Oбуци се у силу своју, Сионе
Свако од нас треба искрено и уз молитву да процени своје временске и духовне приоритете.
Параболе су одређена карактеристика моћног приступа поучавања Господа Исуса Христа. Једноставно одређене, Спаситељеве параболе су приче које се користе за упоређивање духовних истина са материјалним стварима и смртним искуствима. На пример, новозаветна Jеванђеља су препуна учења која упоређује царство небеско са зрном горушичиним,1 са скупоценим бисером,2 са домаћином и радницима у његовом винограду,3 са десет девица,4 и многим другим. Током дела Господње галилејске службе, Свето писмо указује да „без приче ништа не говораше им”.5
Намеравано значење или порука параболе се обично не изражава јасно. Уместо тога, прича само преноси божанску истину примаоцу, сразмерно његовој или њеној вери у Бога, личној духовној припреми и спремности да учи. Тако, појединац мора да испољи моралну слободу и активно „иште, тражи и куца”6 да би открио истине садржане у параболи.
Искрено се молим да Свети Дух просветли сваког од нас док сада разматрамо важност параболе о царској свадбеној гозби.
Царска свадбена гозба
„И Исус… опет рече им у причама говорећи:
„Царство је небеско као човек цар који начини свадбу сину своме,
И посла слуге своје да зову званице на свадбу; и не хтјеше доћи.
Опет посла друге слуге говорећи: кажите званицама: ево сам обед свој утврдио, и јунци моји и храњеници поклани су, и све је готово; дођите на свадбу.
А они не маривши отидоше овај у пољу своје, а овај к трговини својој.”7
У древна времена, једна од најрадоснијих прилика у јеврејском животу била је свадбена прослава – догађај који би трајао недељу или чак две. Овакав догађај захтевао је опсежно планирање, а гости су били обавештени много раније, уз подсетник послат на дан отварања свечаности. Позив од цара својим поданицима на овакво венчање се у суштини сматрао заповешћу. Ипак, многи од позваних гостију у овој параболи нису дошли.8
„Одбијање да присуствује царској гозби био је намеран чин побуне против царске власти и лично понижење и врховног владара и његовог сина. Окретање једног човека својој фарми, а другог својим [пословним интересима]”9 одражавају њихове погрешне приоритете и потпуно занемаривање царске воље.10
Парабола се наставља:
„Тада рече слугама својима: свадба је дакле готова, а званице не бише достојне.
Идите дакле на раскршћа и кога год нађете, дозовите на свадбу.
И изишавши слуге оне на раскршћа сабраше све које нађоше, зле и добре; и столови напунише се гостију.”11
У то време био је обичај да домаћин свадбене гозбе – у овој параболи, цар – обезбеди одећу за сватове. Таква свадбена одећа била је једноставна, неупадљива одећа коју су носили сви присутни. На тај начин су занемарени чин и положај, а сви на гозби су се могли дружити као једнаки.12
Људи који су позвани са друмова да присуствују свадби не би имали времена или средстава да набаве одговарајућу одећу у припреми за догађај. Због тога је цар, вероватно, давао гостима одећу из сопствене гардеробе. Свако је добио прилику да обуче царску одећу.13
Изашавши пак цар да види госте угледа онде човека необучена у свадбеном руху. Човек је доведен напред, и цар га упита: „пријатељу! како си дошао амо без свадбенога руха? А он оћуте.”14 У суштини, цар је упитао: „Зашто не носиш свадбену одећу, иако ти је она била обезбеђена?”15
Човек очигледно није био обучен како треба за ову посебну прилику, а израз „А он оћуте” указује да човек није имао оправдање.16
Старешина Џејмс Е. Талмиџ даје овај поучан коментар о значају човекових поступака: „Да је голи гост био крив за занемаривање, намерно непоштовање или неки тежи прекршај, јасно је из садржаја. Цар је испрва био љубазно обазрив, распитивао се само како је тај човек ушао без свадбене одеће. Да је човек могао да објасни свој другачији изглед, или да је могао да понуди било какав разуман изговор, сигурно би проговорио; али нам је речено да је остао без речи. Царев позив био је слободно упућен свима које су његове слуге затекле; али сваки од њих морао је ући у царску палату на врата; и пре него што би стигли у просторију за славље, у којој би се лично појавио цар, свако би био прописно одевен; али овај оскудни, на неки начин је ушао другим путем; и није прошао поред стражара на вратима, био је уљез.”17
