Будите јаки и храбри

Председник Томас С. Монсон

Имајмо храбрости - сви ми - да се супротставимо групи, храброст да останемо доследни.

Моја вољена браћо, како је лепо поново бити са вама. Молим се за небеску помоћ док се одазивам прилици да вам се обратим.

Изван овог Конференцијског центра још хиљаде је окупљено у капелама и на другим местима широм већег дела света. Све заједно повезује нас заједничка нит јер нам је поверено Божје свештенство.

Овде смо на земљи у изузетном периоду њене историје. Наше могућности су готово неограничене, а ипак се суочавамо и са мноштвом изазова, од којих су неки јединствени за наше време.

Живимо у свету где су моралне вредности, у великој мери, гурнуте у страну, где се грех безочно излаже, и где нас окружују искушења да скренемо са тесног и узаног пута. Суочавамо се са сталним притисцима и подмуклим утицајима који уништавају оно што је пристојно и то покушавају да замене плитким филозофијама и обичајима световног друштва.

Због ових и других изазова, пред нама су стално одлуке које могу одредити нашу судбину. Да бисмо доносили исправне одлуке, потребна је храброст - храброст да кажемо „не“ када је потребно, храброст да кажемо „да“ када је прикладно, храброст да урадимо праву ствар када је то исправно.

Пошто се друштво убрзано креће у правцу који је далеко од вредности и начела које нам је Господ дао, скоро сигурно ћемо бити позвани да бранимо оно у шта верујемо. Да ли ћемо имати храбрости за то?

Председник Џ. Рубен Кларк. Млађи, који је годинама био члан Првог председништва, рекао је: „Нису непознати случаjеви где су [они] за коjе претпостављамо да имаjу веру … сматрали да, афирмисањем своjе пуне вере могу себе изложити подсмеху своjих неверних колега, те мораjу или преиначити или образложити своjу веру, или jе штетно разблажити, или се чак претварати да jе одбацуjу. Такви су лицемери.”¹ Нико од нас би желео да буде означен као такав, а ипак, да ли нерадо говоримо о својој вери у неким приликама?

Можемо помоћи себи у нашој жељи да чинимо оно што је исправно ако идемо на места и учествујемо у активностима где су наше мисли под утицајем добра и где ће Духу Господњем бити пријатно.

Сећам се да сам пре извесног времена прочитао савет који је један отац дао свом сину када је отишао на школовање: „Ако се икада нађеш на месту на ком не треба да будеш, бежи одатле!” Свакоме од вас дајем исти савет: „Ако се икада нађете на месту на ком не би требало да будете, бежите одатле!”

Позив да будемо храбри увек је упућен свакоме од нас. Свакога дана у нашем животу потребна је храброст - не само за значајне догађаје, него много чешће када доносимо одлуке или реагујемо на околности око нас. Шкотски песник и романописац, Роберт Луис Стивенсон, рекао је: „Свакодневна храброст има мало сведока. Али твоја није ништа мање племенита зато што нема добоша који те најављује нити гомиле која кличе твоје име.”²

Храброст се јавља у више облика. Хришћански писац Чарлс Свиндол је написао: „Храброст није ограничена на бојно поље … или на храбро хватање лопова у својој кући. Прави тестови храбрости су много тиши. То су унутрашњи тестови, као што је остати веран када вас нико не посматра, … као осећање усамљености када сте погрешно схваћени.”³ Ја бих додао да ова унутрашња храброст такође укључује исправно поступање, иако се можда плашимо, одбрану својих уверења уз ризик да будемо исмевани, и задржавање тих уверења чак и када можемо изгубити пријатеље или друштвени статус. Онај ко се чврсто залаже за оно што је исправно ризикује повремено неодобравање и неомиљеност.

Док сам служио у америчкој морнарици током Другог светског рата, слушао сам о храбрим делима, случајевима одважности и примерима храбрости. Један пример који никада нећу заборавити је тиха храброст 18-годишњег поморца - који није био наше вере и није био превише горд да би се молио. Од 250 људи у групи, био је једини који би сваке ноћи клекнуо поред свог кревета, понекад усред ругања и задиркивања оних који нису били верници. Погнуте главе молио се Богу. Никада се није поколебао. Никада није оклевао. Имао је храбрости.

Не тако давно слушао сам о примеру особе којој је свакако недостајала та унутрашња храброст. Једна пријатељица ми је причала о духовном састанку причешћа испуњеног вером на којем су она и њен супруг присуствовали у свом одељењу. Младић који је обављао службу свештеника у Ароновом свештенству дотакао је срца целе заједнице док је говорио о јеванђеоским истинама и о радости због држања заповести. Изнео је ватрено, дирљиво сведочанство док је стајао за проповедаоницом, чист и уредан у својој белој кошуљи и кравати.

Касније истог дана, када су се ова жена и њен муж возили својим суседством, видели су истог младића који их је толико надахнуо само неколико сати раније. Сада је, међутим, представљао потпуно другачију слику док је ишао тротоаром обучен у запуштену одећу - и пушио цигарету. Моја пријатељица и њен супруг били су не само веома разочарани и тужни, него и збуњени како је тако убедљиво могао да изгледа на састанку причешћа као једна особа, а онда тако брзо да се претвори у неког сасвим другог.

