Упамтити коме смо веровали

Од старешине Алена Д. Хејнија

из Седамдесеторице

Наша нада да поново живимо са Оцем зависи од Помирења Исуса Христа

Када сам имао девет година, моја седокоса и 150 цм висока бака са мамине стране дошла је на неколико недеља у посету у наш дом. Једног поподнева, док је још била ту, моја два старија брата и ја одлучили смо да ископамо рупу у пољу преко пута улице где је била наша кућа. Не знам зашто смо то урадили. Понекад дечаци копају рупе. Мало смо се запрљали али не тако страшно да бисмо због тога упали у невољу. Други дечаци из комшилука су видели колико је забавно копати па су почели да помажу. Тада смо се заједно још више запрљали. Земља је била тврда па смо довукли баштенско црево и сипали воду у рупу како бисмо смекшали земљиште. Имали смо на себи нешто блата али је рупа била све дубља.

Неко из наше групе одлучио је да рупу претворимо у базен за купање, па смо је напунили водом. Пошто сам био најмлађи и желео да видим да ли је добар убедели су ме да скочим и испробам га. Сада сам био стварно прљав. Нисам планирао да будем прекривен блатом али сам тако завршио.

Када ми је постало хладно, прешао сам улицу намеравајући да уђем у кућу. Бака ме је сачекала на вратима и није ми допустила да уђем. Рекла ми је да бих, када би ме пустила да уђем, оставио каљав траг по кући коју је она управо очистила. Зато сам урадио оно што би сваки деветогодишњак урадио у тим околностима и отрчао сам на стражња врата, али је она била бржа него што сам мислио. Разљутио сам се, ритао ногама, али врата су остала затворена.

Био сам мокар, каљав и смрзнут и у својој дечјој машти помислио сам да могу умрети у сопственом дворишту. Најзад сам је упитао шта морам да урадим да бих ушао у кућу. У трен ока нашао сам се у стражњем дворишту док ме је бака прскала цревом. После, како ми се учинило, читаве вечности бака ми је рекла да сам чист и допустила ми да уђем у кућу. У кући је било топло и могао сам да обучем суву, чисту одећу.

Имајући на уму ову праву животну параболу, молим вас да размислите о следећим речима Исуса Христа: „И ништа нечисто не може ући у царство Његово. Стога, ништа не улази у покој Његов осим оних који опраше одећу своју у крви мојој, због вере своје и покајања због свих греха својих, и верности своје до краја.”¹

Стајати изван куће и трпети поливање водом од стране моје баке било је непријатно и нелагодно. Одбити прилику да се вратимо и будемо са нашим Небеским Оцем зато што смо одабрали да останемо прљави због блатњаве рупе греха била би вечна трагедија. Не би требало да се заваравамо у вези са тим шта је потребно да се вратимо и останемо у присуству Оца на Небу. Морамо бити чисти.

Пре него што смо дошли на земљу, као духовни синови и кћери, учествовали смо на великом већу.² Сви смо били пажљиви и нико није заспао. На том већу наш Отац на Небу представио је план. Пошто је план садржао нашу слободну вољу и захтевао да учимо из сопственог искуства а не само Његовог, знао је да ћемо починити грех. Такође је знао да ће нас грех учинити нечистима и онемогућити нам да дођемо у Његово присуство, јер тамо где Он живи је чистије чак и од куће коју је чистила моја бака.

Пошто нас наш Отац на Небу воли и Његова је сврха „остваривати [нашу] бесмртност и живот вечни,“³ Његов план подразумева улогу Спаситеља - неког ко нам може помоћи да постанемо чисти без обзира на то колико се упрљамо. Када је наш Отац на Небу најавио потребу за Спаситељем, верујем да смо се сви окренули и погледали Исуса Христа, Прворођеног у Духу, оног који је напредовао до тога да постане попут Оца.⁴ Верујем да смо сви знали да то мора да буде Он, да нико од нас то не може урадити, али да Он може и хоће.

У Гетсеманском врту и на крсту на Голготи, Исус Христ је патио и телесно и у духу, дрхтао је од бола, крварио из сваке поре, молио се свом Оцу да уклони горку чашу од Њега,⁵ а ипак ју је узео.⁶ Зашто је то учинио? По Његовим речима, желео је да прослави свога Оца и доврши Његове „припреме за синове човечије.“⁷ Желео је да одржи Његов завет и омогући нам повратак кући. Шта заузврат тражи од нас? Он нас једноставно моли да исповедимо своје грехе и покајемо се како не бисмо морали да патимо попут Њега.⁸ Он нас позива да постанемо чисти како не бисмо били остављени изван куће нашег Небеског Оца.

