Јасне и драгоцене истине
Старешина Гари Е. Стивенсон,
из Већа дванаесторице апостола
Великодушна надокнада Небеског Оца за живот у тешким временима је то да такође живимо у пунини времена
Драга браћо и сестре, деценијама су се одржавале генералне конференције на којима су председник Бојд К. Пакер, и старешине Л. Том Пери и Ричард Г. Скот седели непосредно иза говорнице и говорили на неком од заседања. Наша сећања на њих су дирљива, и ја им одајем почаст; били су толико јединствено различити а опет тако усаглашени у својим сведочанствима о Исусу Христу и Његовом Помирењу.
Осим тога, и ја, попут вас, налазим снагу у председнику Томасу С. Монсону као пророку, видеоцу, и откровитељу, и подржавам га; дивим се његовој верној и савесној апостолској служби која обухвата преко 50 невероватних година.
И тако, у уторак ујутро ове недеље, нешто после 9 часова, када је бискупство започело састанак са председништвом Азијске области, које је присутно овде на конференцији, позван сам да се састанем са председником Монсоном, заједно са његовим саветницима. Неколико тренутака касније, када сам отишао у салу за састанке поред његове канцеларије, вероватно сам деловао несигурно седећи насупрот њему, док је он љубазно говорио да би ме смирио. Прокоментарисао је да за своје године делујем прилично младолико.
Затим је, у неколико минута, председник Монсон објаснио да ми, делујући у складу са вољом Господњом, упућује позив да служим у Већу Дванаесторице. Питао ме је да ли бих прихватио овај позив, на шта сам одговорио потврдно, након што сам потпуно шокиран неконтролисано дубоко уздахнуо. А онда, пре него што сам излио цунами неописивих емоција, од којих су већина била осећања неадекватности, председник Монсон ми се љубазно обратио, описујући како је њега пре много година за апостола позвао председник Давид О. Мекеј, и када се и он сам осећао неподобним. Мирно ме је поучио: „Бискупе Стивенсон, Господ ће припремити оне које позове.“ Ове умирујуће речи пророка биле су извор мира, мир у олуји болног преиспитивања и нежних осећања у часовима агоније кроз коју сам даноноћно пролазио од тада.
Понављам вам оно исто што сам касније тога дана описао својој драгој сапутници Леси, седећи у једном мирном кутку на Храмском тргу, са спокојним погледом на храм и историјски Табернакул пред нама. Док смо покушавали да схватимо и разумемо догађаје дана, открили смо да је наше сидро наша вера у Исуса Христа и наше знање о великом плану среће. То ме наводи да изразим дубину своје љубави према Леси. Она је сунце мога живота и изванредна ћерка Божја. Њен живот је обележен несебичном службом и безусловном љубављу према свима. Трудићу се да останем достојан благослова нашег вечног завета.
Изражавам најдубљу љубав нашој четворици синова и њиховим породицама, од којих су тројица овде са својим дивним супругама, мајкама наших шесторо унучади; четврти, мисионар, има специјалну дозволу да остане дуже будан и прати овај догађај уживо са својим председником мисије и његовом супругом у њиховом мисијском дому на Тајвану. Волим све њих и волим начин на који воле Спаситеља и јеванђеље.
Изражавам своју љубав сваком члану своје породице: мојој драгој мајци и оцу, који је преминуо прошле године, који су усадили у мене сведочанство које живи у мени од мојих најранијих сећања. Осим тога, проширујем ову захвалност на свог брата, сестре, и њихове верне супружнике, као и на Лисину породицу, од којих су многи у ствари присутни данас. Овом мрежом захвалности обухватам и бројне чланове шире породице, пријатеље, мисионаре, вође и учитеље у мом животу.
Био сам благословен блиским везама са члановима Првог председништва, Дванаесторицом, Седамдесеторицом и председништвима врховних помоћних организација. Изражавам своју љубав и поштовање према свакој од вас сестара као и према браћи и настојаћу да будем достојан нашег сталног дружења. Председавајуће бискупство ужива скоро небеско јединство. Недостајаће ми моје свакодневно дружење са бискупом Жералдом Косеом, бискупом Дином М. Дејвисом и особљем.
Стојим пред вама као доказ речи Господње забележене у првом одсеку Учења и завета: „Да би се прогласила пунина Јеванђеља мога слабима и припростима све до на крај света, и пред краљевима и владарима.”1 Овим речима претходила је Господња објава која показује Очеву љубав према Његовој деци: „Ја дакле, Господ, знаjући за невољу коjа ће задесити становнике земаљске, позвах слугу свога Џозефа Смита млађега, и говорах му с небеса, и дадох му заповести.”2
Наш брижни Небески Отац и Његов син, Јехова, са знањем о крају од почетка,3 отворили су небеса и ново раздобље да би неутралисали невоље за које су знали да ће доћи. Апостол Павле је описао предстојеће несреће као „времена тешка.”4 Мени то указује на то да је великодушна надокнада Небеског Оца за живот у тешким временима то да такође живимо у пунини времена.
Док сам се ове недеље мучио због својих недостатака, примио сам јасан утисак који ме је прочистио и утешио: да се не фокусирам на оно што не могу да урадим, него на оно што могу. Могу да сведочим о јасним и драгоценим истинама Јеванђеља.
Ово су речи које сам поделио на стотине пута и са онима који припадају Цркви и са многима који нису чланови: Бог jе ваш Небески Отац [пун љубави]. Ми смо Његова деца. … Он плаче са нама када патимо и радује се када чинимо оно што је исправно. Он жели да разговара са нама, а ми можемо разговарати са Њим преко искрене молитве …
Небески Отац је, нама, својој деци, обезбедио начин да се … вратимо да живимо у Његовом присуству … У средишту плана нашег [Небеског] Оца је Помирење Исуса Христа.”5
Небески Отац је послао свог Сина на земљу да помири за грехе целог људског рода. О тим јасним и драгоценим истинама износим своје сведочанство, у име Исуса Христа, амен.