Држање завета нас штити, припрема и оснажује
Розмари М. Виксом,
врховна председница Школице
Ми смо жене различитих година које склапају завете, које ходају стазом смртности на повратку у Његово присуство.
Сестре, волимо вас. Током недавне посете Мексику, имала сам кратак увид у сестринство које сви осећамо вечерас. Замислите овај призор: Управо смо завршили час Школице тог недељног ујутра, и деца, учитељице и ја размилели смо се по препуном ходнику. У том тренутку отворила су се врата учионице Младих жена и угледала сам младе жене и њихове вође. Поздравиле смо се загрљајем. Са децом која су ми се држала за сукњу и женама око себе, желела сам да изразим осећања која су ме обузела у том тренутку.
Не говорим шпански, тако да су ми само енглеске речи падале на памет. Погледала сам их у лице и рекла: „Ми смо ћерке нашег Небеског Оца који нас воли и кога ми волимо.“ Све су се одмах прикључиле, на шпанском. Ту у препуном ходнику, рецитовале смо заједно теме Младих жена, и рекле: „Стајаћемо као сведоци Божји у свим временима и у свему, и на свим местима.“
Вечерас се окупљамо заједно широм света, као Његове ученице, са жељом да бранимо и подржавамо Божје царство. Ми смо ћерке нашег Небеског Оца. Ми смо жене различитих година које склапају завете, које ходају стазом смртности на повратку у Његово присуство. Држање завета нас штити, припрема и оснажује.
Вечерас су са нама и девојчице узраста Школице. Неке од вас су недавно обредом крштења направиле први корак на путу ка вечном животу.
Осврните се око себе. Будућност је блистава када видите жене које су такође склопиле завете и спремне су да вам покажу пут који је пред вама.
Ако имате 8, 9, 10, или 11 година, било да сте у Конференцијском центру, код своје куће, или у састајалиштима широм света, хоћете ли, молим вас, устати? Добродошле на врховни састанак жена. Молим вас да останете да стојите; желимо да вас позовемо да и ви дате свој допринос вечерас. Певушићу једну песму из Школице. И чим препознате мелодију, почните да певате са мном. Морате певати тако да сви могу да вас чују.
Учи ме да се молим Oцу свом.
Ходам светлом Његове љубави;
Учи ме стварима праведним;
Учи ме ти светлом ходати.
Останите да стојите, девојке, док девојчице од 12 година и старије буду певале другу строфу.
Заједно ми ћемо, дете мало,
заповести учити, к Њему ићи
вратити се са њим живети
увек, увек светлом ходати.1
Било је дивно. Можете сести. Хвала вам.
Као жене свих узраста, ходамо у Његовом светлу. Наше путовање тим путем је лично и добро осветљено Спаситељевом љубављу.
Ми улазимо кроз врата која воде према вечном животу обредом и заветом крштења, а онда примамо дар Светог Духа. Старешина Роберт Д. Хејлс нас пита: „Да ли разумемо и помажемо нашој деци да разумеју да се, када се крстимо, мењамо заувек?“
Такође је објаснио да „када разумемо наш крсни завет и дар Светог Духа, то ће променити наше животе и успоставити нашу потпуну оданост Божјем царству. Када нам се искушења испрече на путу, ако будемо слушали, Свети Дух ће нас подсетити да смо обећали да ћемо се сећати нашег Спаситеља и покоравати се заповестима Божјим.”2
Сваке недеље када узимамо симболе причести, обнављамо свој крсни завет. Старешина Дејвид А. Беднар је рекао: „Док стојимо у водама крштења, гледамо ка храму. Када узимамо причест гледамо ка храму. Обавезујемо се да ћемо се увек сећати Спаситеља и држати Његове заповести, као припрему за учешће у светим храмским обредима.”3
Храмски благослови воде до највећих благослова доступних кроз помирење Исуса Христа. То су обреди неопходни за наше спасење у небеском царству. Док настојимо да држимо своје заповести, наша осећања неприкладности и несавршености почињу да бледе, док обреди и завети храма оживљавају Сви су добродошли да ходају путем вечног живота.
