Наше земаљско управништво
Велики духовни благослови обећани су онима који воле земљу и ближње мушкарце и жене и брину о њима.
Док смо били у посети нашој родној земљи Француској, моја супруга и ја смо недавно имали задовољство да одведемо неколико наших унучади да истраже величанствену ботаничку башту која се налази у малом граду Живерни. Уживали смо у лутању њеним стазама да бисмо се дивили прелепим цветним лејама, елегантним локвањима и светлости која je титралa на језерцима.
Ово невероватно место резултат је креативне страсти једног човека: великог сликара Клода Монеа, који је 40 година са пажњом обликовао и неговао своју башту како би она постала његов сликарски радни простор. Моне је уронио у сјај природе; затим је својом четкицом потезима боје и светлости преносио утиске које је осећао. Током година, створио је изванредну колекцију стотина слика, непосредно надахнутих његовом баштом.
Локвањи и јапански мост, 1899, аутор Клод Моне
Браћо и сестре, наше узајамно деловање са лепотама природе око нас може произвести нека од најнадахнутијих и најдивнијих искустава у животу. Емоције које осећамо распламсавају у нама дубок осећај захвалности за нашег Небеског Оца и његовог Сина, Исуса Христа, који су створили ову величанствену земљу – са њеним планинама и потоцима, биљкама и животињама – и нашим прародитељима, Адамом и Евом.1
Дело Стварања није само себи циљ. Оно је саставни део Божјег плана за Његову децу. Његова сврха је да обезбеди окружење у којем мушкарци и жене могу бити искушани, испољавати своју слободу избора, проналазити радост, учити и напредовати, како би се једног дана вратили у присуство свог Створитеља и наследили вечни живот.
Ове дивне творевине су припремљене у потпуности за нашу корист и живи су доказ љубави коју Створитељ гаји према својој деци. Господ је рекао: „Да, све оно што земља рађа… створено је за корист и употребу човекову, да задовољи око и обрадује срце.”2
Међутим, божански дар Стварања не долази без дужности и одговорности. Ове дужности најбоље описује појам управништва. У јеванђеоском речнику, реч управништво означава свету духовну или материјалну одговорност да се бринемо о нечему што припада Богу, за шта смо ми одговорни.3
Као што се поучава у Светим писмима, наше земаљско управништво укључује следећа начела:
Прво начело: Цела земља, укључујући сав живот на њој, припада Богу.
Створитељ је поверио земаљске изворе и све облике живота нашој бризи, али Он задржава пуно власништво. Рекао је: „Ја, Господ, разапех небеса, и изградих земљу, истинита дела руку мојих; и све на њима је моје.”4 Све што је на земљи припада Богу, укључујући наше породице, наша физичка тела, па и наши животи.5
Друго начело: Као управитељи Божјих творевина, дужни смо да их поштујемо и бринемо о њима.
Као Божја деца, добили смо задатак да будемо управитељи, старатељи и чувари Његових божанских творевина. Господ је рекао да је „потребно да… начиним свакога одговорним, као управитеља над земаљским благословима, које сам створио и припремио за моја створења”6.
Наш Небески Отац нам дозвољава да користимо земаљске изворе према сопственој слободној вољи. Ипак, нашу слободну вољу не треба тумачити као дозволу за коришћење или трошење богатстава овог света без мудрости или ограничења. Господ је дао ово упозорење: „И угодно је Богу што даде све ово човеку; јер их са овом сврхом створи, да се користе са расуђивањем, умерено, и без принуде.”7
Председник Расел М. Нелсон је једном приметио: „Шта да радимо као корисници божанског Стварања? Треба да бринемо о земљи, да будемо мудри управитељи над њом и да је чувамо за будуће генерације.”8
Осим што је само научна или политичка неопходност, брига о земљи и нашем природном окружењу је света одговорност коју нам је поверио Бог, која треба да нас испуни дубоким осећањем дужности и понизности. Такође је саставни део нашег учеништва. Како можемо поштовати и волети Небеског Оца и Исуса Христа, а да не поштујемо и не волимо Њихове творевине?
Постоји много тога што можемо учинити – колективно и појединачно – да бисмо били добри управитељи. Узимајући у обзир сличне околности, свако од нас може да користи богате земаљске изворе са више поштовања и разборитије. Можемо подржати напоре заједнице да се брине о земљи. Можемо да усвојимо лични стил живота и понашања који поштују Божје творевине и свој животни простор учинимо уреднијим, лепшим и надахнутијим.9
Наше управљање Божјим творевинама такође укључује, најважније од свега, свету дужност да волимо, поштујемо сва људска бића са којима делимо земљу и бринемо о њима. Они су синови и ћерке Божје, наше сестре и наша браћа, и њихова вечна срећа је сама сврха дела Стварања.
