Да ли Га се увек сећају

Старешина Р.nb}M. Коста

из Седамдесеторице

Волим да проучавам живот Онога који је дао све за мене и за све нас.

Волим песму из Школице која каже:

Причај ми приче о Исусу, волим да их слушам,
О ономе о чему бих желео да ми Он прича, да је овде.
Догађаји на путовањима, приче са мора,
Причај ми приче о Исусу.1

Верујем да је почетак традиције причања прича о Исусу нашој деци и породицама веома посебан начин да дан Шабата држимо светим у нашим домовима.

То ће свакако донети посебан дух у наш дом и обезбедити нашој породици примере од самог Спаситеља.

Волим да проучавам живот Онога који је дао све за мене и за све нас.

Волим да читам делове Писама о Његовом безгрешном животу, а после читања стихова који говоре о догађајима које је Он доживео, затворим очи и покушам да створим слике тих светих тренутака који ме уче и духовно јачају.

Тренуци као што су:

„Пљуну на земљу и начини као од пљувачке и помаза калом очи слепоме. И рече: Иди умиј се у бањи Силоамској. Отиде дакле и уми се, и дође гледајући.“²
Када је исцелио жену која је имала проблем са крвљу и када је додирнула руб Његове хаљине, верујући да ће ако Га само додирне бити исцељена.³
Када се појавио пред својим ученицима, ходајући по мору.⁴
Када је са својим ученицима отишао на пут за Емаус и отворио Писма да би разумели.⁵
Када се појавио народу овде у обе Америке и рекао им да дођу к Њему и ставе своје руке на Његова ребра и осете белеге од клинова на ногама Његовим како би знали да је Он „Бог Израелов, и Бог целе земље, и да [беше] погубљен за грехе света.”⁶

Радујем се сазнању да постоје родитељи који причају приче о Христу својој деци. Примећујем то док посматрам децу у Цркви у програмима Школице и другим приликама.

Захвалан сам својим родитељима што су ме поучавали о Христу. И даље примећујем како Спаситељев пример помаже мојој драгој супрузи и мени док поучавамо нашу сопствену децу.

Срце ми је испуњено радошћу када видим своју децу како причају приче о Христу мојим унуцима. То ме подсећа на један од мојих омиљених стихова, који се налази у 3. Joвановој, глава 1, стих 4, који каже: „Немам веће радости од ове да чујем моја деца у истини да ходе.” А зашто не и наши унуци?

Захвалан сам за наше вође, које нас стално поучавају о Христу, о држању дана Шабата светим, и о узимању причешћа сваке недеље у част Спаситеља.

Шабат и причест постају пријатнији када проучавамо приче о Христу. Тако чинећи, стварамо традицију која гради нашу веру и сведочанство, а такође и штити нашу породицу.

Пре неколико недеља, док сам поново проучавао поруку председника Расела М. Нелсона, дату на последњој генералној конференцији, и док сам размишљао о дану Шабата, осетио сам дубоку захвалност за благослове и привилегију да узимамо причест. За мене је то веома свечан, свет и духован тренутак. Веома уживам на причесном састанку.

Док сам размишљао, пажљиво сам проучио благосиљање хлеба и воде. Читао сам и дубоко размишљао о молитвама и обредима причешћа. Почео сам да у мислима и у срцу пребирам о догађајима који су повезани са њим.

У духу размишљања, присетио сам се тог дана, првог дана гозбе уз бесквасни хлеб, када је Он у одговору својим ученицима где да се припреме за Пасху, одговорио речима: „Идите у град к томе и томе, и кажите му: учитељ каже: време је моје близу, у тебе ћу да учиним пасху с ученицима својим.”⁷

Покушавам да у мислима оживим ученике који купују храну и пажљиво припремају сто да би јели са Њим тог посебног дана. Сто за 13 особа, Он и Његових 12 ученика, које је волео.

