Достојне својих обећаних благослова
Линда С. Ривс,
друга саветница у врховном председништву Потпoрног друштва
Визија невероватних обећаних благослова нашег Оца мора нам свакодневно бити пред очима.
Допада вам се ова сестра у видеу, зар не? Знамо да су многе од вас које нису имале прилику да роде сопствену децу провеле своје животе волећи, негујући, поучавајући, и благосиљајући децу. И, о, како вас наш Небески Отац и ми, ваше сестре, волимо због тога!
Да ли смо све, укључујући моје драге млађе сестре у Школици и Младим женама, имале прилику да држимо новорођенче у свом наручју и да нас оно погледа у очи? Да ли смо имале осећај светости који окружује тог небеског духа, кога је наш Отац на Небу тек послао у његово новостворено, чисто мало тело? Ретко сам доживљавала тако слатка, нежна и духовна осећања.
Наша тела су свети дарови од нашег Небеског Оца. Она су лични храмови. Када их одржавамо чистим и светим, можемо бити достојне да помогнемо нашем Небеском Оцу да створи тела за своју вољену духовну децу.
У последњем говору председника Бојда К. Пакера на генералној конференцији, кога се можда сећате по „колачићу и пољупцу,“ он је сведочио да је „заповест да се множимо и напунимо земљу ... суштинска ... и да је извор људске среће. Праведном применом те [стваралачке] моћи, можемо се приближити нашем Оцу на Небу и доживети пунину радости, па чак и божанства. Моћ стварања није случајни део плана среће; она јесте план среће.“
Наставио је:
„За истинску љубав, све док се брак не склопи, потребно је уздржавање од учествовања у тој љубави која откључава оне свете моћи … избегавањем ситуација у којима телесна жеља може преузети контролу. …
„… Наша срећа у смртничком животу, наша радост и узвишење зависе од тога како ћемо одговорити на те сталне, снажне телесне жеље.”1
Моје драге сестре, младе и не тако младе, осећала сам велику нервозу док сам припремала овај говор. Као што је Алма млађи изразио: „Желим из дубине срца свога ... да ...призовете свето име Његово и бдијете и молите се без престанка, да не будете искушавани више него што можете поднети, ... да бисте били подигнути у последњи дан.”2
Касније је Мормон такође сведочио да, у Алмино време, Корихор, антихрист, „проповедаше, заводећи срца … многих жена.”3
Сестре, Сотона је подигао Корихоров барјак у наше време са великим успехом. Који су неки од његових алата? Заводљиви љубавни романи, ТВ сапунице, удате жене које контактирају са бившим момцима на друштвеним мрежама, и порнографија. Морамо бити веома пажљиве, драге сестре! Не можемо се играти са Сотониним огњеним стрелама а да не будемо спаљене. Не знам ни за шта што ће нас квалификовати за стално сарадништво Светог Духа као што ће то врлина учинити!
Многи људи у данашњем свету траже инстант задовољење и инстант знање на интернету. Насупрот томе, ми ћемо бити изузетно благословене ако испољимо веру и стрпљење и обратимо се нашем Небеском Оцу, извору сваке истине, за све што нас мучи. Многи одговори и уверавања могу доћи захваљујући свакодневном истраживању и проучавању Писама са искреном и усрдном молитвом, а на интернету нема таквих обећања. Пророк Јаков сведочи: „Јер Дух говори истину и не лаже. Стога, он говори о оном што заиста јесте, и о оном што ће заиста бити.”4
Када смо укључени у гледање, читање, или доживљавање ичега што је испод стандарда нашег Небеског Оца то нас слаби. Без обзира на наше године, ако оно што гледамо, читамо, слушамо или бирамо да чинимо није у складу са Господњим стандардима у брошури За јачање младих, искључите то, баците, поцепајте, и залупите врата.
