Никад није ни прерано ни прекасно
Старешина Бредли Д. Фостер
из Седамдесеторице
Никада није ни прерано ни прекасно водити, усмеравати и ходати поред своје деце због тога што породице трају заувек.
Браћо и сестре, укључили смо се у битку са светом. У прошлости, свет се борио за енергију и време наше деце. Данас се бори за њихов идентитет и ум. Многи гласни и истакнути гласови покушавају да дефинишу нашу децу и убеде их у шта треба да верују. Не смемо дозволити да друштво утиче на нашу породицу не би ли постала попут света. Морамо победити у овој бици. Све зависи од тога.
Деца у Цркви певају песму која их учи о њиховом правом идентитету: „Божjе сам дете jа. Он овде ме посла. Земаљски дом Он даде ми, мог оца и мајку.“ Затим дечја молба упућена нама: „Води мене, ходај са мном, учи сад ме ти. ... док није касно да Његове речи учим ја.”1
На последњој генералној конференцији Расел M. Нелсон поучавао нас је да, од сада па убудуће, морамо бити укључени у „пажљиво родитељство.”2 Ово су опасна времена. Међутим, добра вест је да је Бог знао да ће тако бити и обезбедио нам је савет у Светим писмима да знамо како да помогнемо својој деци и унучади.
У Мормоновој књизи, Спаситељ се указао Нефијцима. Окупио је око себе њихову малу децу. Благословио их је, молио се за њих, и плакао над њима.3 Затим је рекао родитељима: “Погледајте малишане своје.”4
Реч погледати значи гледати и видети. Шта је Исус желео да родитељи виде у својим малишанима? Да ли је желео да препознају божански потенцијал у својој деци?
Када данас погледамо своју децу и унучад, шта Спаситељ жели да видимо у њима? Да ли препознајемо да су наша деца највећа група истраживача у Цркви? Шта треба да чинимо да бисмо их довели до њиховог трајног обраћења?
У Јеванђељу по Матеју, Спаситељ нас поучава о трајном обраћењу. Велика група људи окупила се око Галилејског мора како би слушали Његово поучавање.
Том приликом, Исус им је испричао причу о сађењу семена - параболу о сејачу.5 Дајући објашњење својим ученицима, а на крају и нама, рекао је: „Свакоме који слуша реч о царству и не разуме, долази нечастиви и краде посејано у срцу његовом.”6 Порука родитељима је јасна: постоји разлика између слушања и разумевања. Ако наша деца само чују, али не разумеју јеванђеље, онда Сотони остављамо отворена врата да уклони ове истине из њихових срца.
Међутим, ако можемо да им помогнемо да пусте корење дубоког обраћења, онда ће им, кад се ствари закувају - а хоће - Јеванђеље Исуса Христа дати нешто на шта се не може утицати споља. Како можемо осигурати да ове моћне истине не уђу на једно а изађу на друго уво? Само слушање речи можда неће бити довољно.
Сви знамо да речи еволуирају. Понекад кад изговоримо своје речи, они чују своје. Могли бисте рећи својој млађој деци: „Звучиш као покварена плоча.“ Она би вероватно одговорила: „Тата, шта је плоча?“
На крају крајева, наш Небески Отац жели да будемо успешни јер су заправо наша деца била Његова пре него што су постала наша. Као родитељи у Сиону, примили сте дар Светог Духа. Када се молите за вођство, „показаће вам све што вам је чинити”7 у поучавању ваше деце. Док будете развијали процес учења, „моћ Светог Духа преноси то до срца деце.”8
Не могу да замислим бољи пример којим би помогао некоме да стекне разумевање него што је прича о Хелен Келер. Била је слепа и глува и живела је у свету који је био мрачан и тих. Ен Саливен дошла је да јој помогне. Како бисте поучили дете које чак не може ни да вас види и чује?
Ен је доста дуго имала проблем да успостави контакт са Хелен. Једног дана, око подне, извела ју је напоље до пумпе за воду. Ставила је Хеленину руку под млаз воде и почела да пумпа воду. Ана је затим на Хелениној другој руци исписала реч В-О-Д-А. Ништа се није догодило. Покушала је поново. В-О-Д-А. Хелен је стиснула Енину руку због тога што је почела да разуме. До вечери је научила 30 речи. За неколико месеци научила је 600 речи и могла је да чита Брајево писмо. Хелен Келер је наставила са учењем и стекла је факултетску диплому и помогла да се промени свет за људе који не могу ни да виде ни да чују.9 Било је то чудо, а њена учитељица је била чудесна радница, као што ћете и ви бити као родитељи.
