Јесте ли још увек вољни?
Наша вољност да следимо Исуса Христа директно је пропорционална количини времена које посветимо да будемо на светим местима.
Једне недеље, док сам се спремао да узмем причест после неколико недеља дужности око конференције кочића, на ум ми је дошла занимљива и моћна мисао.
Када је свештеник почео да благосиља хлеб, речи које сам чуо толико пута раније су снажно притиснуле мој ум и срце. „И посведочити теби, О Боже, Вечни Оче, да су вољни на себе преузети име Сина Твога, и увек га се сећати и држати заповести Његове, које им Он даде, да Дух Његов може увек бити с њима.”1 Колико пута смо сведочили Богу да смо вољни?
Док сам размишљао о значају тих светих речи, реч вољан ме је импресионирала као никада раније. Поплава слатких и светих искустава испунила је мој ум и срце, љубављу и захвалношћу за помирбену жртву Спаситеља и Његову кључну улогу у Очевом плану откупљења за моју породицу и мене. Тада сам чуо и осетио продорне речи молитве за воду: „Да би посведочили Теби… да се увек сећају Њега”.2 У том тренутку сам јасно схватио да држање мојих завета мора бити више од добрих намера.
Узимање причести није пасиван верски ритуал који подразумева наш пуки пристанак. То је снажан подсетник на стварност Спаситељевог бесконачног помирења и потребу да Га се увек сећамо и држимо Његове заповести. Вољност да се усредсредимо на Спаситеља је толико пресудна, то је централна порука два најцитиранија стиха у Цркви: причесних молитава. Разумевање истине о томе шта Небески Отац тако вољно нуди свакоме од нас преко свог Јединородног Сина требало би да призове наше највеће напоре да заузврат увек будемо вољни.
Да ли је наш духовни темељ чврсто изграђен на Исусу Христу?
Ако је наша духовна основа плитка или површна, можда ћемо бити склони да своју вољност базирамо на друштвеној анализи трошкова и користи или индексу личне непријатности. А ако прихватимо причу да се Црква састоји првенствено од застарелих или политички некоректних друштвених прописа, нереалних личних ограничења и временских обавеза, онда ће наши закључци о вољности бити подједнако погрешни. Не треба очекивати да се начело вољности позитивно уклапа са инфлуенсерима на друштвеним мрежама или ТикТок ентузијастима. Људски прописи ретко су у складу са божанском истином.
Црква је место окупљања несавршених појединаца који воле Бога и који су вољни да следе Господа Исуса Христа. Та вољност је укорењена у стварности да је Исус Христ, Син Бога живога. Ова божанска истина може се спознати само моћу Светог Духа. Стога је наша вољност директно пропорционална количини времена које посветимо да будемо на светим местима, где је присутан утицај Светог Духа.
Било би нам добро да више времена проведемо у смисленом разговору расправљајући о нашим бригама са Оцем пуним љубави, а мање тражећи мишљење других. Такође бисмо могли изабрати да примање свакодневних објава заменимо Христовим речима у Светим писмима и на пророчким речима Његових живих пророка.
Важност коју придајемо светковању дана Шабата, плаћању поштене десетине, поседовању важеће храмске препоруке, посећивању храма и поштовању наших светих храмских завета, снажни су показатељи наше вољности и доказ наше посвећености. Да ли смо вољни да уложимо више од површног напора у јачању наше вере у Христа?
Небески Отац нас савршено воли, али та љубав долази са великим очекивањима. Од нас очекује да вољно ставимо Спаситеља у само средиште наших живота. Спаситељ је наш савршени пример вољности да се у свему потчинимо Оцу. Он је „пут, истина и живот”.3. Он је својевољно извршио помирење за наше грехе. Он нам својевољно олакшава бремена, смирује наше страхове, даје нам снагу и доноси мир и разумевање у наша срца у временима невоље и туге.
Ипак, вера у Исуса Христа је избор. „И не може[мо] ли више барем пожели[мо] да верује[мо]”4 Његовим речима, имамо почетну тачку да започнемо или да поново покренемо своје путовање вере. Ако су Његове речи усађене у наша срца као семе и нахрањене великом пажњом, пустиће корен, а наша вера ће прерасти у сигурност и постати начело деловања и моћи. Мормонова књига је наш најмоћнији извор за раст и обнављање наше вере. Вољност је катализатор вере.