Браћо, да ли сте иста особа где год да сте и шта год да радите - особа каква Небески Отац жели да будете и особа каква знате да треба да будете?

У једном интервјуу објављеном у националном часопису, од познатог америчког НБА кошаркаша Џабари Паркера, члана Цркве, затражено је да подели најбољи савет који је добио од свог оца. Џабари је одговорио: „[Мој отац] је рекао: Само буди иста особа у мраку која си и на светлу.”⁴ Важан савет, браћо, за све нас.

Наши Света писма пуна су примера храбрости која су потребна сваком од нас данас. Пророк Данило је показао врхунску храброст борећи се за оно што је знао да је исправно и показујући храброст да се моли, иако је био под претњом смрћу ако то буде чинио.⁵

Абинадијев живот је карактерисала храброст, исказана његовом спремношћу да понуди свој живот, уместо да порекне истину.⁶

Ко може да не буде надахнут животима 2.000 младих синова Хеламанових, који су поучавали и показали потребу за храброшћу да се следе учења родитеља и да буду чедни и чисти?⁷

Можда је сваки од ових извештаја у Светим писмима крунисан примером Моронија, који је имао храбрости да истраје у праведности до самог краја.⁸

Током свог живота, пророк Џозеф Смит је пружио безброј примера храбрости. Један од најдраматичнијих догодио се када су он и друга браћа били заједно оковани - замислите, заједно оковани - и држани у недовршеној бараци поред зграде суда у Ричмонду, у држави Мисури. Парли П. Прат који је био међу заробљенима, описао је једну ноћ: „Лежали смо као да спавамо док није прошао сат после поноћи, а наша срца и уши су нам били болни, док смо сатима слушали бестидне лакрдије, ужасне заклетве, страшна богохуљења и погане речи наших стражара.“

Старешина Прат је наставио:

„Слушао сам док ми се није толико смучило да сам био шокиран, ужаснут и толико испуњен духом озлојеђености да сам једва могао да се уздржим, а да не устанем и укорим стражаре; али ништа нисам рекао Џозефу, нити било коме другом, мада сам лежао до њега и знао да је будан. Он је изненада устао и проговорио гласом грмљавине или као лав који риче, изговарајући, колико могу да се сетим, следеће речи:

“‘‘ТИШИНА. У име Исуса Христа прекоревам вас и заповедам да будете мирни; нећу више ни минуту да слушам такве речи. Престаните са таквим говором, или ћете умрети ви или ја, ОВОГ ТРЕНУТКА!’”

Џозеф „је стајао усправно страшно величанствен“, како је описао старешина Прат. Био је у оковима, без оружја, а ипак је био миран и достојанствен. Погледао је уплашене стражаре који су се скупљали у угао или чучали. Ови наизглед непоправљиви људи молили су за његов опроштај и умирили су се.⁹

Не дају сви храбри поступци такве спектакуларне или тренутне резултате, а они ипак сви доносе мир и знање да су добро и истина одбрањени.

Немогуће је стајати усправно кад неко пушта своје корење у живи песак популарног мишљења и одобравања. Потребни су храброст једног Данила, једног Абинадија, једног Моронија, или једног Џозефа Смита, да бисмо остали јаки и чврсти у ономе што знамо да је исправно. Они су имали храбрости да учине оно што је исправно, а не оно што је лако.

Сви ми ћемо се суочити са страхом, доживети подсмех и сусрести се са противљењем. Имајмо храбрости - сви ми - да се супротставимо групи, храброст да останемо доследни. Храброст, не компромис, доноси осмех Божјег одобравања. Храброст постаје врлина, значајна и достојна пажње, када је сматрамо не толико спремношћу да храбро умремо колико одлучношћу да живимо честито. Док идемо напред, настојећи да живимо као што би требало, сигурно ћемо примити помоћ од Господа и наћи утеху у Његовим речима. Волим Његово обећање забележено у књизи Исуса Навина:

„Нећу одступити од тебе нити ћу те оставити. …

Буди храбар и јак! Не бој се, и не плаши се, јер куда год пођеш, с тобом је Господ, Бог твој.”¹⁰

Моја љубљена браћо, храбрих уверења, можемо прогласити, са апостолом Павлом: „Не стидим се јеванђеља Христовог.”¹¹ И тада, са том истом храброшћу, можемо следити Павлов савет: „Него буди углед вернима у речи, у живљењу, у љубави, у духу, у вери, у чистоти.”¹²

Ужасни сукоби долазе и одлазе, али рат који се води за душе људске и даље траје без попуштања. Попут звука трубе реч Господња долази вама, мени и носиоцима свештенства широм света: „Нек, дакле, свако упозна дужност своју, и нек делује у служби на коју је постављен са свом марљивошћу.”¹³ Онда ћемо бити, како је рекао апостол Петар, чак „царско свештенство,”¹⁴ уједињени у сврси и даривани моћу са висина.¹⁵

Нека свако вечерас оде са одлучношћу и храброшћу да каже, са Јовом из давнина: „Све док је дах мој још у мени ... нећу одступити од безазлености своје.”¹⁶ Да тако може бити, моја је понизна молитва, у име Исуса Христа, амен.