Приношење наших срца Богу
Нил Ф. Maриот,
друга саветница у врховном председништву Младих жена
Када се отворимо Духу, учимо о Божјем путу и осећамо Његову вољу.
На генералној конференцији у априлу, Старешина Далин Х. Оукс је говорио о потреби да „изменимо наше личне животе.“1 Ја износим да та лична реформа почиње мењањем срца - без обзира на ваша животна искуства или ваше место рођења.
Долазим са крајњег југа Сједињених Држава и у мојој младости речи старе протестантске химне научиле су ме какво је истинско срце следбеника - оно које се променило. Обратите пажњу на ове стихове, који су ми толико драги:
Нека буде по Твоме, Господе!
Нека буде по Твоме!
Ти си грнчар;
ја сам глина.
Обликуј ме и начини
по вољи својој,
док чекам,
препуштен и миран.2
Како ми, модерни, заузети људи такмичарског духа, постајемо покорни и мирни? Како да Божји пут учинимо својим? Верујем да почињемо тако што учимо од Њега и молимо се за разумевање. Док наше поверење у Њега расте, отварамо своја срца, тежимо да чинимо Његову вољу и чекамо на одоворе који ће нам помоћи да разумемо.
Моја лична промена срца почела је када сам као 12-огодишњакиња кренула да тражим Бога. Осим изговарања Господње молитве,3 заправо нисам ни знала како да се молим. Сећам се да сам клечала, у нади да ћу осетити Његову љубав, и питала: „Где си, Небески Оче? Знам да си сигурно тамо негде, али где?“ Током својих тинејџерских година стално сам постављала то питање. Имала сам наговештаје о стварности Исуса Христа, али Небески Отац ме је, у својој мудрости, пустио да тражим и чекам 10 година.
Године 1970, када су ме мисионари поучавали о Очевом плану спасења и о Спаситељевом помирењу, моје чекање је завршено. Прихватила сам те истине и крстила се.
На основу знања о Господњој милости и моћи, мој муж, деца и ја одабрали смо овај породични мото: „Све ће бити како треба.“ Али, како можемо изговорити те речи једно другом када смо у тешким невољама, а одговори нису надохват руке?
Када је наша дивна, достојна 21-годишња ћерка, Џорџа, била хоспитализована у тешком стању након несреће на бициклу, наша породица је рекла: „Све ће бити како треба.“ Када сам моментално полетела авионом из наше мисије у Бразилу ка Индијанаполису, у Индијани, САД, да бих била с њом, чврсто сам се држала нашег породичног мотоа. Међутим, наша вољена ћерка је прешла у свет духова свега неколико сати пре него што је слетео мој авион. Како смо могли, док су туга и шок потресали нашу породицу, да погледамо једно друго и ипак кажемо „све ће бити како треба“?
После Џорџине физичке смрти, наша осећања су била ровита, патили смо, а и дан данас пролазимо кроз тренутке велике туге, али држимо се сазнања да нико никада заправо не умире. Упркос нашој агонији када је Џорџино физичко тело престало да функционише, имали смо веру да је наставила да живи као дух и верујемо да ћемо живети са њом у вечности уколико будемо поштовали своје храмске завете. Вера у нашег Откупитеља и Његово васкрсење, вера у Његово свештенство и вера у вечна печаћења, омогућавају нам да изговоримо свој мото са убеђењем.
Председник Гордон Б. Хинкли је рекао: „Уколико дате све од себе, све ће бити како треба. Имајте поверење у Бога. … Господ нас неће заборавити.“4
Наш породични мото не гласи „Све ће бити како треба сада. “ Он указује на нашу наду у будући исход - а не искључиво на тренутне резултате. Света писма кажу: „Тражите помно, молите увек, и верујте, па ће све допринети добру вашем.“5 То не значи да је све добро, већ да за кротке и верне - и позитивна и негативна дела заједно сарађују за добро, према Господњем распореду. Чекамо Га, понекад налик Јову док је патио, знајући да Бог „задаје ране, и завија; он удара, и руке његове исцељују.“6 Кротко срце прихвата искушења и чека да дође тај тренутак исцељења и пунине.
Када се отворимо Духу, учимо о Божјем путу и осећамо Његову вољу. Током причести, коју зовем срцем Шабата, приметила сам да након што се помолим за опроштај греха, пожељно је да питам Небеског Оца: „Оче, има ли још?“ Када смо кротки и мирни, наши умови могу бити усмерени на још нешто што можда треба да променимо - на оно што ограничава нашу способност да примимо духовно вођство или чак исцељење и помоћ.
На пример, можда пажљиво чувам презир према некоме. Када упитам постоји ли још нешто што треба да исповедим, та „тајна“ ми јасно долази у мисли. У суштини, Свети Дух шапуће: „Искрено си питала има ли још, и ето га. Твој презир умањује твој напредак и оштећује твоју способност да градиш здраве односе. Можеш га се ослободити.“ Ах, то је тешко - наш непријатељски став можемо сматрати оправданим - али покоравање Господњем путу једини је пут до трајне среће.
Меру по меру, примамо Његову елегантну снагу и упутства - можда нас наводе да чешће посећујемо храм или да подробније проучавамо Спаситељево помирење, или да се консултујемо са пријатељем, бискупом, професионалним саветником или чак са доктором. Исцељење нашег срца почиње када се предамо Богу и поштујемо Га.
Искрено богоштовље почиње када су наша срца тик пред Оцем и Сином. У каквом је стању наше срце данас? Парадоксално, да бисмо имали исцељено и верно срце, прво морамо да му дозволимо да се скруши пред Господом. „Принећете ми за жртву срце скрушено и дух раскаjан,”7 Господ објављује. Резултат жртвовања нашег срца или воље, Господу, јесте примање духовног вођства које нам је потребно.
Уз све веће разумевање Господње благодати и милости, примећујемо како наша својеглава срца почињу да пуцају од захвалности. Потом се обраћамо Њему, тежећи да се вежемо за Јединорођеног Сина Божјег. Док се препуштамо и везујемо скрушеног срца, примамо нову наду и свеже вођство кроз Светог Духа.
Борила сам се да протерам смртничку жељу да све буде по моме, временом схвативши да је мој начин толико фаличан, ограничен и инфериоран у односу на начин Исуса Христа. „ Његов начин је пут који води срећи у овом животу и у вечном животу у свету који ће тек доћи.“8 Можемо ли волети Исуса и Његов начин више од самих себе и наших личних планова?
Неки ће помислити да су превише пута били неуспешни и осећају се превише слабо да би променили своје грешно понашање или световне жеље срца. Међутим, као и заветни Израел, ми не покушавамо изнова и изнова сами себе да мењамо. Уколико се посвећено обратимо Богу, Он нас прима такве какви јесмо - и чини од нас незамисливо више. Цењени теолог Роберт Л. Милет пише о здравој тежњи ка побољшању, у равнотежи са духовном сигурношћу да ћемо преко и кроз Исуса Христа успети у томе.9 Уз такво разумевање, можемо искрено рећи Небеском Оцу:
Поверавам све Твојој нежној бризи,
Знајући да ме волиш,
Твоју вољу чинићу срца искрена:
Бићу оно што желиш да будем.”10
Када понудимо своје скрушено срце Исусу Христу, Он прихвата наш залог. Узима нас назад. Без обзира на губитке, ране и одбијања која смо претрпели, Његова милост и исцељење моћнији су од свих њих. Када смо заиста повезани са Спаситељем, можемо поуздано рећи: „Све ће бити како треба.“ У име Исуса Христа, амен.