Подигнут на крст
Да бисте били следбеници Исуса Христа, понекад морате носити терет и ићи тамо где је жртва потребна и патња је неизбежна.
Пре много година, након дискусије на постдипломским студијама о историји религије у Америци, један колега полазник ме је питао: „Зашто свеци последњих дана нису усвојили крст који други хришћани користе као симбол своје вере?”
Пошто су таква питања о крсту често питање о нашој посвећености Христу, одмах сам му рекао да Црква Исуса Христа светаца последњих дана сматра помирујућу жртву Исуса Христа најважнијом чињеницом, пресудном основом, главним учењем, и крајњем изразом божанске љубави у Божјем великом плану спасења Његове деце.1 Објаснио сам да је спасоносна благодат својствена том чину од суштинског значаја за читаву људску породицу од Адама и Еве до краја света и да је свеопшти дар.2 Цитирао сам пророка Џозефа Смита, који је рекао: „Све … оно што се односи на нашу вероисповест су само додаци” помирењу Исуса Христа.3
Онда сам прочитао шта је Нефи написао 600 година пре Исусовог рођења: „И … анђео [ми] поново прозбори, говорећи: Погледај! И ја погледах те спазих Јагње Божје како Га људи ухватише, … [кога] подигоше на крст и погубише за грехе света.”4
Подстакнут да следим налог „волите, делите и позивајте”, ревносно сам наставио да читам! Нефијцима у Новом свету је васкрсли Христ рекао „А Отац мој ме посла да будем подигнут на крст; … да све људе привучем к себи, … и ради тога бејах подигнут.”5
Хтео сам да цитирам апостола Павла када сам приметио да је поглед мог пријатеља почео да лута унаоколо. Брз поглед на свој ручни сат очигледно га је подсетио да мора да буде негде, било где – и одјурио је на свој измишљени састанак. Тако се завршио наш разговор.
Овог јутра, неких 50 година касније, одлучан сам да завршим то објашњење – чак и ако свако од вас појединачно почне да гледа на сат. Док покушавам да објасним зашто обично не користимо иконографију крста, желим да јасно искажем наше дубоко поштовање и дубоко дивљење према мотивима испуњеним вером и преданим животима оних који то раде.
Један од разлога зашто не наглашавамо крст као симбол потиче из наших библијских корена. Пошто је разапињање било један од најмучнијих облика погубљења у Римском царству, многи рани Исусови следбеници су одлучили да не истичу то брутално оруђе патње. Значење Христове смрти је свакако било централно за њихову веру, али су скоро три стотине година настојали да свој јеванђеоски идентитет пренесу на друге начине.6
У четвртом и петом веку уведен је крст као симбол општег хришћанства, али ми не припадамо „општем хришћанству”. Пошто нисмо ни католици ни протестанти, ми смо, пре свега, обновљена црква, обновљена новозаветна црква. Дакле, наше порекло и власт сежу пре времена савета, вероисповести и иконографије.7 У том смислу, одсуство симбола који је касније ушао у општу употребу је још један доказ да је Црква Исуса Христа светаца последњих дана обнова истинских хришћанских почетака.
Још један разлог зашто не користимо крстове је наш нагласак на потпуном чуду Христове мисије – Његовом славном Васкрсењу, као и Његовом пожртвованом страдању и смрти. Да бих нагласио ову везу, желео бих да поменем два уметничка дела8 која висе на зиду на недељним храмским састанцима Првог председништва и Већа дванаесторице апостола у Солт Лејк Ситију сваког четвртка. Ове слике су стални подсетник на цену плаћену за нас и победу коју је извојевао Онај коме смо ми слуге.
Шире познатији приказ Христове победе из два дела је наша употреба ове мале Торвалдсенове слике васкрслог Христа који у слави излази из гроба са ранама са Његовог распећа још увек видљивим.9
На крају, подсећамо се да је председник Гордон Б. Хинкли једном поучавао: „Животи наших људи морају [бити] … симбол наше [вере].”10 Ова разматрања – посебно ово последње – доводе ме до онога што је можда најважније од свих библијских референци на крст. Нема везе са привесцима или накитом, са звоницима или путоказима. Има везе, пре, са стаменим интегритетом и чврстом моралном основом коју хришћани треба да донесу позиву који је Исус упутио сваком од својих ученика. У свакој земљи и сваком старосном добу, свима нам је рекао: „Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде.”11
Ово пре говори о крстовима које подносимо него о онима које носимо. Да бисте били следбеници Исуса Христа, понекад морате носити терет – свој или нечији – и ићи тамо где се тражи жртва и патња је неизбежна. Прави хришћанин не може следити Учитеља само у ономе у чему се он или она слаже. Не. Пратимо га свуда, укључујући, ако је потребно, и на бојиштима пуних суза и невоља, где понекад можемо да будемо потпуно сами.
Знам људе, у Цркви и ван ње, који следе Христа баш тако верно. Познајем децу са тешким физичким недостацима, знам и родитеље који брину о њима. Видим да сви они раде понекад до тачке потпуне исцрпљености, тражећи снагу, сигурност и тренутке радости који не долазе другачије. Познајем многе одрасле самце који заслужују да имају сапутника пуног љубави, диван брак и дом пун сопствене деце и жуде за тим. Ниједна жеља не може бити праведнија, али из године у годину таква срећа још не долази. Познајем оне који се боре са разним менталним болестима, који преклињу за помоћ док се моле и чезну за обећаном земљом емоционалне стабилности. Познајем оне који живе у исцрпљујућем сиромаштву, али, пркосећи очају, траже само шансу да учине бољим животе својих најмилијих и других у невољи око себе. Знам многе који се боре са мучним питањима идентитета, пола и сексуалности. Плачем за њима, и плачем са њима, знајући колико ће бити значајне последице њихових избора.
Ово су само неке од толико напорних околности са којима се можемо суочити у животу, свечани подсетници да постоји цена за учеништво. Орни, која је покушала да дâ цару бесплатне волове и дрва за његову жртву паљеницу, цар Давид је рекао: „Не; него ћу купити од тебе по цени … [јер ја] [не]ћу принети … Господу Богу свом жртву паљеницу поклоњену.”12 Тако кажемо и сви ми.
Док узимамо свој крст и идемо за Њим, било би заиста трагично да нас тежина наших изазова не учини саосећајнијима и пажљивијима према бремену које други носе. Једна од највећих необичности распећа је да су руке Спаситеља биле раширене, а затим приковане тамо, несвесно, али тачно осликавајући да су, сваки мушкарац, жена и дете у целој људској породици, не само добродошли већ и позвани у Његов откупитељски, узвишени загрљај.13
Као што је славно васкрсење уследило после мучног распећа, тако се благослови сваке врсте изливају на оне који су спремни, као што пророк Јаков из Мормонове књиге каже да „поверују у Христа и имају у виду смрт Његову, и трпе крст Његов”. Понекад ти благослови дођу брзо, а понекад дођу касније, али чудесан закључак нашег личног via dolorosa14 (пута суза) је обећање самог Учитеља да ће доћи. Да бисмо стекли такве благослове, можемо да Га следимо – непогрешиво, никада не клонући нити бежећи, никада не одступајући од задатка, ни када су наши крстови можда тешки а ни онда када, повремено, пут може да буде мрачан. Пружам дубоку личну захвалност за вашу снагу, вашу приврженост и вашу љубав. Данас дајем апостолско сведочанство о Њему да је „подигнут”15 и о вечним благословима које он дарује онима који су „подигнути” са Њим, и то о Господу Исусу Христу, амен.