлепше молитве, захваљујући се Небеском Оцу за плаве чавке и стабла смрче, залазак сунца и звезде, и за „чудо живота.“ Еви је звучало као да Роуз познаје Бога као пријатеља.
Временом је Ева дошла до изненађујућег открића: Баба-тетка Роуз је врло вероватно била најсрећнија особа коју је икада упознала!
Али како је то могуће?
Шта је то имала да би била срећна?
Никада се није удавала, није имала деце, није имала никога да јој прави друштво, осим те језиве мачке, и мучила се при обављању једноставних ствари као што су обување ципела и ходање уз степенице.
Када је ишла у град носила је превелике, светле шешире. Али људи јој се нису подсмевали. Уместо тога, окупљали су се око ње желећи да разговарају са њом. Роуз је била учитељица, и није било неуобичајено да застане и разговара са бившим ученицима, сада одраслим људима са сопственом децом. Захваљивали су јој се за добар утицај који је имала у њиховим животима. Често су се смејали. Понекад чак и плакали.
Како је лето напредовало, Ева је све више времена проводила са Роуз. Ишле су у дуге шетње и Ева је научила разлику између врабаца и зеба. Брала је бобице дивље зове и правила мармеладу од наранџи. Сазнала је за своју чукун баку која је напустила своју вољену домовину, препловила океан и препешачила прерију да би била са свецима.
Ева је убрзо дошла до још једног изненађујућег открића: не само да је баба-тетка Роуз била једна од најсрећнијих људи које је познавала, него је и сама Ева била срећнија кад год је била у њеној близини.
Летњи дани су сада брже пролазили. Неочекивано, баба-тетка Роуз је рекла Еви да се приближава време њеног повратка кући. Иако се Ева радовала том тренутку откако је стигла, није била сигурна шта сада осећа у вези са тим. Схватила ће да ће јој у ствари недостајати та чудна стара кућа са мачком која вреба и њена вољена баба-тетка Роуз.
Дан пре него што је њен отац стигао по њу, Ева је поставила питање које је недељама имала на уму: „Тетка Роуз, зашто си толико срећна?“
Тетка Роуз ју је пажљиво погледала, а затим је одвела до слике која је висила у предњој соби. Био је то поклон од талентованог драгог пријатеља.
„Шта видиш овде?“ упитала је.
Ева је приметила слику раније, али је није погледала пажљивије. Девојчица у пионирској одећи скакутала је дуж блиставе плаве стазе. Трава и дрвеће били су богато зелени. Ева је рекла: „То је слика девојчице. Изгледа као да скакуће.”
„Да, то је млада пионирка која срећно поскакује,“ рекла је тетка Роуз. „Верујем да су пионири имали много мрачних и суморних дана. Њихов живот је био веома тежак - ми то не можемо ни замислити. Али на овој слици све је блиставо и пуно наде. Ова девојчица има пролеће у свом кораку, и креће се напред и навише.”
Ева је заћутала па је баба-тетка Роуз наставила: „У животу има довољно тога што не иде у правом смеру, тако да би свако могао да урони у песимизам и хаос меланхолије. Али познајем људе који се, чак и када ништа не иде како треба, усредсредсређују на чуда у животу. То су најсрећнији људи које познајем.”
„Али,“ рекла је Ева „не можеш једноставно одједном одлучити да пређеш из туге у срећу.“
„Не, вероватно не можеш,“ нежно се насмешила тетка Роуз, „али Бог нас није створио да бисмо били тужни. Створио нас је да имамо радост!3 Стога, ако имамо поверење у Њега, Он ће нам помоћи да приметимо добре, блиставе ствари у животу које пружају наду. И сасвим сигурно, свет ће постати лепши. Не, то се не дешава одмах, али искрено, колико добрих ствари се дешава тако? Мени се чини да је за оно најбоље, попут домаћег хлеба или џема од наранџе, потребно стрпљење и труд.“
Ева је на тренутак размислила о томе и рекла: „Можда није баш тако једноставно људима код којих није све тако савршено у њиховим животима.“
„Драга Ева, да ли заиста мислиш да је мој живот савршен?“ Тетка Роуз је села са Евом на густо тапацирану софу. „Било је тренутака када сам била толико обесхрабрена да нисам желела да наставим даље.“
„Ти?” упитала је Ева.
Тетка Роуз је климнула потврдно. „Било је толико тога што сам прижељкивала у животу.“ Док је говорила, туга јој је обузела глас какав Ева никада раније није чула. „Већи део тога се никада није остварио. Тешка разочарења следила су једна за другим. Једнога дана схватила сам да никада неће бити онако како сам се надала. Био је то депресиван дан. Била сам спремна да одустанем и препустим се очају.“
„Па шта си урадила?”
„Неко време ништа. Једноставно сам била љута. Била сам чудовиште према другима.“ Затим се мало насмејала, али то није био њен уобичајен гласан смех који је испуњавао просторију. „‘То није фер’ била је песма коју сам стално понављала у мислима. Међутим, на крају сам открила нешто што је преокренуло цео мој живот.
