Сарадништво са Господом
Обновљено Јеванђеље Исуса Христа проглашава начело пуног сарадништва жене и мушкарца, како у смртном животу тако и у вечности.
У првих неколико месеци нашег брака, моја драга жена је изразила жељу да студира музику. У намери да јој угодим, одлучио сам да приредим велико, искрено изненађење за своју драгу. Отишао сам у продавницу музичких инструмената и купио јој клавир на поклон. Узбуђено сам ставио рачун у кутију са прелепом машном и дао јој је, очекујући бурну реакцију захвалности њеном изузетно брижном и пажљивом мужу.
Када је отворила ту кутију и видела њен садржај, с љубављу ме је погледала и рекла: „О, драги, диван си! Али дозволи ми да те питам: да ли је ово поклон или дуг?” Након заједничког саветовања о изненађењу, одлучили смо да откажемо куповину. Живели смо од студентског буџета, као што је случај са многим младенцима. Ово искуство ми је помогло да препознам важност начела пуног сарадништва у брачном односу и како његова примена може помоћи мојој жени и мени да будемо једног срца и једног ума.1
Обновљено Јеванђеље Исуса Христа проглашава начело пуног сарадништва жене и мушкарца, како у смртном животу тако и у вечности. Иако свако од њих има одређене особине и божански одређене одговорности, жена и мушкарац подједнако испуњавају важне и суштинске улоге у Божјем плану среће за Његову децу.2 То је било очигледно од самог почетка када је Господ изјавио „да није добро да човек буде сам; стога [Он ће] му начинити помоћницу.”3
У Господњем плану, „помоћница” је била сапутница која ће ходати раме уз раме са Адамом у пуном сарадништву.4 У ствари, Ева је била небески благослов у Адамовом животу. Својом божанском природом и духовним својствима, надахнула је Адама да ради у сарадништву са њом како би остварили Божји план среће за цело човечанство.5
Размотримо два основна начела која јачају сарадништво између мушкарца и жене. Прво начело је „Сви смо пред Богом једнаки”.6 Према јеванђеоским учењима, разлика између жене и мушкарца не поништава вечна обећања која Бог има за своје синове и ћерке. У вечности једно од њих нема веће могућности за небеску славу од другог.7 Сам Спаситељ позива све нас, децу Божју „да дођу к Њему и узму удела у доброти Његовој”.8 Стога се, у том контексту, сви сматрамо једнакима пред Њим.
Када супружници разумеју и укључују ово начело, они не постављају себе као председника или потпредседника своје породице. У брачном односу нема супериорности ни инфериорности, и ни једно ни друго не иде испред или иза другог. Они корачају раме уз раме, као једнаки, божански потомци Божји. Постају једно у мисли, жељи и сврси са нашим Небеским Оцем и Исусом Христом,9 и заједно воде и усмеравају породичну заједницу.
У равноправном сарадништву, „љубав није поседовање већ учешће… део оног заједничког стварања које је наш људски позив”.10 „Уз истинско учешће, муж и жена се стапају у синергијско јединство ʽвечн[е] власт[и]ʾ која ће ʽбез принудних мераʾ тећи духовним животом до њих и њиховог потомства ʽу веке векова’”.11
Друго важно начело је златно правило, које је поучио Спаситељ у Беседи на гори: „И како хоћете да чине вама људи чините и ви њима онако.”12 Ово начело указује на став узајамности, међусобног деловања, јединства и међузависности и заснива се на другој великој заповести: „Љуби ближњег свог као самог себе.”13 Оно се спаја са другим хришћанским особинама, као што су трпељивост, благост, кроткост и доброта.
Да бисмо боље разумели примену овог начела, можемо погледати свету и вечну везу коју је Бог успоставио између наших прародитеља, Адама и Еве. Постали су једно тело,14 стварајући величину јединства које им је омогућило да ходају заједно са поштовањем, захвалношћу и љубављу, заборављајући на себе и тражећи добробит једни других на свом путу ка вечности.
Те исте карактеристике су оно чему данас тежимо у заједничком браку. Кроз храмско печаћење, жена и мушкарац улазе у свети ред брака у новом и вечном завету. Овим редом свештенства, они добијају вечне благослове и божанску моћ да управљају својим породичним догађајима док живе у складу са заветима које су склопили. Од тог тренутка, они напредују међузависно и у пуном сарадништву са Господом, посебно у погледу сваке од својих божански одређених одговорности неговања и председавања у својој породици.15 Неговање и председавање су међусобно повезане и преклапајуће обавезе, што значи да су мајке и очеви „обавезни да помажу једни другима као равноправни партнери”16 и да деле уравнотежено вођство у свом дому.
