Нисте сами у овом делу
Председник Хенри Б. Ајринг,
први саветник у Првом председништву
Док прелазите са једне свештеничке дужности на другу, видећете да је Господ са вама у том делу.
Моја вољена браћо, захвални смо што је Господ позвао старешину Роналда А. Разбанда, старешину Гарија Е. Стивенсона и старешину Дејла Џ. Ренланда за апостоле Господа Исуса Христа. Наша срца, наше молитве, и наша вера подржавају их.
Знамо да су веома способни. Ипак, у њиховим позивима биће им потребна потврда, као и свима нама, да је Господ са њима у Његовом делу. Та потврда је потребна како тек заређеном ђакону, тако и најискуснијем високом свештенику који прима нови позив.
То поверење расте када видите да вас је Он позвао преко својих слугу. Моје охрабрење има сврху да вам помогне да знате да када урадите свој део, Господ својом моћу доприноси вашим напорима.
Сваки позив који примамо у Господњем царству захтева више од нашег људског расуђивања и наших личних способности. Ти позиви захтевају Господњу помоћ, коју ћете примити. Чак ће и нови ђакон научити да је то истина, и наставиће са учењем из године у годину.
Један од мојих унука је овде вечерас на свом првом састанку свештенства. Пре шест дана заређен је у ђакона. Може очекивати да његова прва дужност у свештенству буде послуживање причести следеће Недеље. Молим се да ће он тај тренутак видети у правом светлу.
Можда ће помислити да је његов рад за Господа приношење причесног послужаоника људима који седе на причесном састанку. Али Господња сврха није само послуживање људи хлебом и водом. У питању је држање завета који ће их водити путем према вечном животу. А да би се то догодило, Господ мора пружити духовно искуство особи којој ђакон приноси послужаоник.
Видео сам то једном у дому за стара лица када се ђакон нагнуо напред да би принео послужаоник једној седокосој госпођи. Погледала је хлеб као да је благо. Никада нисам заборавио њен осмех кад га је узела, а потом је дотакла ђаконову главу рекавши наглас: „О, хвала ти!“
Ђакон је једноставно извршавао своју свештеничку дужност. Ипак, Господ је је увеличао ђаконов поступак. Било је очигледно да се ова сестра сећала Спаситеља док је изражавала искрену захвалност за ђаконову службу. Док јој је послуживао причест она је била уверена да ће имати Духа са собом. Тог дана није била сама у дому за старе. Нити је ђакон био сам у својој скромној служби.
Док иде у поучавање неке породице, млади учитељ у Ароновом свештенству можда ни не наслућује да је Господњи сарадник у Његовом делу. Још увек се сећам једноставног сведочанства младог сарадника кућног учитеља који је дошао у наш дом. Мени и мојој породици Дух је потврдио његове речи. Он се можда не сећа тог дана, али ја се сећам.
Господ ће поново увеличати напоре младића када буде позван да постане свештеник. На пример, прво крштење које ће обавити можда ће бити крштење младе особе коју не познаје. Можда ће се бринути о томе да ли ће изговорити праве речи и исправно извршити обред.
Али Господ, чији је он слуга, увеличаће његов позив. Особа коју крсти изабрала је да се креће путем према вечном животу. Господ ће учинити свој већи део. Учинио је то за мене једанпут када ми је дечак кога сам крстио, док су му сузе клизиле низ лице, рекао на уво: „Чист сам. Чист сам.“
Док прелазите са једне свештеничке дужности на другу, видећете да је Господ са вама у томе. То сам научио на састанку са председником већа старешина на конференцији једног кочића пре доста година. На конференцији је представљено више од 40 имена мушкараца који су очекивали да приме Мелхиседеково свештенство.
Председник кочића се нагнуо према мени и прошапутао: „Сви ови мушкарци су били мање активне будуће старешине.“ У чуду, упитао сам председника који је био његов програм за спасавање тих мушкараца.
Показао ми је младића у дну капеле. Рекао је: „Ено га. Већина тих мушкараца вратила се захваљујући том председнику већа старешина.“ Седео је у последњем реду, обучен неформално, испружених и прекрштених ногу у изношеним чизмама.
Замолио сам председника кочића да ме после састанка упозна са њим. Када смо се упознали, рекао сам младићу да сам изненађен оним што је учинио и упитао сам га како је успео. Слегнуо је раменима. Очигледно није сматрао да заслужује било какво признање.
Затим је тихо рекао: „Познајем све неактивне момке у овом граду. Већина их има камионете. И ја га имам. Перем свој камионет тамо где они перу своје. Временом смо се спријатељили.
Затим чекам док нешто не крене наопако у њиховим животима. То се увек дешава. Причају ми о томе. Слушам их и не проналазим кривицу. Онда, када они кажу: ‘Нешто није у реду са мојим животом. Једноставно мора постојати нешто боље од тога,’ кажем им шта им недостаје и где то могу пронаћи. Понекад ми поверују, а када до тога дође, поведем их са собом.”
Сада видите зашто је био скроман. Због тога што је знао да је учинио свој мали део, а Господ је урадио остало. Господ је дотакао срца тих младића у њиховим проблемима. Господ је усадио у њих осећај да мора постојати нешто боље за њих и наду да то могу пронаћи.
Овај младић, који је - попут вас - био Господњи слуга, једноставно је веровао да ако он учини свој мали део, Господ ће помагати тим мушкарцима на путу према кући и срећи коју им само Он може дати. Овај младић је знао да га је Господ позвао за председника већа старешина зато што ће обављати свој део.