Ниједна од нас није савршена, али када згрешимо, председник Пакер нас је подсетио:
„Обећање гласи: ‘Гле, онај коjи се покаjе за своjе грехе, њему је опроштено, и ја, Господ, више их се не сећам’ (УИЗ 58:42). …
Помирење, које може да обнови свакога од нас, не носи ожиљке. … То значи да није важно шта смо урадили и где смо били, или како се нешто догодило, ако се заиста покајемо Он је обећао да ће помирити. А када је извршио помирење, то је решено. Толико је много међу нама оних који бауљају около ... са осећањима кривице, не знајући сасвим како да се спасу. Спасавате се прихватањем Христовог помирења, и све оно што је туга може се преобратити у лепоту, љубав и вечност.”5
Осим покајања, на коју помоћ или алате можемо рачунати да нам помогну да останемо чисте и чедне? Наша деца из Школице и младе жене знају и певају песму „Моћ Светих писама.”6 Можемо ли јој прикључити и „Моћ молитве“, „Моћ храма“, „Моћ завета“, „Моћ пророка“ и „Моћ врлине“?
Ту су и велики благослови и заштитничка обећања у вези са правилним ношењем нашег храмског гармента. Осећала сам да симболично облачим краљевско рухо које ми је дао мој Небески Отац. Сведочим, сестре, да када настојимо да правилно носимо гармент, наш Отац препознаје то као велики знак наше љубави и посвећености Њему. То је знак завета које смо склопили са Њим, а Он је обећао: „Ја, Господ, обавезан сам кад ви чините што jа кажем. Али, кад ви не чините оно што кажем, обећања немате.”7
Недавно сам разговарала са старом пријатељицом која је прошла кроз два развода, због зависности и неверства својих мужева. Она и њено троје деце веома су патили. Вапила је: „Толико сам се трудила да живим праведно. Зашто сам имала толико искушења? У чему сам погрешила? Шта Небески Отац жели да учиним? Молим се и читам Света писма, помажем својој деци, често идем у храм.“
Док сам слушала ту сестру, осећала сам како вичем у себи: „Чиниш шта треба!“ Чиниш оно што Небески Отац жели и нада се да ћеш чинити.
Разумљиво, многи су изразили да су обећани благослови нашег Оца „превише далеко“, нарочито када су наши животи препуни изазова. Међутим, Амулек је поучавао да је „овај живот време припреме за сусрет са Богом,”8 Није време за примање свих наших благослова. Председник Пакер је објаснио: „‘И сви су живели срећно и заједно до краја својих живота’ никада не пише у 2. чину. Та реплика припада трећем чину када су мистерије решене и све дође на своје место.”9 Међутим, визија о невероватним обећаним благословима нашег Оца мора свакодневно бити пред нашим очима - као и свест о мноштву Његових благих милости10 које доживљавамо свакодневно.
Не знам зашто имамо многа искушења која имамо, али мој лични осећај је, сестре, да је награда веома велика, тако вечна и трајна, тако радосна и ван нашег разумевања, да у том дану доделе награда, можемо рећи нашем милостивом, великодушном, брижном Оцу: „Да ли је то све што је било потребно?“ Верујем да бисмо, ако бисмо се свакодневно сећале и препознавале дубину те љубави коју наш Небески Отац и наш Спаситељ имају за нас, биле вољне да чинимо све да бисмо се поново вратиле у Њихово присуство, вечно окружене Њиховом љубављу. Драге сестре, зар ће бити важно то што смо овде патиле ако, на крају, та искушења буду управо оно што нас квалификује за вечни живот и узвишење у царству Божјем са нашим Оцем и Спаситељем?
Сведочим да су наша тела свети дарови од нашег Небеског Оца и да ћемо, када одржавамо своје животе светима и чистима преко помирбене жртве нашег Спаситеља и свакодневно пред собом имамо визију о обећаним наградама нашег Оца, једног дана примити „све што [наш] Отац има.”11 У свето име Исуса Христа, амен.