Заувек срећни
Истина је да су трајна радост и вечност са онима које волимо сама суштина Божјег плана среће.
Пријатељи, драга браћо и сестре, да ли се сећате да сте веровали, или желели да верујете у срећни живот заувек?
Тада се догоди живот. Ми „одрастемо”. Односи се компликују. Овај свет је бучан, пренатрпан, насртљив, са претварањем и извештаченошћу. Ипак, у „дубини срца”, 1 верујемо, или желимо да верујемо, негде, некако, бити заувек срећни је стварно и могуће.
„Заувек срећни” није измишљена ствар у бајкама. Истина је да су трајна радост и вечност са онима које волимо сама суштина Божјег плана среће. Његов брижно припремљен начина може учинити наше вечно путовање заувек срећним.
Имамо много тога да славимо и на чему треба да будемо захвални. Ипак, нико од нас није савршен, нити је и једна породица. Наши односи укључују љубав, друштвеност и карактер, али често и неслогу, повређеност, понекад дубока бол.
„Јер како по Адаму сви умиру, тако ће и по Христу сви оживети.”2 Живи у Исусу Христу укључује бесмртност – Његов дар нашег физичког васкрсења. Док живимо са вером и послушношћу, живи у Христу може укључити радосно обилан вечни живот са Богом и онима које волимо.
На изузетан начин, Господњи пророк нас приближава нашем Спаситељу, укључујући свете храмске обреде и завете који су нам све ближи и налазе се на све више места. Имамо значајну прилику и дар да откријемо ново духовно разумевање, љубав, покајање и опроштај једни са другима и нашим породицама, у времену и вечности.
Уз допуштење, делим два света, необично духовно директна искуства која су испричали пријатељи о Исусу Христу који је ујединио породице излечивши чак и међугенерацијски сукоб.3 „Бесконачн[о] и вечн[о]”,4 „јач[е] од веза смртних”,5 Помирење Исуса Христа може нам помоћи да донесемо мир у нашу прошлост и наду у нашу будућност.
Када су се прикључили Цркви Исуса Христа светаца последњих дана, моја пријатељица и њен муж су са радошћу научили да породични односи не морају бити „док вас смрт не растави”. У дому Господњем породице могу бити заувек сједињене (запечаћене).
Али моја пријатељица није хтела да буде запечаћена за свог оца. „Није био добар муж мојој мајци. Није био добар тата својој деци”, рекла је она. „Мој тата ће морати да сачека. Немам никакву жељу да обављам за њега храмски рад и да будем запечаћена са њим у вечности.”
Годину дана је постила, молила се, пуно разговарала са Господом о свом оцу. Коначно, била је спремна. Храмски рад за њеног оца је завршен. Касније је рекла: „Тата ми се појавио у сну, сав обучен у бело. Променио се. Рекао је: ʽПогледај ме. Потпуно сам чист. Хвала ти за храмски рад за мене.’” Њен отац је додао: „Устани и врати се у храм; твој брат чека да се крсти”.
Моја пријатељица каже: „Моји преци и они који су преминули жељно чекају да се рад за њих заврши.”
|„Што се мене тиче”, каже она, „храм је место исцељења, учења и разумевања Помирења Исуса Христа”.
Друго искуство. Други пријатељ је марљиво истраживао историју своје породице. Желео је да пронађе свог прадеду.
Једног раног јутра, мој пријатељ је рекао да осећа духовно присуство мушкарца у својој соби. Мушкарац је желео да буде пронађен и препознат у својој породици. Осећао је кајање због грешке за коју се сада покајао. Помогао је мом пријатељу да схвати да мој пријатељ нема ДНК везу са особом за коју је мој пријатељ мислио да му је прадеда. „Другим речима”, рекао је мој пријатељ, „открио сам свог прадеду и сазнао да он није особа која се у нашем породичном запису води као наш прадеда.”
Његови породични односи су се разјаснили, и мој пријатељ је рекао: „Осећам се слободно, у миру. Важно је знати ко је моја породица.” Мој пријатељ размишља: „Савијена грана не значи лоше дрво. Како долазимо на овај свет мање је важно од тога ко смо када га напустимо.”
Света писма и света искуства личног исцељења и мира, укључујући и оне који су живи у духовном свету, наглашавају пет доктринарних начела.
Прво: Суштински у Божјем плану откупљења и среће, Исус Христ, својим помирењем, обећава да ће ујединити наш дух и тело, „да се никада не раставе, како бисмо примили пунину радости”.6
Друго: помирење – јединство у Христу – долази када испољавамо веру и доносимо плодове покајања.7 Како у смртном животу, тако и у бесмртности. Храмски обреди сами по себи не мењају ни нас ни оне у духовном свету. Али ови божански обреди омогућавају посвећење завета са Господом, који могу донети склад са Њим и једних са другима.
