Видети више утицаја Исуса Христа у свом животу
Спаситељ нас позива да сагледамо своје животе Његовим очима, како бисмо имали више Његовог утицаја у свом животу.
Браћо и сестре, понизна сам што стојим пред вама овог јутра. Сједињујем своје срце са вашим у знак захвалности што се окупљамо, где год да се налазите широм света, да чујете поруке од пророка, апостола, виделаца, откровитеља и вођа у Божјем царству. У фигуративном смислу постајемо попут људи из времена цара Венијамина, дижемо своје шаторе и отварамо врата и усмеравамо их ка Божјем пророку на земљи,1 председнику Раселу М. Нелсону.
Имам слаб вид откад знам за себе и увек ми је била потребна помоћ преписаних сочива да га исправим. Сваког јутра када отворим очи, свет делује веома дезоријентисано. Све је ван фокуса, мутно и изобличено. Чак и мој драги муж више подсећа на апстрактни портрет него на вољену и утешну личност какав заиста јесте! Моја инстиктивна потреба, пре него што урадим било шта друго на почетку свог дана, јесте да посегнем за наочарима да ми помогну да будем свесна своје околине и уживам у живахнијем искуству јер ми помажу да се крећем током дана.
Током година, схватила сам да ово понашање илуструје моју свакодневну зависност од две ствари: прво, средства које ми помаже да разјасним, ужижим и уземљим свет око себе; и друго, потреба за опипљивим вођством које ће ме стално усмеравати у правом смеру. Ова једноставна, рутинска пракса мени је слична запажању о нашем односу са нашим Спаситељем, Исусом Христом.
У нашим животима који су често испуњени питањима, бригама, притисцима и приликама, љубав нашег Спаситеља према нама појединачно и као Његовој заветној деци, заједно са Његовим учењима и законима, доступни су свакодневни извори на које се можемо ослонити да бисмо били „светлост која сија, … [која] просветљава очи [наше], [и] оживљава разумевање [наше].”2 Док тражимо благослове Духа у нашим животима, моћи ћемо, као што је Јаков поучавао, да видимо „[оно] што заиста јесте, и … што ће заиста бити.”3
Као заветна Божја деца, ми смо јединствено благословени богатим залихама божански постављених оруђа да побољшају нашу духовну визију. Речи и учења Исуса Христа, као што су забележени у Светом писму, и поруке Његових изабраних пророка, и Његов Дух примљен кроз свакодневну молитву, редовно посећивање храма и недељни обред причести могу помоћи да се обнови мир и обезбеди неопходан дар разлучивања који доноси Христову светлост и Његово разумевање у све сегменте нашег живота и у свету који може бити суморан. Спаситељ, такође, може бити наш компас и наш кормилар док пловимо кроз мирне и узбуркане воде живота. Он може да разјасни прави пут који нас води до нашег вечног одредишта. Дакле, шта би хтео да видимо, а где да идемо?
Наш драги пророк је поучавао, да „наша пажња треба да буде на Спаситељу и Његовом Јеванђељу” и да морамо „настојати да Га имамо у виду у свакој мисли”.4 Председник Нелсон је, такође, обећао да „ништа не призива Духа више него усредсређеност на Исуса Христа… Он ће вас водити и усмеравати у вашем личном животу ако будете имали времена за Њега у свом животу – свакога дана.”5 Пријатељи, Исус Христ је и сврха наше усредсређености и план нашег одредишта. Да би нам помогао да останемо и идемо у правом смеру, Спаситељ нас позива да сагледамо своје животе Његовим очима, како бисмо имали више Његовог утицаја у свом животу. Сазнао сам више о овом специфичном позиву кроз своје проучавање Старог завета.
Мојсијев закон је дат раним Израелцима као припремно Јеванђеље, осмишљено да припреми људе за виши заветни однос са Богом кроз Исуса Христа.6 Закон, богат симболиком који указује да верници треба да „очекују долазак” и помирење Исуса Христа,7 требало је да помогне израелском народу да се усредсреди на Спаситеља тако што ће упражњавати веру у Њега, Његову жртву и Његове законе и заповести у свом животу8 – са намером да их доведе до бољег разумевања свог Откупитеља.
