Не бој се, само веруј
Председник Дитер Ф. Ухдорф,
други саветник у Првом председништву
Када изаберемо да верујемо, испољавамо веру ка покајању, и следимо нашег Спаситеља, Исуса Христа, отварамо своје духовне очи бљештавилу које једва можемо замислити.
Вавилон и Данило
Пре две хиљаде и шесто година, Вавилон је био светска суперсила. Један древни историчар описао је Вавилонске зидове које су опасивале град као зидове високе више од 90 метара и широке 25 метара. „По величанствености,“ написао је он „ниједан други град му … није ни близу.”1
У своје време, Вавилон је био светски центар учења, закона и филозофије. Његова војна моћ била је без премца. Сломио је моћ Египта. Напао је, спалио и опљачкао асиријски главни град, Ниневију. Лако је покорио Јерусалим и одвео најбољу и најпаметнију децу Израела у Вавилон како би служили цару Навуходоносору.
Један од тих заробљеника био је и младић по имену Данило. Многи научници верују да је Данило у то време имао између 12 и 17 година. Размислите о томе, моји вољени млади носиоци Ароновог свештенства: Данило је вероватно био ваших година када је одведен у царски двор да би био поучен језику, закону, религији и науци световног Вавилона.
Можете ли замислити шта бисте осећали кад бисте били приморани да напустите свој дом, пешачите 800 км до страног града, и будете индоктринирани религијом својих непријатеља?
Данило је био одгајан као Јеховин следбеник. Веровао је и служио Богу Аврамовом, Исаковом и Јаковљевом. Проучавао је речи пророка и познавао је Божје деловање међу људима.
Али сада, у младом узрасту, био је затвореник, ученик у Вавилону. Мора да је био изложен великом притиску да напусти своја стара уверења и прихвати вавилонска. Међутим, он је остао одан својој вери - речју и делом.
Многи од вас знају како то изгледа бранити непопуларну истину. У интернетском жаргону данашњице кажемо да смо „спаљени“ од стране оних који се не слажу са нама. Али Данило није ризиковао само да буде изложен јавном подсмеху. У Вавилону, они који су оспоравали верске ауторитете разумели су шта то значи - фигуративно и буквално - бити „спаљен“. Само питајте Данилове пријатеље Седраха, Мисаха и Авденага2
Не знам да ли је Данилу било лако да буде верник у таквом окружењу. Неки људи су благословени срцем које верује - за њих се чини да вера долази као дар са неба. Али ја замишљам да је Данило био попут многих од нас који морају да раде на својим сведочанствима. Уверен сам да је Данило провео многе сате на својим коленима молећи се и прилажући своја питања и страхове на олтар вере и чекајући Господа да му подари разумевање и мудрост.
И Господ је благословио Данила Мада је његова вера била изложена оспоравању и подсмеху, он је остао веран ономе што је из сопственог искуства знао да је исправно.
Данило је веровао. Данило није сумњао.
А онда, једне ноћи, цар Навуходоносор је сањао сан који је узнемирио његов ум. Окупио је своје научнике и саветнике и захтевао од њих да опишу његов сан као и да открију његово значење.
Наравно, нису могли. „Нико не може учинити оно што тражиш,“ говорили су. Али то је још више разбеснело Навуходоносора, и он је наредио да мудраци, мађионичари, астролози и саветници буду посечени - укључујући Данила и друге младе ученике из Израела.
Ви који познајете књигу Данилову, знате шта се следеће догодило. Данило је затражио од Навуходоносора још мало времена, и он и његови верни сарадници су отишли до извора своје вере и моралне снаге. У том пресудном тренутку у својим животима, молили су се Богу и тражили божанску помоћ. И „објави се тајна Данилу у ... утвари.”3
Данило, младић из покореног народа - који је био злостављан и прогањан због веровања у своју чудну религију - отишао је пред цара и открио му сан и његово тумачење.
Од тог дана, као директан резултат његове верности Богу, Данило је постао поуздан царев саветник, познат по својој мудрости у целом Вавилону.
Дечак који је веровао и живео по својој вери постао је човек Божји. Пророк. Кнез праведности.4
Да ли смо попут Данила?
Свима нама који носимо свето Божје свештенство постављам питање: Да ли смо попут Данила?
Да ли смо одани Богу?
Да ли живимо по ономе што проповедамо, или смо хришћани само недељом?
Да ли наше свакодневне активности јасно одражавају оно у шта тврдимо да верујемо?
Да ли помажемо сиромашнима и угроженима, болеснима и уцвељенима?5
Да ли само причамо причу или делујемо са ентузијазмом?
Браћо, примили смо много. Поучавани смо божанским истинама о обновљеном јеванђељу Исуса Христа. Поверена нам је власт свештенства која помаже нашим ближњима и изграђује Божје царство на земљи. Живимо у време огромног изливања духовне моћи. Имамо пунину истине. Имамо кључеве свештенства за печаћење на земљи и на небу. Свети списи и учења живих пророка и апостола доступнији су нам него икада раније.
Моји драги пријатељи, не узимајмо то олако. Са тим благословима и повластицама долазе велике одговорности и обавезе. Прихватимо их и испунимо.
Древни град Вавилон је у рушевинама. Његов сјај је давно избледео. Али световност и безбожност Вавилона и даље живе. Сада је наша одговорност да живимо као верници у свету који не верује. Имамо изазов да свакодневно практикујемо начела обновљеног Јеванђеља Исуса Христа и одано живимо по Божјим заповестима. Мораћемо да останемо мирни под притиском вршњака, да не будемо импресионирани популарним трендовима или лажним пророцима, да се не осврћемо на подсмех безбожника, да одолевамо искушењима злога, и превазилазимо сопствену лењост.
