Свесрдно
Треба да будемо Исусови следбеници који су радосни и свесрдни на свом личном путу учеништва.
Понекад помаже да знате шта да очекујете.
Пред крај своје службе, Исус је рекао својим апостолима да ће доћи тешка времена. Али је такође рекао: „Гледајте да се не уплашите.”1 Да, отишао је, али их није оставио саме.2 Послао је свог Духа да им помогне да памте, стоје постојано и пронађу мир. Спаситељ испуњава своје обећање да ће бити са нама, својим ученицима, али ми морамо непрестано гледати у Њега да нам помогне да препознамо Његово присуство и уживамо у њему.
Христови ученици су се увек суочавали са тешким временима.
Моја драга пријатељица ми је послала стари чланак из Nebraska Advertiser, новина средњег запада Сједињених Америчких Држава, од 9. јула 1857. У њему пише: „Рано јутрос прошла је група мормона на свом путовању до Солт Лејка. Жене (сигурно не баш слабашне) вукле су ручна колица као звери, једна [жена] се срушила у ово црно блато што је изазвало благи застој у поворци, мала деца су се вукла у својој [чудној] страној одећи и изгледала одлучно као и њихова мајке”.3
Много сам размишљала о овој блатњавој жени. Зашто је вукла сама? Да ли је била самохрана мајка? Шта јој је давало унутрашњу снагу, чврстину, упорност да предузме тако мукотрпно путовање кроз блато, вукући сав свој иметак у ручним колицима до непознатог пустињског дома – уз посматраче који су јој се повремено ругали?4
Председник Џозеф Ф. Смит је говорио о унутрашњој снази ових жена пионирки, рекавши: „Да ли бисте могли да одвратите једну од ових жена од њихових уверења у Цркву Исуса Христа светаца последњих дана? Да ли бисте им могли уздрмати ум у вези са мисијом пророка Џозефа Смита? Да ли бисте их могли заслепити у вези са божанском мисијом Исуса Христа, Сина Божјег? Не, никада то не бисте могли. Зашто? Зато што су то знале. Бог им је открио, и оне су разумеле, и ниједна сила на земљи их није могла одвратити од онога што су знале да је истина.”5
Браћо и сестре, позив нашег времена је да будемо такви мушкарци и жене – ученици који копају дубоко да пронађу снагу да наставе да вуку када су позвани да ходају кроз пустињу, ученици са уверењима која нам је открио Бог, следбеници Исуса који су радосни и свесрдни на свом личном путу учеништва. Као ученици Исуса Христа, верујемо и можемо напредовати у три важне истине.
Прва, можемо држати своје завете, чак и када то није лако
Када су ваша вера, ваша породица или ваша будућност доведени у питање – када се питате зашто је живот тако тежак када се трудите да живите по Јеванђељу – сетите се да нам је Господ рекао да очекујемо невоље. Невоље су део плана и не значе да сте напуштени; оне су део онога што значи бити Његови.6 Он је, на крају крајева, био „болник и вичан болестима”.7
Учим да је Небески Отац више заинтересован за мој напредак као ученице Исуса Христа него за моју удобност. Можда не желим да увек буде тако – али тако је!
Живот у погодностима не доноси моћ. Моћ која нам је потребна да издржимо врелину нашег дана је Господња и Његова моћ тече кроз наше завете са Њим.8 Ослањати се на своју веру када се суочавамо са јаким олујама – искрено се трудити сваког дана да чинимо оно чему смо се заветовали Спаситељу да ћемо чинити, чак и када смо уморни и нарочито тада, забринути и борити се са забрињавајућим питањима и проблемима – значи постепено примати Његову светлост, Његову снагу, Његову љубав, Његов Дух, Његов мир.
Смисао ходања путем завета је приближавање Спаситељу. Он је циљ, а не наш савршени напредак. То није трка, и не смемо да поредимо своје путовање са другима. Чак и када се спотакнемо, Он је ту.