Видео сам резултате још једног великог учитеља док сам служио као председник кочића за пунолетне самце на УБЈ - Ајдахо То искуство ми је променило живот. Једног уторка увече, интервјуисао сам младића по имену Пабло, из Мексико Ситија, који је желео да служи мисију. Питао сам га о његовом сведочанству и жељи да служи. Његови одговори на моја питања били су савршени. Затим сам га питао о његовој достојности. Његови одговори су били исти. У ствари, били су веома добри, па сам се запитао: „Можда не разуме шта га питам.“ Стога сам преформулисао питање како бих утврдио да ли он у потпуности разуме на шта мислим, и био је потпуно искрен.
Био сам толико одушевљен тим младићем да сам га упитао: „Пабло, ко ти је помогао да дођеш до ове тачке у свом животу стојећи тако усправно пред Господом?”
Он је рекао: „Мој тата.“
Рекао сам: „Пабло, испричај ми о томе.“
Пабло је наставио: „Када сам имао девет година, тата ме је одвео на страну и рекао: ‘Пабло, и ја сам некад имао девет година. Ево неких ствари са којима ћеш се можда суочавати. Видећеш људе како варају у школи. Можда ћеш бити у друштву оних који псују. Вероватно ће бити дана када нећеш желети да идеш у цркву. Ето, када се такве ствари десе - или било шта друго што те мучи - желим да дођеш да разговарамо, и ја ћу ти помоћи да то решиш. А онда ћу ти рећи шта следеће треба да урадиш.’”
„Пабло, шта ти је рекао када си имао 10 година?“
„Па, упозорио ме је на порнографију и безобразне вицеве.“
„А када си имао 11 година?“ упитао сам.
„Упозорио ме је на све оно што може изазвати зависност и подсетио ме је на слободу избора.“
То је био отац који је помогао свом сину не само да чује него и да разуме: годину за годином, „редак по редак, мало овде мало онде.”10 Паблов отац је знао да деца уче када су спремна за учење, не само када смо ми спремни да их поучавамо. Када смо те вечери предали његов мисионарски захтев, био сам поносан на Пабла, али сам још више био поносан на Пабловог тату.
Док сам се те вечери возио кући, запитао сам се : „Какав ће Пабло бити отац?“ А одговор је био кристално јасан: биће баш као његов отац. Исус је рекао: „Син не може чинити ништа сам од себе него што види да отац чини.”11 То је модел по коме Небески Отац благосиља своју децу из генерације у генерацију.
Док сам још увек размишљао о свом искуству са Паблом, растужио сам се јер су моје четири ћерке одрасле и деветоро унучади које сам имао у то време нису живели у близини. Затим сам помислио: „Како бих икада могао да им помогнем онако како је Паблов отац помогао њему? Да ли је прошло превише времена?“ Док сам се молио у срцу, Дух ми је прошапутао ову узвишену истину: „Никад није ни прерано ни прекасно почети са тим важним процесом.“ Одмах сам знао шта то значи. Једва сам чекао да стигнем кући. Замолио сам своју жену Шарол да позове сву нашу децу и каже им да треба да их посетимо; имам нешто заиста важно да им кажем. Хитност на којој сам инсистирао мало их је тргла.
Почели смо са нашом најстаријом ћерком и њеним мужем. Рекао сам: „Твоја мајка и ја желимо да знаш да смо и ми некад били ваших година.“ Имали смо 31 годину и малу породицу. Имамо појма о томе са чиме се можете суочавати. Можда са финансијским или здравстевним проблемима. Можда са кризом вере. Можда ћете једноставно бити преоптерећени животом. Када се то догоди, желимо да дођете и разговарате са нама. Помоћи ћемо вам да то превазиђете. Дакле, не желимо да вам се све време мешамо у живот, али желимо да знате да смо увек у близини. Док смо заједно, желим да вам испричам о интервјуу који сам управо имао са младићем који се зове Пабло.
После приче сам рекао: „Не желимо да пропустите да помажете својој деци и нашим унуцима да разумеју те важне истине.“
Браћо и сестре, сада много боље схватам шта Господ очекује од мене као оца и деде у успостављању процеса помагања мојој породици, не само да чују, него и да разумеју.
Што сам старији, чешће размишљам о овим речима:
О време, о време, кад би имало моћ,
Да моја деца буду мала само још једну ноћ!12
Знам да не могу вратити време, али знам и ово - да никада није ни прерано ни прекасно водити, усмеравати и ходати поред своје деце због тога што породице трају заувек.
Моје је сведочанство да нас је наш Небески Отац толико волео да је послао свог Јединорођеног Сина да живи животом смртника како би Исус могао да нам каже: „Био сам ту где сте ви, и знам шта је следеће, и помоћи ћу вам да то пребродите.“ Знам да хоће. У име Исуса Христа, амен.