Баш као и ми данас, Божји древни народ је био позван да сагледа свој живот Његовим очима, како би имао више Његовог утицаја у свом животу. Али у време Спаситељеве службе, Израелци су изгубили из вида Христа у својим обредима, остављајући Га по страни и додајући закону недозвољене радње које нису имале никакву поучну симболику која указује на прави и једини извор њиховог спасења и откупљења – Исуса Христа .9
Свакодневни свет Израелаца постао је дезоријентисан и нејасан. Деца Израела, у овом стању, веровала су да су поступци и ритуали закона пут ка личном спасењу и делимично су свели Мојсијев закон на скуп протокола који су служили за управљање цивилним животом.10 Ово је захтевало од Спаситеља да врати усмерење и јасноћу на Његово Јеванђеље.
На крају, велики део Израелаца је одбацио Његову поруку, чак је отишао толико далеко да је оптужио Спаситеља – Онога који је дао закон и изјавио да је Он „закон и светло” 11 – да га прекрши. Ипак, Исус је у својој Беседи на гори, говорећи о Мојсијевом закону, изјавио: „Не мислите да сам дошао да поништим закон или пророке. Нисам дошао да поништим већ да испуним.”12 Тада је Спаситељ, кроз своје вечно помирење, окончао правила, прописе и церемонијалне обичаје које је Израелски народ поштовао у то време. Његова последња жртва довела је до преласка са жртви паљеница на наше прилагање „срца скрушена и духа раскајана,13 са обреда жртвовања на обред причести.
Председник Балард је поучавајући на ову тему, рекао: „На неки начин, жртвовање се променило са жртве на приносиоца.”14 Када приносимо своју жртву Спаситељу, позвани смо да видимо више утицаја Исуса Христа у нашим животима, док Му понизно предајемо своју вољу у знак признања и разумевања Његове савршене подложности Очевој вољи. Када свој поглед усмеримо ка Исусу Христу, препознајемо и схватамо да је Он једини извор и начин да добијемо опроштај и откупљење, и то до вечног живота и узвишења.
Као рана следбеница Јеванђеља, срела сам многе који су запазили и приметили промене у мом понашању, обичајима и изборима након што сам се придружила Цркви. Били су знатижељни да знају „зашто” због онога што су видели – зашто сам изабрала да се крстим и придружим овој заједници верника, и то Цркви Исуса Христа светаца последњих дана, зашто се уздржавам од одређених радњи на Шабат, зашто сам верна у поштовању Речи мудрости, зашто читам Мормонову књигу, зашто верујем у учења савремених пророка и апостола и уводим их у свој живот, зашто присуствујем недељним састанцима Цркве, зашто позивам друге да „дођу и виде, дођу и помогну, … дођу и остану”,15 и „дођу и припадају”.16
Повремено, та питања су била оптерећујућа и, очигледно, понекад оптужујућа. Али док сам се хватала у коштац са испитивањем људи, схватила сам да је њихово испитивање заправо био мој први позив да узмем и ставим пар духовних сочива да разјасним, утврдим и учврстим шта је то што је мотивисало моје придржавање јеванђеоских обичаја и стандарда. Ко је био извор мог сведочанства? Да ли сам обавила само „спољне уредбе” а да нисам дозволила да ти поступци повезани са Божјим законима „ојачају [моју] веру у Христа”, 17 или да покажу разумевање да је Исус Христ једини извор моћи у мојим правилима?
Кроз ригорозне напоре да у свакој својој мисли и делу гледам према и у Исуса Христа, моје очи су се просветлиле, а моје разумевање убрзало да препознам да ме Исус Христ позива да „дођем к Њему”.18 Из овог раног периода учеништва у мојој младости, могу да се сетим позива који су ми упутили мисионари да им се придружим док су поучавали Јеванђељу групу младих девојака мојих година. Једне вечери, седећи у породичној кући једне од ових младих жена, њихово благо питање зашто верујем ме је проболо у срце и омогућило ми да им сведочим са дубљим разумевањем Господње визије о духовним побудама свог учеништва, и унапредило је моје сведочанство.
Тада сам сазнала, као што знам сада, да наш Спаситељ, Исус Христ, сваке недеље усмерава наше кораке ка састајалиштима да бисмо узели Његову причест, у дом Господњи да бисмо склопили завете са Њим, на Света писма и учења пророка да бисмо научили Његове речи. Он усмерава наша уста да сведоче о Њему, наше руке да њима помажемо и служимо као што би Он помагао и служио, наше очи да видимо свет и једни друге онако како Он то чини – „он[ако] [како] заиста јесте, и … [какви] ће заиста бити.”19 А када му допуштамо да нас усмерава у свему, добијамо сведочанство да „све указује да постоји Бог”,20 јер тамо где Га тражимо наћи ћемо Га21 – свакога дана. О томе сведочим у свето име Исуса Христа, амен.