Благословени су и срећни они који држе Божје заповести
Старешина Вон Г. Kич
из Седамдесеторице
Препреке које је Господ поставио, стварају нам сигурну луку против зла и штетног утицаја.
Пре неког времена, док сам боравио у Аустралији, отпутовао сам до предивног залива у облику потковице познатог по сурфингу. Док сам шетао плажом, одушевили су ме величанствени, велики таласи који су се преламали на малој удаљености од залива, и мањи таласи који су запљускивали обалу.
Наставивши своју шетњу, наишао сам на групу америчких сурфера. Из неког разлога, били су видно узнемирени, гласно су разговарали и гестикулисали према мору. Када сам их упитао у чему је проблем, показали су на оно место изван залива на коме су се преламали велики таласи.
„Погледај тамо,“ рекао ми је један од њих у бесу. „Да ли видиш баријеру?“ Тада сам мало боље погледао, и заиста сам могао да видим препреку која се протезала преко читавог улаза у залив, баш тамо где су се преламали велики, примамљиви таласи. Баријера је изгледа била направљена од тешке мреже коју су држале бове на површини воде. Према речима сурфера, спуштала се до самог дна океана.
Амерички сурфер је наставио: „Овде смо само једном да бисмо сурфовали на овим великим таласима. Можемо да сурфујемо на малим таласима близу обале, али због те препреке не можемо никако да сурфујемо на великим. Немамо појма шта та препрека ради ту. Све што знамо је да нам је потпуно упропастила путовање.“
Како су амерички сурфери постајали све узрујанији, пажњу ми је привукао један други оближњи сурфер - старији човек и очигледно локалац. Чинило се да је био све нестрпљивији док је слушао све веће притужбе у вези са баријером.
Коначно је устао и пришао групи. Без иједне речи, извадио је двоглед из свог ранца и дао га је једном од сурфера, показујући прстом према баријери. Сви сурфери су погледали кроз двоглед. Када је дошао ред на мене, уз помоћ увећања, могао сам да видим нешто што нисам видео раније: усправна пераја - велике ајкуле које се хране на гребену са друге стране препреке.
Група се убрзо постидела. Стари сурфер је узео свој двоглед и окренуо се да оде. Док је то чинио, рекао је нешто што никада нећу заборавити: „Немојте превише критиковати баријеру,“ рекао је. „То је једино што ће спречити да будете прождрани.“
Док смо стајали на тој предивној плажи, погледали смо се. Наша перспектива се нагло променила. Баријера која је изгледала грубо и ограничавајуће - која је наизглед спречавала забаву и узбуђење приликом освајања великих таласа - постала је нешто сасвим друго. Уз нашу нову спознају опасности која је вребала тик испод површине, баријера је сада нудила заштиту, сигурност и мир.
Док корачамо стазом живота и тежимо испуњењу својих снова, Божје заповести и стандарди - налик баријерама - понекад могу бити тешко разумљиви. Могу изгледати грубо и непопустљиво, док затварају пут који се чини забавним и узбудљивим и који многи следе. Како је апостол Павле објаснио: „Видимо као кроз стакло у загонетки,”1 са тако ограниченом перспективом да често не можемо увидети велике опасности које се крију испод површине.
Али Он који „све обухвати”2 зна тачно где леже те опасности. Преко својих заповести и брижног вођства даје нам божанско усмерење како бисмо могли да избегнемо те опасности - како бисмо своје животе тако усмерили да будемо заштићени од духовних предатора и разјапљених вилица греха.3
Ми показујемо своју љубав према Богу - и нашу веру у Њега - када свакодневно дајемо све од себе да бисмо следили пут који је Он поставио пред нама и држећи заповести које нам је дао. Посебно испољавамо ту веру и љубав у ситуацијама када не разумемо у потпуности разлог иза Божјих заповести или посебан пут којим жели да корачамо. Релативно је лака одлука да следимо пут унутар баријера када увидимо да предатори оштрих зуба вребају изван њих. Теже је одржавати правац унутар баријера када имамо очи само за узбудљиве и примамљиве таласе са друге стране. Али управо у тим тренуцима - када одлучимо да примењујемо своју веру и искажемо своје поверење у Бога и искажемо љубав према Њему - растемо и највише добијамо.
У Новом завету, Ананија није могао да схвати Господњу заповест да пронађе и благослови Савла - човека који је буквално имао дозволу да хапси оне који верују у Христа. Али, пошто је следио Божје заповести, Ананија је био пресудан за духовно рођење апостола Павла.4
Док верујемо у Господа, примењујемо своју веру, држимо Његове заповести и следимо пут који нам је зацртао, све више постајемо особа какву Господ жели да види у нама. Ово „постајање“ - ова промена срца - од пресудне је важности. Како нас је старешина Далин Х. Оукс поучио: „Није довољно да неко механички одрађује своје обавезе. Заповести, обреди и завети јеванђеља нису списак новчаних средстава потребних за неки небески рачун. Јеванђеље Исуса Христа је план који нам показује како да постанемо оно што наш Небески Отац жели да будемо.”5
Стога, права послушност је потпуно предавање Њему, и када Му дозволимо да испланира наш пут како у мирним водама, тако и у немирним, уз разумевање да нас Он може учинити бољима него што бисмо ми икада могли.
Када се препуштамо Његовој вољи, наш мир и срећа се увећавају. Цар Венијамин нас је поучио да они који следе заповести Божје благословени су и срећни „у свему, и у временском и у духовном.”6 Бог жели да будемо радосни. Жели да имамо мир. Жели да будемо успешни. Жели да будемо безбедни и заштићени од светских утицаја око нас.
Другим речима, Господње заповести не представљају напоран подводни лавиринт препрека које морамо научити да са гунђањем трпимо у овом животу да бисмо могли да се узвисимо у следећем. Напротив, баријере које је Господ поставио формирају сигурну луку против зла и разарајућих утицаја који би нас у супротном одвукли у дубине очаја. Господње заповести су дате из љубави и бриге; њихова сврха је да нам донесу радост у овом животу7 баш као и да нам донесу радост и узвишење у следећем. Оне означавају начин на који би требало да се понашамо - и што је најважније, бацају светло на особу каква би требало да будемо.
Као и у свему што је добро и истинито, Исус Христ стоји као најбољи пример. Највећи чин послушности у целој вечности одиграо се када се Син потчинио Очевој вољи. Замоливши у најдубљој понизности да се чаша уклони - да би могао да пође неким другим путем, а не оним који му је био зацртан - Христ се потчинио путу на коме је Његов Отац желео да буде. Био је то пут који је водио Гетсеманији и Голготи, где је претрпео незамисливу агонију и патњу и где је у потпуности био препуштен самом себи кад се Дух Његовог Оца повукао. Али тај исти пут кулминирао је у празној гробници трећег дана, уз узвике „Устао је!”8 који су одзвањали у ушима и срцима оних који су Га волели. Подразумевао је и незамисливу радост и утеху засноване на Његовом помирењу за сву Божју децу кроз читаву вечност. Дозволивши да Очева воља надвлада Његову, Христ нам је дао могућност вечног мира, вечне радости и вечног живота.
Сведочим да смо деца Бога пуног љубави. Сведочим да Он жели да будемо срећни, сигурни и благословени. Са тим циљем, обележио нам је пут који води назад к Њему, и успоставио је баријере које ће нас штитити дуж тог пута. Док дајемо све од себе да следимо тај пут, налазимо праву сигурност, срећу и мир. И док се препуштамо Његовој вољи, постајемо оно што Он жели да будемо. У име Исуса Христа, амен.