Смртни живот, према божанском плану, није лак а понекад може да буде пренапоран. Ипак, „[ми] је[смо], да би[смо] радост имали”!5 Усредсређивање на Спаситеља и на наше свете завете доноси трајну радост! Сврха смртног живота је да се докаже наша вољност. „Велики животни задатак [и цена учеништва] је сазнати вољу Господњу и онда је извршити.”6 Истинско учеништво води ка пунини радости. Да ли смо вољни да платимо цену учеништва?
Заветни пут није једноставни контролни списак; то је процес духовног раста и продубљивања посвећености Господу Исусу Христу. Централна сврха сваке заповести, начела, завета и обреда је изградња вере и поверења у Христа. Наша одлучност да усредсредимо своје животе на Христа, стога, мора бити доследна – не условна, позициона или површна. Не можемо себи приуштити да узмемо дане одмора или лично слободно време од наше вољности да „стоји[мо] као сведоци Божји у свим временима и у свему, и на свим местима.7 Учеништво није јефтино, јер је друштво Светог Духа непроцењиво.
Наравно, Господ је мислио на наше време док је поучавао параболи о десет девица. О пет које су биле мудре рекао је: оне „преузеше Светога Духа као свог вођу, и не бејаху обмануте”,8 док су лампе лудих хтеле „да се угасе” због недостатка уља.9 Можда Нефијеве речи најбоље описују ове некада верне чланове Цркве: „И друге ће умирити, и уљуљкати их у сигурности телесној, те ће они говорити: Све је добро у Сиону.”10
Телесна сигурност је тражење и поверење у светске ствари уместо у Христа – другим речима, гледање кроз световно сочиво уместо кроз духовно. Свети Дух нам даје способност да видимо „о оном што заиста јесте, и о оном што ће заиста бити”.11 Само „моћу Светог Духа може[мо] сазнати истину о свему 12 а да не будемо обманути. Стављамо Христа у средиште наших живота и обећавамо да ћемо бити вољни да се покоравамо Његовим заповестима, не зато што смо слепи, већ зато што можемо да видимо.13
Шта је са лудим девицама? Зашто нису хтеле да понесу посуду са духовним уљем? Да ли су једноставно одуговлачиле? Да ли су, можда, биле превише лежерне јер је то било незгодно или се чинило непотребним? Шта год да је био разлог, оне су се превариле о пресудној улози Христа. Ово је била основна Сотонина обмана и разлог зашто су се њихове лампе сведочанства на крају угасиле због недостатка духовног уља. Ова парабола је метафора за наше време. Многи напуштају Спаситеља и своје завете много пре него што напусте Његову Цркву.
Живимо у временима без преседана, која су давно предсказали древни пророци, у дану када Сотона бесни „у срцима деце човечје и подсти[че] их на срџбу против оног што је добро.”14 Сувише много нас живимо у виртуелном свету преплављеном забавом и порукама које су непријатељске према божанској природи и веровању у Христа.
Најснажнији духовни утицај у животу детета је праведан пример родитеља и дека и бака који воле да верно држе своје свете завете. Примерни родитељи поучавају своју децу вери у Господа Исуса Христа, како би и они „мог[ли] знати ком извору се могу обратити за опрост греха својих.”15 Олако и недоследно држање завета води ка духовној површности. Духовна штета је често највећа на нашој деци и унучићима. Родитељи и баке и деке, да ли смо још увек вољни?
Председник Расел М. Нелсон је упозорио: „У предстојећим данима немогуће је духовно преживети без усмеравајућег, поучавајућег и утешитељског утицаја Светог Духа.”16 Ово је јасно и непогрешиво упозорење да доведемо у ред своје лампе и увећамо своје духовне резерве уља. Јесмо ји још увек вољни да следимо живе пророке? Који је ниво духовног уља у вашим лампама? Које промене у вашем личном животу би вам омогућиле да чешће имате утицај Светог Духа?
Данас, као и у Исусово време, биће оних који ће окренути леђа, невољни да прихвате цену учеништва. Како се оштре речи и критике мржње све више упућују на Спаситељеву Цркву и оне који Га следе, наше учеништво ће захтевати већу вољност да исправимо и ојачамо наше духовне кичме и не обраћамо пажњу на њих.17
Ако је наш духовни темељ чврсто изграђен на Исусу Христу, нећемо пасти и не треба да се плашимо.
„Гле, Господ захтева срце и спреман ум, а вољни и послушни ће јести од добара из земље Сиона у овим последњим данима.”18
Будимо увек вољни. У свето име Господа Исуса Христа, амен.