Мада је избегавање греха жељен образац у животу, докле год постоји Помирење Исуса Христа, није важно које грехе смо починили или колико смо дубоко потонули у познату јаму. Није важно да ли смо постиђени или нам је непријатно због греха који нас, како је пророк Нефи рекао, „тако лако опседају.“⁹ Није важно што смо некада заменили право првенаштва за порцију хране.¹⁰

Оно што јесте важно је да је Исус Христ, Син Божји, трпео „боли и невоље и искушења сваке врсте“ да би „по телу знао како да помогне своме народу.“¹¹ Оно што је важно је да је био вољан да се понизи,¹² да дође на ову земљу и спусти се „испод свега“¹³ и трпи „снажније супротности него што је било који човек“ икада могао.¹⁴ Оно што јесте важно јесте да се Христ молио за нас Оцу, говорећи: „Оче, промотри трпљења и смрт онога који никаква греха учинио није, који ти је силно омилио ... Стога, Оче, поштеди ту браћу моју која верују у име моје да к мени дођу и имају живот вечни.“¹⁵ То је оно што је заиста важно и што треба да свима нама подари обновљену наду и одлучност да покушамо још једном, јер нас Он није заборавио.¹⁶

Сведочим да се Спаситељ никада неће окренути од нас када Га понизно тражимо да бисмо се покајали. Неће нас сматрати изгубљеним случајем. Никада неће рећи: „О, не, не опет.“ Неће нас одбити због тога што нисмо успели да разумемо како је тешко избећи грех. Он све то савршено разуме, укључујући осећања туге, стида и разочарења који су пратећа последица греха.

Покајање је стварно и делује. Није то уобразиља или производ „поремећеног ума.“¹⁷ Оно има моћ да подигне бремена и замени их надом. Оно може довести до силне промене срца која утиче да „немамо склоност да зло чинимо, већ да непрестано добро чинимо.“¹⁸ Покајање из нужде није лако. Ствари од вечног значаја ретко су лаке. Али последице га оправдавају. Као што је председник Бојд К. Пакер сведочио обраћајући се Седамдесеторици Цркве: „Ово је мисао: Помирење не оставља стазе, нити трагове. Оно што поправи је поправљено ... Помирење не оставља стазе, ни трагове. Оно само исцељује, а оно што исцели остаје исцељено.“¹⁹

А тако и наша нада да поново живимо са Оцем зависи од Помирења Исуса Христа, од спремности безгрешног Бића да на себе преузме, насупрот захтеву правде, колективни терет преступа читавог човечанства, укључујући оне грехе које неки синови и кћери Божје непотребно одаберу да лично подносе.

Као чланови Цркве Исуса Христа светаца последњих дана, приписујемо већу моћ Спаситељевом Помирењу од већине других људи, јер знамо да ако склопимо завете, стално се кајемо и издржимо до краја, Он ће нас учинити сунаследницима Његовим²⁰ и попут Њега ћемо примити све што Отац има.²¹ Ово је веома значајно учење, и истинито је. Помирење Исуса Христа чини Спаситељев позив „будите ви дакле савршени, као што је савршен Отац ваш небески“²² савршено могућим, а не разочаравајуће ван домашаја.

Света Писма нас поучавају да се сваком појединцу мора „судити по светом расуђивању Божјем.“²³ Тога дана неће бити прилике да се сакријемо у већој групи или покажемо на друге као оправдање за сопствену нечистоћу. Срећом, Писма такође поучавају да ће Исус Христ, који је патио за наше грехе, који је наш заступник код Оца, који нас назива својим пријатељем, који нас воли све до краја, бити на крају наш судија. Један од благослова Помирења Исуса Христа који често превидимо је да „Отац сав суд даде Сину.“²⁴

Браћо и сестре, уколико се осећате обесхрабрено или се питате да ли икада можете изаћи из духовне рупе коју сте ископали, молим вас да се сетите ко стоји „између [нас] и правде,“ ко је „пун милости према свим људима,“ и ко је преузео на себе наше грехе и преступе и „задовољио захтеве правде.“²⁵ Другим речима, као што је Нефи учинио у тренутку личне сумње, једноставно запамтите „у кога се узда[те],“²⁶ самог Исуса Христа, а потом се покајте и поново доживите „савршени одсјај наде.“²⁷ У име Исуса Христа, амен.