Наша радост постаје потпуна када осетимо благодат Исуса Христа и опроштај за нас. И док једни другима нудимо чудо Његове благодати и праштања, милост коју примамо и милост коју нудимо могу помоћи да се животне неправде исправе.8
Треће: Бог нас познаје и воли савршено. „Бог се не да ружити”,9 нити се може заварити. Са савршеном милошћу и правдом, Он у своје наручје сигурности прима понизне и покајане.
У храму у Киртланду, пророк Џозеф Смит је у визији видео свог брата, Алвина, спашеног у целестијалном царству. Пророк Џозеф се чудио, будући да је Алвин умро пре него што је примио спасоносни обред крштења.10 Господ га је утешио и објаснио зашто: Господ ће „суди[ти] [нама] према делима [нашим], према жељама срца [наших].11 Наше душе носе запис о нашим делима и жељама.
На срећу, знамо да живи и „мртви који се покају биће откупљени, кроз примање обреда дома Божјег”12 и Христово помирење. У духовном свету, чак и они у греху и преступу имају прилику да се покају.13
Насупрот томе, онима који намерно бирају опакост, који свесно одлажу покајање или који на било који начин с предумишљајем или свесно крше заповести планирајући лако покајање, биће суђено од Бога и на основу „јасно[г] сећањ[а] о свој кривици својој”.14 Не можемо свесно да грешимо у суботу, а затим да очекујемо аутоматски опроштај узимањем причести у недељу. За мисионаре или друге који кажу да следити Духа не значи да морају да се повинују мисионарским стандардима или заповестима, имајте на уму да послушност стандардима мисије и заповестима призивају Духа. Нико од нас не треба да одлаже покајање. Благослови покајања почињу када почнемо да се кајемо.
Четврто: Господ нам даје божанску прилику да постанемо сличнији Њему док нудимо заступничке храмске обреде спасења који су другима потребни, али не могу сами да их ураде. Постајемо потпунији и савршенији15 како постајемо „избавитељи… на гори Сион”.16 Док служимо другима, Свети Дух обећања може потврдити обреде и посветити и даваоца и примаоца. И давалац и прималац могу да склапају и продубљују преображавајуће завете, у времену примања благослова обећаних Авраму, Исаку и Јакову.
На крају, пето: Као што Златно правило17 поучава, посвећујућа доследност у покајању и праштању позива све нас да понудимо другима оно што је нама потребно и што желимо.
Понекад наша спремност да опростимо неком другом омогућава и њима и нама да верујемо да можемо да се покајемо и да нам буде опроштено. Понекад се спремност на покајање и способност праштања јављају у различито време. Наш Спаситељ је наш Посредник код Бога, али Он, такође, помаже да нас приведе себи и једне другима док долазимо к Њему. Нарочито када су повређеност и бол дубоки, поправљање наших односа и исцељење срца је тешко, можда немогуће за нас саме. Али небо нам може дати снагу и мудрост изнад наше сопствене да знамо када да наставимо и како да престанемо.
Мање смо сами када схватимо да нисмо сами. Наш Спаситељ увек разуме.18 Уз помоћ нашег Спаситеља, можемо предати своју охолост, своје повреде, своје грехе Богу. Како год да се осећамо када почнемо, постајемо потпуни док верујемо Њему да ће наше односе учинити здравим.
Господ, који савршено види и разуме, опрашта коме хоће; ми (пошто смо несавршени) треба да праштамо свима. Када долазимо нашем Спаситељу, мање смо усредсређени на себе. Мање осуђујемо, а више праштамо. Поверење у Његове заслуге, милост и благодат19 може нас ослободити свађе, беса, злостављања, занемаривања, неправедности и физичких и менталних изазова који понекад долазе са физичким телом у свету смртника. Заувек срећни не значи да ће сваки однос бити срећан и заувек. Али хиљаду миленијумских година када ће Сотона бити свезан20 може нам дати потребно време и изненађујуће начине да волимо, разумемо и решавамо ствари, док се припремамо за вечност.
Налазимо небеску друштвеност једни у другима.21 Божје дело и слава укључују остваривање вечне заједничке среће.22 Вечни живот и узвишење су да спознамо Бога и Исуса Христа, па ћемо, кроз божанску моћ, тамо где су Они бити и ми.23
Драга браћо и сестре, Бог наш Небески Отац и Његов љубљени Син живе. Нуде мир, радост и исцељење сваком роду и језику, сваком од нас. Господњи пророк показује пут. Откривење последњих дана и даље траје. Приближимо се свом Спаситељу у Његовом светом дому, и нека нас Он приближи Богу и једне другима, док спајамо своја срца христоликим саосећањем, истином и милошћу у свим нашим поколењима – у времену и вечности, срећни и то заувек. У Исусу Христу то је могуће; у Исусу Христу, истина је. Сведочим тако у Његово свето име, име Исуса Христа, амен.