Дивим се снази девојака, младих жена и жена које сам сретала широм света, чије су ноге чврсто прионуле уз ту стазу. Поделићу са вама неколико примера девојака и жена од завета које сам упознала.
Луана је имала 11 година када сам посетила њену породицу у Буенос Аиресу, у Аргентини. Због једног трауматичног догађаја у детињству, Луана није могла да говори. Годинама није говорила. Тихо је седела док смо ми остали разговарали. Надала сам се да ћу чути барем шапат од ње. Пажљиво ме је гледала као да изговарање речи није неопходно да бих упознала њено срце. После молитве устале смо да идемо и Луана ми је пружила цртеж. Нацртала је Исуса Христа у Гетсеманском врту. Тада сам јасно и гласно препознала њено сведочанство. Луана је склопила завет на крштењу да ће стајати као сведок Божји „у свим временима и у свему, и на свим местима.”4 Разумела је Помирење Исуса Христа, као што је сведочио њен цртеж. Да ли би, да је била свесна тога, кроз оснажујућу и оспособљавајућу моћ Помирења, могла бити исцељена и поново проговорити? Од тога дана, пре три године, Луана је напредовала у својим напорима да проговори. Сада са својим пријатељицама учествује на часовима Младих жена. Верна завету који је склопила приликом крштења, наставља да дели своје сведочанство о Спаситељу.
Млади широм света заинтересовани су за храм. У Лими, у Перуу, испред улаза у храм упознала сам једног оца и три његове ћерке. На њиховим лицима видела сам светло. Две ћерке су биле погођене тешким инвалидитетом и седеле су у инвалидским колицима. Трећа ћерка, док је бринула о потребама једне сестре, објаснила је да код куће има још две сестре. И оне су биле у инвалидским колицима. Нису биле у стању да путују 14 сати до храма. Храм је толико значио њиховом оцу и његовим ћеркама па је њих четворо дошло у храм тога дана - две од њих да само посматрају ону која се може крстити за мртве и извршити тај свети обред. Попут Нефија, оне су се „[наслађивале] заветима Господњим.”5
Једна неудата жена коју познајем сматра драгоценим недељни обред причести и његово свето обећање „да Дух његов увек буде [с њом].”6 То стално сарадништво је обећање које омекшава налете њене усамљености. Даје јој снагу да се бави развијањем својих талената и жељу да служи Господу. Открила је велику радост у обожавању све деце у свом животу, и када тражи спокојство, наћи ћете је у храму.
На крају, старија жена у својим 90-им посматрала је своју децу и унучад како одрастају и праунучад како долазе на свет. Попут многих од нас, имала је живот испуњен тугом, невољама и неописивом радошћу. Признала је да када би поново писала своју животну причу, нека написана поглавља не би укључила. Ипак, рекла је са осмехом: „Морам живети мало дуже и видети како ће све испасти!“ Наставила је да се чврсто држи завета дуж пута.
Нефи је поучавао:
„Кад стигосте на овај тесан и узан пут, питао бих вас да ли је све учињено? Гле кажем вам, не. …
Стога, морате хрлити напред с постоjаношћу у Христу, имаjући савршен одсjаj наде и љубави према Богу и свим људима. Стога, будете ли хрлили напред, гостећи се речју Христовом, и истрајете до краја, гле, овако говори Отац: Имаћете живот вечни.”7
Све смо на том путу. Вечерас смо певале о ходању путем светлости. Као јединке, ми смо јаке. Заједно са Богом, незаустављиве смо.
Господ је рекао Еми Смит: „Уздигни срце своје и радуј се, и приони уз завете које си склопила.”8
Радујемо се што кроз држање наших завета можемо осећати љубав нашег Небеског Оца и нашег Спаситеља, Исуса Христа. Знам да Они живе. У име Исуса Христа, амен.