„Шта је то било?“
„Нада,“ насмешила се тетка Роуз. Открила сам веру. А вера води нади. Вера и нада дали су ми уверење да ће једног дана све имати смисла, да ће због Спаситеља, све неправде бити исправљене. Након тога, видела сам да пут преда мном није тако суморан и прашњав као што сам мислила. Почела сам да примећујем плаве чавке, блиставо зелено и ватрено црвено и схватила сам да имам избора - могу обесити главу и вући ноге прашњавом стазом самосажаљења, или могу имати мало вере, обући светлу хаљину, обути своје ципеле за плес, и скакутати стазом живота уз песму.“ Сада је њен глас скакутао попут девојчице на слици.
Тетка Роуз је посегнула до сточића за своја Света писма похабана од употребе и положила их у крило. „Не мислим да сам била клинички депресивна - нисам сигурна да је могуће себе одговорити од тога. Али сам сигурно наговорила себе да будем очајна! Да, имала сам мрачних дана, али сва моја размишљања и бриге нису могле променити ништа од тога - само су погоршавале ствари. Нада у Спаситеља поучила ме је да, без обзира на оно што се дешавало у прошлости, моја прича може имати срећан завршетак.“
„Како то знаш?“ упитала је Ева.
Тетка Роуз је окренула страницу у својој Библији и рекла: „Овде пише:
„‘Бог … живљеће с њима, и они ће бити његов народ, и сам Бог биће с њима Бог њихов.
И Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни плача, ни вике, ни болести неће бити више; јер прво прође.’”4
Баба-тетка је погледала Еву. Осмех јој је био широк док је шапутала, са благим дрхтајем у гласу: „Зар није то нешто најдивније што си чула?“
Заиста је дивно звучало, помислила је Ева.
Тетка Роуз је окренула неколико страница и показала Еви стих који треба да прочита: „Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно уготови Бог онима, који га љубе.”5
„Са тако величанственом будућношћу,“ рекла је тетка Роуз, „зашто се бавити прошлим или садашњим стварима које се не одвијају баш онако како смо планирали?“
Ева се намрштила. „Али сачекај мало,“ рекла је. „Хоћеш да кажеш да бити срећан значи радовати се срећи у будућности? Да ли је сва наша срећа у вечности? Зар не може нешто од тога да се догоди сада?“
„Ах, наравно да може!“ ускликнула је тетка Роуз. „Драго дете, садашњост је део вечности. Не почиње тек након што умремо! Вера и нада ће ти отворити очи за срећу која је пред тобом.
Знам песму која каже: ‘Заувек чине садашњи тренуци.’6 Нисам желела да моје заувек чине мрачни и страшни ‘садашњи тренуци.’ Нисам желела да их проживљавам у тмини бункера, шкргућући зубима, затварајући очи, и увређено истрајавајући до горког краја. Вера ми је дала потребну наду да радосно живим сада!”
„Па шта си онда учинила?” упитала је Ева.
„Исказивала сам веру у Божја обећања испуњавањем свог живота значајним стварима. Ишла сам у школу. Образовала сам се. То ми је омогућило каријеру коју сам волела.
Ева је на тренутак размислила о томе и рекла: „Али обузетост послом сигурно није оно што те је чинило срећном. Много је заузетих људи који нису срећни.“
„Како можеш бити толико мудра са тако мало година?“ упитала је тетка Роуз. „Потпуно си у праву. Већина тих, послом заузетих, несрећних људи заборавила је нешто што је најважније на целом свету - оно за шта је Исус Христ рекао да је срж Његовог Јеванђеља.“
„А шта је то?“ упитала је Ева.
„То је љубав - чиста љубав Христова,“ рекла је Роуз. „Видиш, све остало у Јеванђељу - све оно што треба и мора и обавезно је - води љубави. Када волимо Бога, желимо да Му служимо. Желимо да будемо попут Њега. Када волимо друге људе, престајемо толико да мислимо на сопствене проблеме и помажемо њима у решавању њихових.”7
„И то је оно што нас чини срећнима?“ упитала је Ева.
Баба-тетка је потврдила и насмешила се, а очи су јој се испуниле сузама. „Да, драга моја. Tо је оно што нас чини срећнима.”
Никада иста
Следећег дана Ева је загрлила баба-тетку Роуз и захвалила јој се на свему што је учинила. Вратила се својој кући, својој породици и својим пријатељима и у свој комшилук.
Али више није била иста.
Како је одрастала, Ева је често мислила на речи своје баба-тетке Роуз. Коначно се удала, подизала децу и живела дуг и диван живот.
И једног дана, док је стајала у свом дому дивећи се слици девојчице у пионирској хаљини како скакуће блиставом плавом стазом, схватила је да је некако и она досегла доба у ком је била њена баба-тетка Роуз оног изузетног лета.
Када је то схватила, осетила је како јој се у срцу уздиже посебна молитва. И Ева је осетила захвалност за свој живот, своју породицу, за обновљено Јеванђеље Исуса Христа, и за оно давно лето када ју је баба-тетка Роуз8 поучила о вери, нади и љубави.9
Благослов
Моје вољене сестре, моје драге пријатељице у Христу, надам се и молим да вам је нешто из ове приче дотакло срце и надахнуло душу. Знам да Бог живи и да вас све воли.
Док будете ходале својим блиставим путем следбеништва, молим се да вера утврди сваки корак на вашем путу; да вам нада отвори очи за славу коју Небески Отац има за вас; и да вам љубав према Богу и свој Његовој деци испуни срца. Као апостол Господњи остављам вам то као своје сведочанство и благослов, у име Исуса Христа, амен.