Једноставно размислите о томе. Колико би Данилу било лакше да је једноставно следио обичаје Вавилона? Могао је да занемари рестриктивни код понашања кога је Бог дао синовима Израеловим. Могао је да се гости богатом храном коју је обезбедио цар и да се упусти у световна задовољства природног човека. Избегао би подсмех.
Био би популаран.
Уклопио би се.
Његов пут је могао бити много мање компликован.
Наравно, било би тако све до дана када је цар затражио тумачење његовог сна. Тада би Данило открио да је и он, попут осталих вавилонских „мудраца“ изгубио везу са истинским извором светлости и истине.
Данило је положио свој тест. Наш још увек траје.
Храброст да верујемо
Сотона, наш противник, не жели да успемо. Као део својих напора да уништи наше веровање, шири лажи. Лукаво сугерише да су сумњичави, скептици и циници софистицирани и интелигентни, док су они који имају веру у Бога и Његова чуда наивни, слепи, или испраног мозга. Сотона ће заступати премису да је популарно сумњати у духовне дарове и учења истинских пророка.
Желео бих да помогнем свима да разумеју ову једноставну чињеницу: верујемо у Бога због онога што знамо срцем и душом, не због онога што не знамо. Наша духовна искуства су понекад превише света да би се објаснила световним терминима, али то не значи да нису истинита.
Небески Отац је за своју децу припремио духовну гозбу, понудивши сваковрсну изузетну храну која се може замислити - па ипак, уместо да уживају у овим духовним даровима, циници са задовољством посматрају са стране, пијуцкајући из својих шоља скептицизма, сумње, и непоштовања.
Зашто би ико ходао кроз живот задовољан светлошћу која долази од свећа властитог разумевања када би, ако се окрену Небеском Оцу, могли да доживе сунцем обасјано духовно знање које би проширило њихове умове мудрошћу и испунило њихове душе радошћу?
Када ви и ја разговарамо са људима о вери и веровању, зар не чујемо често: „Волео бих да могу да верујем као ти“?
Такве изјаве су још једна од Сотониних обмана: да је веровање доступно неким људима, али не и другима. У веровању нема ничег магичног. Али жеља да верујемо је неопходан први корак! Бог не гледа ко је ко.6 Он је наш Отац. Жели да разговара са вама. Међутим, то захтева мало научне радозналости - захтева проверу речи Божје - и испољавање „трунке вере.“7 Такође је потребно мало понизности. Захтева и отворено срце и отворен ум. Захтева тражење, у пуном значењу те речи. И, можда најтеже од свега, захтева стрпљење и чекање на Господа.
Ако не уложимо напор да верујемо, ми смо као човек који угаси светло, а онда окривљује сијалицу што не сија.
Недавно сам био изненађен и тужан када сам чуо за једног носиоца Ароновог свештенства који се, изгледа, поноси чињеницом што се удаљио од Бога. Рекао је: „Ако ми се Бог објави, онда ћу веровати. До тада, проналазићу истину ослањајући се на сопствено разумевање и интелект који ће осветљавати пут преда мном.“
Не познајем срце тог младића, али не могу а да не осећам огромно сажаљење према њему. Како је лако одбацио дарове које му Господ нуди. Овај младић је угасио светло и сада самозадовољно ужива у свом паметном запажању да нема светла.
Нажалост, изгледа да је тај став данас веома популаран. Ако можемо да оптеретимо Бога теретом доказивања, мислимо да можемо да изузмемо себе од схватања Божјих заповести озбиљно и од преузимања одговорности за наш однос са Небеским Оцем.
Браћо, бићу јасан: нема ничега племенитог или импресивног у циничном ставу. Бити скептик је лако - сви то могу. Веран живот захтева моралну снагу, посвећеност и храброст. Они који се чврсто држе вере, далеко су импресивнији од оних који попуштају сумњи када се појаве мистериозна питања или недоумице.
Али не треба да нас изненади то што друштво не вреднује веру. Свет има дугу историју одбацивања онога што не разуме. А посебно га узнемирава неразумевање онога што не може да види. Али само зато што нешто не можемо да видимо својим физичким очима не значи да то не постоји. Заиста, „постоји више ствари на небу и земљи ... него што се може пронаћи“ у нашим уџбеницима, научним часописима и световним филозофијама.8 Свемир је испуњен чудима, дубоким и задивљујућим - стварима које се могу разумети само духовним очима.
Обећање веровања
Када изаберемо да верујемо, испољавамо веру ка покајању, и следимо нашег Спаситеља, Исуса Христа, отварамо своје духовне очи бљештавилу које једва можемо замислити. Тако наше веровање и вера постају јачи и видећемо још више.9
Браћо, сведочим да ће вам и у најтежим тренуцима Спаситељ рећи, као што је рекао узнемиреном оцу на препуној улици у Галилеји: „Не бој се, само веруј.”10
Можемо одлучити да верујемо.
Јер у веровању откривамо светлост свитања.
Открићемо истину.11
Пронаћи ћемо мир.12
Због свог веровања никада нећемо гладовати, никада жеђати.13 Дарови Божје благодати ће нам омогућити да будемо верни својој вери и испуниће нашу душу попут „извора воде која тече у живот вечни.”14 Доживећемо истинску и трајну радост.15
Дакле, моји драги пријатељи, моја вољена браћо у свештенству Божјем:
Имајте храбрости да верујете.
Не бојте се, само верујте.
Будите попут Данила.
Молим се да свако од нас - млад или стар - пронађе обновљену снагу, храброст и жељу да верује. У име нашег Учитеља, Исуса Христа, амен.