Заплакао сам када сам замислио слику Христа како једе са њима, када је изјавио: „Заиста вам кажем: један између вас издаће ме.“⁸

Помислио сам на изненадно питање ученика упућено к Њему: „Да нисам ја, Господе?”⁹

А када га је Јуда упитао исто, мирно је одговорио: „Tи каза.”¹⁰

Могао сам да видим руке које су исцељивале, тешиле, поучавале, и благосиљале, преламајући хлеб када Исус рече: „Узмите, једите; ово је тело моје.“¹¹

Затим је узео чашу напуњену вином, захвалио се и дао им ту чашу, говорећи: „Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја новога завета која ће се пролити за многе ради отпуштања греха.”¹²

У мислима сам посматрао ученике, једног по једног, и видео у њиховим очима бригу за Учитеља, кога су веома волели. Било је као да седим тамо са њима, и све посматрам. Осетио сам снажан бол у свом срцу, пуном јада и туге због онога што ће искусти због мене.

Душа ми је била испуњена силном жељом да будем боља особа. У покајању и тузи, искрено сам пожелео да могу да осушим и избегнем проливање макар последњих неколико капи Његове крви проливене у Гетсеманији.

Затим сам размишљао о причешћу које узимамо сваке недеље у помен на Њега. То чинећи, проучавао сам сваку реч благослова над хлебом и водом. Дубоко сам размислио о речима „и увек Га се сећати” код благосиљања хлеба, и „да ће се увек спомињати Њега” код благосиљања воде.¹³

Размишљао сам о томе шта значи увек Га се сећати.

За мене то значи:

Сећати се Његовог предсмртног живота, када је створио ову предивну планету.¹⁴
Сећати се Његовог скромног рођења у јаслама у Витлејему, у Јудеји.¹⁵
Сећати се када је и као 12-огодишњи дечак поучавао и проповедао докторима у храму.¹⁶
Сећати се када је отишао у страну и осамио се на пустом месту да би се припремио за своју смртничку службу.¹⁷
Сећати се када се преобразио пред својим ученицима.¹⁸
Сећати се када је установио причест на Последњој Вечери са њима.¹⁹
Сећати се када је отишао у Гетсемански врт и патио тако снажно за наше грехе, боли, разочарења, болести да је крварио из сваке поре.²⁰
Сећати се када је, након толико много патње и јаког бола, још док је био у Гетсеманији, био издан пољупцем једног од својих ученика ког је звао пријатељем.²¹
Сећати се када је био одведен до Пилата и до Ирода ради суђења.²²
Сећати се када је понижаван, шамаран, пљуван, ударан и шибан бичем који Му је кидао месо.²³
Сећати се када Му је брутално стављен трнов венац на главу.²⁴
Сећати се да је морао да носи сопствени крст до Голготе и да је тамо био прикован на крст, патећи физички и духовно.²⁵
Сећати се када је на крсту, утробе испуњене милошћу, гледао на оне који су Га разапели и подигавши очи ка небу, молио: „Оче, опрости им; јер не знају шта чине.”²⁶
Сећати се када је, знајући да је испунио своју мисију спасавања читавог човечанства, предао дух свој у руке Оца свога, нашег Оца.²⁷
Сећати се Његовог васкрсења, које обезбеђује наше сопствено васкрсење и могућност да живимо поред Њега сву вечност, у зависности од наших избора.²⁸

Даље, размишљајући о причесној молитви и веома посебним и значајним речима молитве, како је дивно примити обећање, током причесне молитве, да ћемо ако Га се увек будемо сећали, имати увек са собом Духа Његовог.²⁹

Верујем да је Господ одредио време када ће нам дати откривење. То ми је било потпуно јасно док сам проучавао стихове из Књиге проповедникове 3:1, 6, који кажу:

„Све своjе време има, свака ствар под небом има своjе време: …

Време када се тече, и време кад се губи; време кад се чува, и време кад се баца.“

Причест је, такође, време да нас Небески Отац поучи о Помирењу Његовог Љубљеног Сина - нашег Спаситеља, Исуса Христа - и да примимо откривење о томе. То је време да „куцате, и биће вам отворено,”³⁰ да тражимо и примимо ово сазнање. То је време да од Бога верно тражимо ово знање. Ако то будемо чинили, не сумњам да ћемо примити то знање, које ће благословити наше животе преко мере.

Волим Шабат, причест и оно што они представљају. Волим Спаситеља свом својом душом. У име Исуса Христа, амен.