„Неговати значи хранити, поучавати и подржавати” чланове породице, што се чини тако што им се помаже да „науче јеванђеоске истине и развијају веру у Небеског Оца и Исуса Христа” у окружењу љубави. Председавати значи „помагати да се чланови породице врате да живе у Божјем присуству. То се чини служењем и учењем са благошћу, кроткошћу и чистом љубављу”. Такође укључује „вођење чланова породице у редовној молитви, проучавању Јеванђеља и другим видовима слављења Бога. Родитељи раде у јединству”, следећи пример Исуса Христа, „да би испунили ове [две велике] одговорности”.17
Важно је приметити да управљање у породици следи патријархални образац, који се у неким аспектима разликује од свештенства у цркви.18 Патријархални образац подразумева да су жене и мужеви одговорни директно Богу за испуњавање својих светих одговорности у породици. Позива на пуно сарадништво, добровољно поштовање сваког начела праведности и одговорности и обезбеђује прилике за развој у окружењу љубави и узајамног помагања.19 Ове посебне одговорности не подразумевају хијерархију и апсолутно искључују сваку врсту злоупотребе или неправилне употребе власти.
Искуство Адама и Еве, након што су напустили Еденски врт, дивно илуструје концепт међузависности између мајке и оца у неговању и управљању породицом. Као што се поучава у књизи Мојсијевој, радили су заједно на обрађивању земље у зноју лица свог како би обезбедили физичко благостање своје породице;20 донели су децу на свет;21 заједно су призивали име Господње и чули Његов глас „на путу ка Еденском врту”;22 прихватили су заповести које им је Господ дао и заједно су се трудили да их следе.23 Затим „све обзнанише својим синовима и кћерима”24 и „не престадоше да призивају Бога” заједно у складу са својим потребама.25
Моја драга браћо и сестре, неговање и председавање су прилике, а не искључива ограничења. Једна особа може имати одговорност за нешто, али можда није једина особа која то ради. Када брижни родитељи добро разумеју ове две главне одговорности, заједно ће настојати да заштите и брину о физичком и емоционалном благостању своје деце. Они им, такође, помажу да се суоче са духовним опасностима наших дана тако што их негују добром речју Господњом, како је откривено Његовим пророцима.
Иако муж и жена подржавају једни друге у својим божански одређеним одговорностима, „инвалидитет, смрт или неке друге околности могу изискивати прилагођавање поjединаца”.26 Понекад ће један или други супружник имати одговорност да делује у обе улоге истовремено, било привремено или трајно.
Недавно сам упознао сестру и брата који живе у таквој околности. Као самохрани родитељи, свако од њих, у оквиру свог породичног окружења и у сарадништву са Господом, одлучио је да свој живот у потпуности посвети духовној и материјалној бризи о својој деци. Нису изгубили из вида своје храмске завете склопљене са Господом и Његова вечна обећања упркос својим разводима. Обоје су тражили Господњу помоћ у свему док се непрестано труде да издрже своје изазове и ходају путем завета. Верују да ће се Господ побринути за њихове потребе, не само у овом животу, већ и вечности. И једно и друго су неговали своју децу тако што су их поучавали благошћу, кроткошћу и чистом љубављу чак и док су пролазили кроз тешке животне околности. Колико знам, оба ова самохрана родитеља не криве Бога за своје недаће. Уместо тога, они са савршеним одсјајем наде и поверења очекују благослове које им је Господ припремио.27
Браћо и сестре, Спаситељ је дао савршен пример јединства и хармоније сврхе и учења са нашим Оцем на Небесима. Молио се у име својих ученика, рекавђи: „Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у мени и ја у Теби; да и они у нама једно буду… да буду једно као ми што смо једно.”28
Сведочим вам да док ми, жене и мушкарци, заједно делујемо у истинском и равноправном сарадништву, уживаћемо у јединству о ком је поучавао Спаситељ док испуњавамо божанске одговорности у својим брачним односима. Обећавам вам, у име Христово, да ћемо „има[ти] срца своја повезана у јединству и узајамној љубави”,29 открићемо више радости у нашем путовању ка вечном животу, и наша способност да служимо једни другима и једни са другима ће се значајно умножити.30 Износим сведочанство о тим истинама у свето име Спаситеља Исуса Христа, амен.