Писац Антоан де Сент Егзипери је испричао следеће: Једног дана, док је путовао возом, нашао се усред групе избеглица. Дубоко дирнут безнађем које је видео на лицу једног детета, узвикнуо је: „Када се мутацијом у башти појави нова ружа, сви се баштовани радују. Они изолују ружу, негују је, брину о њој. Али нема баштована за људе.”10
Моја браћо и сестре, зар не би требало да будемо баштовани за наше суграђане? Зар ми нисмо чувари свог брата? Исус нам је заповедио да волимо ближњега свога као самог себе.11 Из Његових уста, реч ближњи не значи само географску близину; подразумева близину срца. Обухвата све становнике ове планете, било да живе у нашој близини или у некој далекој земљи, без обзира на њихово порекло, личну биографију или околности.
Као Христови ученици, имамо свечану дужност да неуморно радимо за мир и склад међу свим народима на земљи. Морамо дати све од себе да заштитимо и донесемо утеху и олакшање слабима, невољнима и свима онима који пате или су потлачени. Изнад свега, највећи дар љубави који можемо да понудимо нашим ближњима је да делимо са њима радост Јеванђеља и позивамо их да дођу свом Спаситељу кроз свете завете и обреде.
Треће начело: Позвани смо да учествујемо у делу стварања.
Божански процес стварања још није завршен. Сваког дана, Божје творевине настављају да расту, шире се и множе. Најдивније је то што нас наш Небески Отац позива да учествујемо у Његовом стваралачком делу.
Учествујемо у делу Стварања кад год обрађујемо земљу или доприносимо сопственим стваралаштвом овом свету – све док показујемо поштовање према Божјим творевинама. Наш допринос се може изразити кроз стварање уметничких дела, архитектуру, музику, књижевност и културу, који улепшавају нашу планету, оживљавају наша чула и улепшавају наше животе. Такође доприносимо кроз научна и медицинска открића која чувају земљу и живот на њој. Председник Томас С. Монсон је сажео ову идеју овим прелепим речима: „Бог је оставио свет недовршеним да би човек могао да усавршава своје вештине… да би човек могао да упозна радост и славу стварања.”12
У Исусовој параболи о талантима, када се господар вратио са свог путовања, похвалио је и наградио двојицу слугу који су напредовали и умножили своје таланте. Насупрот томе, он је слугу који је сакрио свој јединствени таланат у земљу назвао „лењиви”, и узео му и оно што је овај добио.13
На сличан начин, наша улога као управитеља земаљских творевина није само у њиховом чувању или одржавању. Господ очекује од нас да марљиво радимо, подстакнути Његовим Светим Духом, да увећавамо, унапређујемо и побољшавамо изворе које нам је поверио – не само у нашу корист, већ и да бисмо благословили друге.
Међу свим људским достигнућима, нико се не може изједначити са искуством да постанемо сарадници са Богом у давању живота или у помагању детету да учи, расте и напредује – било као родитељи, учитељи, вође или у било којој другој улози. Нема светијег, потпунијег, испуњенијег, али и захтевнијег управништва од сарадње са нашим Створитељем у обезбеђивању физичких тела за Његову духовну децу, а затим помагању да достигну свој божански потенцијал.
Одговорност сарадника служи као стални подсетник да су живот и тело сваке особе свети, да не припадају ником другом до Богу и да нас је Он учинио чуварима који ће их поштовати, штитити и бринути о њима. Божје заповести, које управљају моћима рађања и успостављања вечних породица, воде нас у овом светом управништву, које је веома кључно за Његов план.
Моја браћо и сестре, треба да схватимо да је све духовно за Господа – укључујући и најматеријалније области нашег живота. Сведочим да су велики духовни благослови обећани онима који воле и брину о земљи и својим ближњим мушкарцима и женама. Док сте верни у овом светом управништву и поштујете своје вечне завете, напредоваћете у познању Бога и Његовог Сина, Исуса Христа, и осећаћете Њихову љубав и Њихов утицај у изобиљу у свом животу. Све ово ће вас припремити да живите са Њима и примите додатну стваралачку моћ14 у будућем животу.
На крају овог смртног постојања, Учитељ ће од нас тражити да поднесемо извештај за наше свето управништво, укључујући и то како смо се бринули о Његовим творевинама. Молим се да тада чујемо Његове речи пуне љубави у својим срцима: „Добро, слуго добри и верни! У малом био си ми веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара свога.”15 У име Исуса Христа, амен.