Ето ти мајке

Од старешине Џефрија Р. Холанда,

из Већа Дванаесторице апостола

Ниједна љубав у смртности није ни близу чистој љубави Исуса Христа као што је то несебична љубав посвећене мајке према свом детету.

Желео бих да се придружим свима вама у изражавању добродошлице старешини Роналду А. Разбанду, старешини Гарију Е. Стивенсону, и старешини Дејлу Џ. Ренланду и њиховим супругама у најпријатније друштво које би могли замислити.

Када је прорицао о Спаситељевом помирењу, Исаија је написао: „Он болести наше носи и немоћи наше узе на се.“¹ Величанствена визија последњих дана истиче да „[Исус] дође на свет … да понесе грехе света.“² А древна и модерна Писма сведоче да „он их избави, и подиже их и носи их све време.“³ Омиљена химна нас моли да „послушамо снажни глас Избавитеља!“⁴

Подићи, носити, узети на се, избавити. То су моћне, дирљиве месијанске речи. Оне нуде помоћ и уливају наду у безбедан прелазак са места на коме смо до места где морамо да будемо - али до ког не можемо стићи без помоћи. Ове речи такође подразумевају терет, борбу, и умор - оне најбоље описују мисију Онога који нас по незамисливој цени уздиже када паднемо, носи када изгубимо снагу, безбедно нас враћа кући када се безбедност чини ван домашаја. „Отац мој ме посла,“ рекао је, „да будем подигнут на крст... јер као што мене... подигоше... исто тако ће... подићи људе... пред мене.“ ⁵

Али можете ли да чујете у овим изразима још једну сферу људских стремљења у којој такође користимо речи као што су подићи и носити, узети на се и уздићи, радити и избавити. Као што је Исус рекао Јовану усред чина Помирења, тако каже и свима нама: „Ето ти матере!“ ⁶

Данас изјављујем са ове говорнице оно што је и раније овде речено: да ниједна љубав у смртности није ни близу чистој љубави Исуса Христа као што је то несебична љубав посвећене мајке према свом детету. Када је Исаија, говорећи месијански, желео да пренесе Јеховину љубав, призвао је слику мајчинске посвећености. „Може ли жена заборавити пород свој?“ питао је. Он указује на апсурдност те мисли, иако није толико апсурдна као мисао да ће нас Христ заборавити.⁷

Оваква врста непоколебљиве љубави „дуго трпи, и благ(а) је … не тражи своје … већ … све подноси, у све верује, свему се нада, све издржава.“⁸ Оно што је највише охрабрује јесте да та верности „никад не престаје.“⁹ „Јер планине ће се покренути и брда удаљити,“ Јехова је рекао, „али благост моја неће се одмаћи од тебе.“ ¹⁰ Исто то кажу и наше мајке.

Видите, оне нас не само подижу, већ и стално трпе са нама. Није у питању само пренатална нега, већ и целоживотна брига која мајчинство чини толико невероватним подухватом. Наравно, постоје и срцепарајући изузеци, али већина мајки интуитивно и инстиктивно зна да је то свето поверење највишег реда. Тежина тог сазнања, поготово на плећима младе мајке, може да буде обесхрабрујућа.

Једна дивна млада маjка недавно ми jе написала: „Како је могуће да људско биће може да воли дете са толиким интензитетом да се радо одриче великог дела своје слободе за њега? Како смртничка љубав може да буде толико јака да се добровољно препуштате одговорности, рањивости, узнемирености и патњи, и стално им се враћате? Каква је то врста смртничке љубави која вас нагна да осетите, када добијете дете, да ваш живот више никада неће бити ваш? Мајчинска љубав мора да је божанска. Не постоји друго објашњење за то. Оно што мајке раде основни је елемент Христовог дела. Само то би требало да буде довољно да нам стави до знања да ће утицај такве љубави варирати од неподношљивог до трансценденталног, непрестано, све док и последње дете на планети не буде сигурно и спашено, кад ћемо и ми моћи да кажемо са Исусом: ‘[Оче!] посао сврших коjи си ми дао да радим.’¹¹

Са племенитошћу тог писма које одзвања у нашим главама, дозволите ми да поделим три искуства која одражавају величанствени утицај мајки, којима сам био сведок у својој служби пре само неколико недеља:

Моја прва прича је упозоравајућа. Подсећа нас да немају баш сви мајчини напори срећан крај, барем не истог тренутка. Тај подсетник проистиче из мог разговора са драгим пријатељем кога познајем више од 50 година, који је умирао далеко од ове Цркве за коју је дубоко у срцу знао да је истинита. Ма колико се трудио да га утешим, као да нисам успевао да му пружим мир. Коначно ми се отворио. „Џеф,“ рекао је, „ма колико ће ми болно бити да станем пред Бога, не могу поднети помисао да стојим пред својом мајком. Јеванђеље и њена деца значили су јој све. Знам да сам јој сломио срце, а то слама моје.“

Сада, потпуно сам сигуран да је његова мајка, након што је преминуо, дочекала мог друга раширених руку пуних љубави; то је оно што родитељи чине. Али упозорење из ове приче јесте да деца могу да сломе срце своје мајке. Овде можемо да видимо и још једно поређење са божанским. Не морам да нас подсећам да је Исус умро сломљеног срца, које је било уморно и истрошено, јер је носило грехе света. Дакле, у сваком тренутку искушења, хајде да помислимо на своју мајку, као и на Спаситеља и да их обоје поштедимо туге због нашег греха.