Хришћански писац, Џон О. Рид, запазио је да је човеково одбијање да обуче свадбену одећу представљало очигледно „непоштовање и цара и његовог сина”. Просто, није му недостајала свадбена одећа; него је одлучио да је не носи. Бунтовно је одбио да се обуче прикладно за ту прилику. Царева реакција је била брза и одлучна: „Свежите му руке и ноге, па га узмите те баците у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба.”18
Царева процена човека није заснована првенствено на недостатку свадбене одеће – већ на томе да је он, у ствари, био одлучан да је не носи. Човек је желео част да присуствује свадбеној гозби, али није желео да следи цaрев обичај. Желео је да ради ствари на свој начин. Његов недостатак одговарајуће одеће открио је његову унутрашњу побуну против цара и његових упутстава.”19
Многи су звани, али је мало избраних
Парабола се затим завршава овим продорним стихом из Светог писма: „Јер су многи звани, али је мало изабраних”.20
Занимљиво је да је Џозеф Смит направио следеће прилагођавање овог стиха из Матеја у свом надахнутом преводу Библије: „Јер су многи позвани, али је мало изабраних; па зато сви немају свадбене хаљине”.21
Позив на свадбену гозбу и избор да се учествује у гозби су повезани, али различити. Позив је за све мушкарце и жене. Појединац може чак прихватити позив и седети на гозби – ипак не бити изабран да учествујеш јер немаш одговарајућу свадбену одећу преобраћене вере у Господа Исуса и Његову божанску благодат. Дакле, имамо и Божји позив и наш појединачан одговор на тај позив, и многи могу бити позвани, али је мало изабраних.22
Битисати или бити изабран није искључиви положај који нам је додељен. Уместо тога, ви и ја на крају можемо одабрати да будемо изабрани путем праведног коришћења нашег моралног избора.
Обратите пажњу на употребу речи изабран у следећим познатим стиховима из Учења и завета:
„Ево, много је позваних, али је мало изабраних. А зашто они нису изабрани?
Јер су срца њихова толико ослоњена на оно што је од овога света, и теже ка почастима човечјим.”23
Верујем да је утицај ових стихова прилично јасан. Бог нема списак омиљених међу којима се надамо да ће се и наша имена наћи једнога дана. Он не ограничава „изабране” на мало ограничених. Уместо тога, наша срца, наше жеље, наше поштовање светих jеванђеоских завета и обреда, наша послушност заповестима и, што је најважније, Спаситељева откупљујућа благодат одређују да ли се сматрамо једним од Божјих изабраника.24
„Јер марљиво се трудисмо да пишемо, да убедимо децу своју, а и браћу своју, да поверују у Христа, и да се с Богом измире, јер знамо да се по благодати спашавамо, пошто учинимо све што можемо.”25
У ужурбаности нашег свакодневног живота и у метежу савременог света у коме живимо, можемо бити одвојени од вечних ствари које су најважније тако што нам задовољство, напредак, популарност и истакнутост бити наши главни приоритети. Наша преокупација краткорочним „светск[им]” и „почастима човечјим” може нас довести до тога да изгубимо своје духовно првенаштво за много мање од скуваног лећа.26
Обећање и сведочанство
Понављам упозорење Господње свом народу изречено преко старозаветног пророка Агеја: „Зато сада овако вели Господ над војскама: узмите на ум путеве своје”.27
Свако од нас треба искрено и са молитвом да процени своје временске и духовне приоритете да бисмо открили ствари у свом животу које могу да спрече обиље благослова које су Небески Отац и Спаситељ вољни да нам подаре. А Свети Дух ће нам засигурно помоћи да видимо себе онаквима какви заиста јесмо.28
Док на одговарајући начин тражимо духовни дар очију да виде и ушију да чују,29 обећавам да ћемо бити благословени способношћу и расуђивањем да ојачамо своју заветну везу са живим Господом. Такође ћемо примити моћ побожности у нашим животима26 – и на крају ћемо бити позвани и изабрани за Господњу гозбу.
Пробуди се, пробуди се, обуци се у силу своју, Сионе.”31
„Јер Сион мора узрасти у лепоти, и у светости; његове границе се морају проширити, његови кочићи се морају ојачати; да, заиста, кажем вам, Сион мора устати и огрнути се дивним хаљинама својим.”32
Радосно објављујем своје сведочанство о божанству и живој стварности Бога, нашег Вечног Оца и Његовог љубљеног Сина, Исуса Христа. Сведочим да је Исус Христ наш Спаситељ и Откупитељ и да живи. А такође сведочим да су се Отац и Син указали дечаку Џозефу Смиту, чиме је започета обнова Спаситељевог Јеванђеља у последњим данима. Да свако од нас може тражити и бити благословен очима да види и ушима да чује, молим се у свето име Господа Исуса Христа, амин.