Друго, можемо деловати са вером
Као ученици Исуса Христа, разумемо да вера у Њега захтева деловање – посебно у тешким временима.9
Пре много година, моји родитељи су одлучили да поставе нове тепихе у кућу. Ноћ пре него што је стигао нови тепих, моја мама је замолила моју браћу да уклоне намештај и уклоне тепихе у спаваћим собама како би се могли поставити нови. Моја, тада 7-годишња, сестра Емили је већ спавала. Тако су, док је спавала, тихо уклонили сав намештај из њене собе, осим кревета, а потом уклонили и тепих. Па, као што старија браћа понекад раде, одлучили су да се нашале. Уклонили су остатак њених ствари из ормара и са зидова, остављајући собу голом. Затим су написали поруку и залепили је на зид: „Драга Емили, преселили смо се. Писаћемо за неколико дана и рећи ћемо ти где смо. Воли те твоја породица.”
Следећег јутра, када Емили није дошла на доручак, моја браћа су отишла да је пронађу – била је тужна и сама иза затворених врата. Емили је касније размишљала о овом искуству: „Била сам сломљена. Али шта би се догодило да сам само отворила врата? Шта бих чула? Шта бих осетила? Знала бих да нисам сама. Знала бих да сам заиста вољена. Никада ми није пала на памет да урадим нешто у вези са својом ситуацијом. Само сам одустала и остала у свом ормару плачући. А да сам само отворила врата.”10
Моја сестра је претпоставила на основу онога што је видела, али то није био одраз онога како је заправо било. Није ли занимљиво да и ми, попут Емили, можемо постати толико оптерећени тугом или повређеношћу или обесхрабрењем или бригом или усамљеношћу или бесом или фрустрацијом да нам не пада на памет да једноставно нешто урадимо, да отворимо врата, да делујемо са вером у Исуса Христа?
Света писма су пуна примера мушкараца и жена, Христових ученика, који су, суочавајући се са немогућим, једноставно деловали – који су устали са вером и ходали.11
Губавцима који су тражили исцељење, Христ је рекао: „Идите, покажите се свештеницима. И они идући, очистише се.”12
Ишли су да се покажу свештеницима као да су већ исцељени, а у том процесу деловања и јесу били.
Такође желим да кажем ако вам се чини да је помисао да предузмете нешто усред вашег бола немогућа, нека ваше деловање буде да се обратите за помоћ – пријатељу, члану породице, вођи Цркве, професионалцу. То може бити први корак ка нади.
Треће, можемо бити свесрдни и радосни у свој посвећености13
Када дођу тешка времена, покушавам да се сетим да сам изабрала да следим Христа пре него што сам дошла на земљу и да су изазови за моју веру, моје здравље и моју издржљивост део разлога зашто сам овде. И свакако никада не треба да помислим да данашње искушење доводи у питање Божју љубав према мени или дозволи да моју веру у Њега претвори у сумњу. Искушења не значе да план пропада; она су део плана који треба да ми помогне да тражим Бога. Постајем сличнија Њему када стрпљиво истрајавам и, надам се да се, попут Њега, када сам у агонији, усрдније се молим.14
Исус Христ је био савршен пример љубави према нашем Оцу свим својим срцем – вршења Његове воље, без обзира на цену.15 Желим да следим Његов пример чинећи исто.
Надахњује ме свесрдно, неподељено следбеништво удовице која је бацила своја два новчића у храмску ризницу. Дала је све што је имала.16
Исус Христ је препознао њено изобиље у свему тамо где су други видели само њен недостатак. Исто важи и за све нас. Он не види наш недостатак као неуспех, већ као прилику да покажемо веру и да напредујемо.
Закључак
Моји сапутници у учеништву Исуса Христа, свим својим срцем, бирам да стојим уз Господа. Одабрала сам да будем уз Његове изабране слуге – председника Расела М. Нелсона и његове сараднике апостоле – јер они говоре у Његово име и управљају обредима и заветима који ме везују за Спаситеља.
Када се спотакнем, устаћу, ослањајући се на благодат и оспособљавајућу моћ Исуса Христа. Остаћу у свом завету са Њим и радити на својим питањима проучавањем Божје речи, вером и уз помоћ Светог Духа, у чије вођство се уздам. Сваког дана ћу тражити Његовог Духа радећи мале и једноставне ствари.
То је мој пут учеништва.
И до дана када се зацеле свакодневне ране смртности, чекаћу на Господа и уздати се у Њега – Његово време, Његову мудрост, Његов план.17
Руку под руку са вама, желим да заувек стојим уз Њега. Свесрдно. Знајући да када волимо Исуса Христа свим својим срцем, Он нам заузврат даје све.18 У име Исуса Христа, амен.