Друго, причаћу о младом човеку који је достојан отишао на мисију, али се по сопственом избору раније вратио кући због привлачности према истом полу и трауме коју је доживео по том питању. И даље је био достојан, али његова вера је достигла критичан ниво, његов емотивни терет је био све већи, а његов духовни бол све дубљи и дубљи. Осећао је на смену бол, збуњеност, бес и усамљеност.

Његов председник мисије, председник кочића и бискуп провели су небројене сате тражећи га, жалећи због њега и благосиљајући га док су се трудили да га задрже, али већи део његове ране био је толико личан да је барем неке њене делове чувао ван њиховог домашаја. Вољени отац из ове приче, излио је сву своју душу како би помогао овом детету, али његов изузетно захтеван посао је подразумевао да ће са често дугим, мрачним ноћима душе морати да се суочавају само овај дечак и његова мајка. Даноноћно, у почетку недељама, затим месецима који су се претворили у године, заједно су тражили оздрављење. У периодима огорчености (углавном његове, али понекад и њене) и бескрајног страха (углавном њеног, али понекад и његовог), она је износила - ево опет те предивне, оптерећујуће речи - свом сину своје сведочанство о Божјој моћи, Његовој Цркви, али поготово о Његовој љубави према овом детету. У истом даху сведочила је и о сопственој непоколебљивој, непропадивој љубави према њему. Како би приближила та два апсолутно пресудна стуба свог сопственог постојања - јеванђеље Исуса Христа и своју породицу - непрестано је изливала своју душу у молитви. Постила је и јецала, јецала и постила, затим слушала и слушала свог сина како јој непрестано говори како му се срце слама. Стога, носила га је - поново - само овога пута не током девет месеци. Овога пута, чинило јој се да ће крчење пута кроз пејзаж његовог очаја трајати вечно.

Али уз Божју милост, њену упорност, и помоћ бројних црквених вођа, пријатеља, чланова породице и професионалаца, ова наметљива мајка је видела свог сина како се враћа кући у обећану земљу. Нажалост, свесни смо да такав благослов није, или још увек није, стигао до свих родитеља који су у агонији због различитих околности своје деце, али овде је било наде. И, морам рећи, сексуална оријентација овог сина се није некако чудесно променила – нико није ни претпостављао да хоће. Али, мало по мало, његово срце се променило.

Почео је да се враћа у Цркву. Одлучио је да узима причест својевољно и достојно. Поново је добио храмску препоруку и прихватио позив да служи као учитељ јутарњег семинара, у чему је био изузетно успешан. А сада, након пет година, по сопственом захтеву и уз значајну подршку Цркве, вратио се на мисију да заврши своју службу Господу. Плакао сам пред храброшћу, интегритетом и одлучношћу овог младог човека и његове породице који су решили проблеме и помогли му да задржи веру. Зна да много тога дугује многима, али зна да највише дугује двема месијанским фигурама у свом животу, двема особама које су га носиле и подизале, радиле са њим и избавиле га - свом Спаситељу, Господу Исусу Христу, и својој одлучној, праштајућој, потпуно светој мајци.

На крају, говорим о поновном посвећењу храма у Мексико Ситију пре само три недеље. Тамо сам са председником Хенријем Б. Ајрингом видео нашу драгу пријатељицу Лису Татл Пипер како стоји на тој дирљивој служби посвећења. Али, било јој је тешко да стоји, јер је једном руком држала своју вољену ћерку Дору која је имала веома изражен инвалидитет, док је другом покушавала да покреће Дорину млитаву десну руку, како би ова ограничена, али бескрајно драгоцена, ћерка Божја, могла махнути белом марамицом и повикати јецајима разумљивим само њој: „Хосана, хосана, хосана Богу и Јагњету.“¹²

Свим нашим мајкама, ма где се налазиле, у прошлости, садашњости и будућности, кажем: „Хвала вам. Хвала вам што сте родиле и обликовале душе, формирале личности и исказале чисту љубав Христову.“ Мајци Еви, Сари, Ревеки и Рахиљи, Марији из Назарета и Небеској Мајци, кажем: „Хвала вам на вашим пресудним улогама у испуњавању сврхе вечности.“ Свим мајкама, у свим околностима, укључујући и оне које се муче - а све ће се мучити - кажем: „Будите спокојне. Верујте у Бога и у себе. Боље вам иде него што вам се чини. У ствари, ви сте спаситељи на Сионској гори,¹³ и налик Учитељу кога следите, ваша љубав ‘никад не престаје’.¹⁴ Никоме не могу исказати толико поштовања. У име Исуса Христа, амен.