Из Божјег угла
Од старешине Дејла Џ. Ренлунда,
из Већа дванаесторице апостола
Морамо друге гледати родитељским очима, очима Небеског Оца, да бисмо им успешно служили.
Моја драга браћо и сестре, хвала вам што сте ме јуче подржали као члана Већа дванаесторице апостола. Тешко је исказати колико ми то значи. Посебно сам захвалан за глас подршке две невероватне жене у мом животу: моје супруге Рут и наше најдраже ћерке, Ешли.
Мој позив пружа јак доказ истинитости Господње изјаве почетком овог раздобља: „Да би се прогласила пунина jеванђеља мога слабима и припростима све до на краj света.“1Ја сам један од тих слабих и припростих. Пре више деценија, када сам био позван да будем бискуп једног одељења на истоку Сједињених Држава, мој брат, мало старији и много мудрији од мене, позвао ме је телефоном. Рекао је: „Треба да знаш да те Господ није позвао ни због чега што си урадио. У твом случају, вероватно упркос ономе што си урадио. Господ те је позвао због оног што Он треба да уради преко тебе, а то ће се догодити само ако радиш на Његов начин.“ Приметио сам да је ова мудрост старијег брата данас још применљивија.
Нешто дивно се дешава у мисионарској служби када он или она схвати да позив није због њега или ње; него је због Господа, Његовог дела и деце Небеског Оца. Сматрам да то важи и за апостола. Овај позив није због мене. Он је због Господа, Његовог дела и деце Небеског Оца. Без обзира на задужење или позив који неко има у Цркви, да би био способан да служи, мора служити са знањем да је свако коме служимо „вољени духовни син или кћер небеских родитеља, и као такав ... има божанску природу и судбину.“2
У својој претходној професији, био сам кардиолог специјализован за срчане инсуфицијенције и трансплантације, и многи моји пацијентима су били у критичном стању. Моја жена у шали каже да је лош прогностички знак бити мој пацијент. Шалу на страну, видео сам многе људи како умиру, и развио сам неку врсту емоционалне дистанце када све крене по злу. На тај начин осећања туге и разочарења су ублажена.
1986. год. један младић по имену Чад имао је срчану ману и била му је потребна трансплатација срца. Било му је веома добро деценију и по. Чад је чинио све што је било у његовој моћи да остане здрав и живи нормалним животом колико је то могуће. Служио је мисију, радио и био одани син својим родитељима. Ипак, последњих неколико година његовог живота биле су изазовне и он је често долазио у болницу.
Једне вечери довели су га на одељење хитне помоћи са срчаним застојем. Моје колеге и ја дуго смо се трудили да му повратимо циркулацију. На крају, било је јасно да Чада не можемо оживети. Престали смо са узалудним напорима и прогласио сам га мртвим. Иако тужан и разочаран, задржао сам професионални однос. Помислио сам: „О Чаду су се добро бринули. Живео је много дуже него што би иначе живео.“ Та емоционална дистанца је нестала када су његови родитељи дошли на одељење хитне помоћи и видели свог преминулог сина како лежи на носилима. У том тренутку сам видео Чада очима његових оца и мајке. Видео сам велике наде и очекивања која су имали за њега, жељу да може да поживи само још мало дуже и мало боље. Схвативши то, почео сам да плачем. У ироничној замени улога и чину доброте који никада нећу заборавити, Чадови родитељи су тешили мене.
Сада разумем да у Цркви друге морамо гледати родитељским очима, очима Небеског Оца, да бисмо им успешно служили. Тек тада почињемо да разумемо истинску вредност душе. Тек тада можемо осетити љубав коју Небески Отац има за сву своју децу. Тек тада можемо осетити Спаситељеву бригу за њих. Не можемо у потпуности испунити своју заветну обавезу да плачемо са онима који плачу и тешимо оне којима је потребна утеха уколико их не видимо Божјим очима.3 Тај проширени увид отвориће наша срца за разочарења, страхове и патње других. Али Небески Отац ће помоћи и утешити нас, као што су Чадови родитељи тешили мене пре много година. Потребно је да имамо очи које виде, уши које чују и срца која знају и осете да ли треба да обавимо спасавање на које нас је тако често охрабривао председник Томас С. Монсон.4
Само када гледамо очима Небеског Оца можемо бити испуњени „чистом љубављу Христовом.”5 Свакога дана треба да молимо Бога за ту љубав. Мормон је саветовао: „Стога, љубљена браћо моjа, молите се Оцу свом снагом срца, да се испуните оном љубављу коју је Он подарио свима онима који су прави следбеници Сина Његовог, Исуса Христа.”6
Свим својим срцем желим да будем истински следбеник Исуса Христа.7 Волим Га. Обожавам Га. Сведочим о стварности Његовог живота. Сведочим да је Он Помазаник, Месија. Сведок сам Његове неупоредиве милости, саосећања и љубави. Прикључујем своје сведочанство сведочанствима оних апостола који су 2000. године изјавили „да је Исус Живи Христ, Бесмртни Син Божји … Он jе светлост, живот и нада света.”8
Сведочим да се једног дана 1820. године, у шумарку у држави Њујорк, васкрсли Господ заједно са Богом, нашим Небеским Оцем, појавио пред Џозефом Смитом, баш као што је Џозеф испричао. На земљи данас налазе се кључеви свештенства који нам омогућавају обреде спасења и узвишења. Знам то. У име Исуса Христа, амен.