У вашој служби биће тренутака када нећете имати изванредан и приметан успех какав је имао овај млади председник већа старешина. Биће то тренуци када ће вам бити потребна сигурност да ће вас Господ, знајући да ћете урадити свој део задатка, позвати преко својих овлашћених слугу. Вера у позив од Господњих слугу била је пресудна у мисионарској служби мог прадеде Хенрија Ајринга.
Крштен је 11. марта 1855. године у Сент Луису, у Мисурију. Eрастус Сноу заредио га је у службу свештеника убрзо после тога. Председник лочића Сент Луис, Џон Х. Харт, позвао га је да служи мисију међу народом Чирокија 6. октобра.1 У старешину је заређен 11. октобра. На мисију код Чирокија је отишао 24. октобра јашући на коњу. Имао је 20 година и био је обраћеник само седам месеци.
Ако је иједан носилац свештенства имао разлога да се осећа неквалификованим и неприпремљеним, био је то Хенри Ајринг. Једини разлог његове храбрости да иде даље било је сазнање у његовом срцу да га је Господ позвао преко својих овлашћених слугу. Био је то извор његове храбрости. То мора бити извор наше храбрости да истрајемо, без обзира на наше позиве у свештенству.
Након што је старешина Ајринг служио три тешке године и после смрти председника мисије, Хенри је номинован и подржан за председника мисије на састанку одржаном 6. октобра 1858. Био је изненађен и шокиран као што би био и сваки други тек заређени ђакон. Написао је: „Било је прилично неочекивано за мене да будем позван на ту одговорну дужност, али пошто је то била воља браће весело сам је прихватио, истовремено осећајући своју велику слабост и недостатак искуства.”2
Сада већ председник Ајринг, 1859. године путовао је у посету племенима Чироки, Крик и Чокто. Захваљујући његовим напорима, Господ је “додао,” како је Хенри забележио, “број цркви.” Организовао је два огранка, али је напоменуо да их се „веома мало ангажовало у том делу.”3
Годину дана касније, Хенри се суочио са суровом стварношћу да политичке вође народа којима је служио нису више дозвољавале мисионарима светаца последњих дана да обављају свој рад. Док је размишљао шта да ради, сетио се упутстава свог претходног председника мисије да би требало да продужи своју мисију до 1859. године.4
У октобру те године, Хенри је писао председнику Бригаму Јангу тражећи усмерење, али није добио одговор на своје питање. Хенри је забележио: „Будући да нисам могао да ступим у контакт са председништвом Цркве, призвао сам Господа у молитви, тражећи од Њега да ми открије свој план и вољу у вези са мојим даљим останком или повратком у Сион.“
Наставио је: „Као одговор на своју молитву сањао сам следећи сан: Сањао сам да сам стигао у [Солт Лејк] Сити и одмах сам отишао у канцеларију [председника Бригама] Јанга, где сам га и нашао. Рекао сам му: ‘[Председниче] Јанг, својевољно сам напустио своју мисију, али ако то није у реду, спреман сам да се вратим и завршим је.’ [У сну, пророк] је одговорио: ‘У реду је, био си тамо довољно дуго.’”
У свом дневнику Хенри је написао: „Будући да сам и раније имао снове који су се дословце испунили, имао сам веру да ће тако бити и овога пута те сам почео да се припремам за полазак.“
У Солт Лејк Сити стигао је 29. августа 1860, прешавши већи део пута пешке. Два дана касније ушао је у канцеларију Бригама Јанга.5
Своје искуство Хенри је описао следећим речима: “Посетио сам [председника] Јанга, који [ме] је примио веома љубазно. Рекао сам му: ‘[Председниче] Јанг, дошао сам без позива и ако сам учинио нешто погрешно, спреман сам да се вратим и завршим своју мисију.’ [Бригам Јанг] је одговорио: ‘Све је у реду, тражили смо те.’”
Хенри описује своју радост речима: „Тако се мој сан буквално испунио.”6
Његова радост је потицала од потврде да је Господ радио са њим и чувао га. Научио је нешто што се односи на све нас - да су Господње слуге надахнуте да би знале Господњу вољу. Хенри Ајринг је потврдио оно што и ја знам: да је пророк, као председник свештенства, надахнут од Бога да надгледа Божје слуге, брине о њима и позива их.
Који год да је ваш позив у свештенству, можда сте понекад имали утисак да Небески Отац не мари за вас. Можете се молити да сазнате Његову вољу, и да са искреном жељом чините све што тражи од вас, и примићете одговор.
Небески Отац ће вам омогућити да осетите да вас Он познаје, да цени ваше служење, и да ви постајете достојни да чујете Господње одобравање које вам толико значи: „Добро, слуго добри и верни! У малом био си ми веран, над многима ћу те поставити; уђи у радост господара свога.”7
Моја је молитва да сваки носилац свештенства са вером посегне да спасе сваку душу за коју је одговоран. Бог ће својом моћу допринети напорима свога слуге. То ће дотаћи људска срца да направе изборе који ће их водити јеванђеоским путем према срећи и далеко од жалости.
Такође, моја је молитва да сваки носилац свештенства у свом позиву у свештенству осети љубав и бригу Небеског Оца, Спаситеља и пророка Божјег.
Износим вам своје посебно сведочанство да смо у служби васкрслог Господа Исуса Христа. Сведочим вам да је Он позвао вас и мене у своју службу знајући наше способности и каква ће нам помоћ бити потребна. Благословиће наше напоре изван наших највећих очекивања ако будемо давали све од себе у Његовој служби. Сведочим да је Божји пророк, који је председник укупног свештенства на земљи, надахнут од Бога.
Захвалан сам за примере верних носилаца свештенства свугде. Небески Отац и Спаситељ су захвални што чините свој део. Они вас познају, чувају вас и воле. У име Исуса Христа, амен.