„Ако ме љубите заповести моје држите“

Oд старешине Роберта Д. Хејлса

из Већа Дванаесторице апостола

Коришћење наше слободне воље да будемо послушни значи бирање да „чинимо исправно [и допустимо] да последице дођу.“

Браћо и сестре, од свих лекција које смо научили из Спаситељевог живота ниједна није јаснија и моћнија од лекције о послушности.

Спаситељев пример

У предсмртном Савету на Небу Луцифер се побунио против плана Небеског Оца. Они који су следили Луцифера завршили су са својим вечним напредовањем—будите обазриви кога следите!

Тада је Исус исказао своју посвећеност да послуша, говорећи: „Оче, нека буде воља твоја, и нек ти је слава у векове.”¹ Током Његове мисије „Он би подвргнут напаствовањима али се на њих не осврну.”² Заиста „научи се послушности од онога што је претрпео.”³

Због тога што је наш Спаситељ био послушан, Он је помирио за наше грехе, омогућавајући нам васкрсење и припремајући пут за наш повратак Небеском Оцу, који је знао да ћемо грешити док се будемо учили послушности у смртности. Када смо послушни ми прихватамо Његову жртву јер верујемо да се по Христовом помирењу сав људски род може спасти покоравањем законима, обредима и заповестима датим у јеванђељу⁴

Исус нас је поучавао послушности једноставним речима, лаким за разумевање: „Ако ме љубите, заповести моје држите“, ⁵ и „Хајде за мном.”⁶

Када се крстимо ми „преузимамо на себе име Христово“ и улазимо „у завет с Богом да [ћемо] бити послушни до краја живота [својих].”⁷ Сваке недеље обнављамо тај крсни завет узимањем причешћа и сведочећи да смо вољни да држимо заповести. Тражимо опроштај за сваку мисао, осећање или поступак који нису у складу са вољом нашег Небеског Оца. Када се кајемо одвраћањем од непослушности и поновном послушношћу, показујемо своју љубав према њему.

Врсте послушности

Док живимо по Јеванђељу напредујемо у свом разумевању послушности. Понекад можемо бити у искушењу да упражњавамо оно што ја зовем „послушност природног човека,“ у којој одбијамо Божји закон у замену за сопствену мудрост или жеље, или чак популарност. Због тога што је многи у великој мери користе ова изопачена послушност умањује Божје стандарде у нашој култури и нашим законима.

Понекад чланови могу учествовати у „селективној послушности,“ тврдећи да воле и поштују Бога док узимају и бирају које ће од Његових заповести и учења - и учења и савета Његових пророка - потпуно следити.

Неки су селективно послушни јер не могу да виде све разлоге за неку заповест, као што деца не схватају увек разлоге родитељских савета и правила. Али ми увек знамо разлог због ког следимо пророка, јер је ово Црква Исуса Христа и Спаситељ је тај који усмерава своје пророке у свим раздобљима.

Док се наше разумевање послушности продубљује ми препознајемо суштинску улогу слободне воље. Када је Исус био у Гетсеманском врту три пута се молио Небеском Оцу, говорећи: „Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе ова чаша; али не како ја хоћу него како ти.”⁸ Бог не би погазио Спаситељеву слободну вољу, па ипак милостиво је послао анђела да ојача свог Љубљеног Сина.

Спаситељ се суочио са још једним тестом на Голготи, где је могао да позове легије анђела да га избаве са крста, али Он је начинио сопствени избор да послушно издржи до краја и доврши своју помирбену жртву, иако је она подразумевала велику патњу, и на крају смрт.

Духовно зрела послушност је „Спаситељева послушност.“ Она је мотивисана истинском љубављу према Небеском Оцу и Његовом Сину. Када вољно послушамо, као што је и Спаситељ учинио, негујемо речи нашег Небеског Оца: „Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи.”⁹ И ми једва чекамо да чујемо, када уђемо у присутност нашег Небеског Оца: „Добро, слуго добри и верни, ... уђи у радост свога господара.”¹⁰

Коришћење наше слободне воље да будемо послушни значи бирање да „чинимо исправно [и допустимо] да последице дођу.”¹¹ То захтева самоконтролу и доноси самопоуздање, вечну срећу и осећај испуњености нама и, примером, онима око нас. А увек укључује и дубоку личну посвећеност да се подрже свештеничке вође и следе њихова учења и савет.

Последице

У бирању да ли да послушамо увек је од помоћи да имамо на уму последице наших избора. Да ли су Луцифер и његови следбеници схватали последице одлуке да одбију план Небеског Оца? Ако јесу, зашто су донели тако ужасну одлуку? Можемо себи поставити слично питање: зашто би ико од нас одабрао непослушност када знамо вечне последице греха? Света писма нам пружају одговор: разлог зашто су Каин и нека од деце Адама и Еве одабрали да не послушају је што „љубљаху Сотону већма него Бога.”¹²

Наша љубав према Спаситељу је кључ послушности налик Спаситељевој. Док тежимо да будемо послушни у данашњем свету, ми изражавамо нашу љубав и поштовање за сву децу Небеског Оца. Ипак, немогуће је због те љубави према другима изменити Божје заповести које су нам дате за наше добро! На пример, заповест „не ... убиј, и не чини ништа криво”¹³ утемељена је на духовном закону који штити сву Божју децу, чак и нерођену. Велико искуство нам говори да,ће, ако занемаримо овај закон, немерљива туга уследити. Па ипак, многи верују да је прихватљиво уништити живот нерођеног детета због пробирљивости или погодности.

Оправдавање непослушности не мења духовни закон или његове последице него води збуњености, нестабилности, лутању непознатим стазама, изгубљености и тузи. Као ученици Христови имамо свету дужност да подржавамо Његове законе и заповести, као и завете које смо преузели на себе.

У децембру 1831. године нека од браће позвана су да помогну да се ублаже непријатељска осећања која су се увећала према Цркви. Преко пророка Џозефа Смита, Господ их је усмерио на један необичан, чак изненађујући начин:

„Постиђујте, дакле, непријатеље своје. Зовите их да се сусретну с вама, и јавно и насамо. ...

Нека, дакле, они износе јаке разлоге своје против Господа.

... Нема никаквог оружја које је уперено против вас а да би успело.

А ако неко подигне глас свој против вас, биће постиђен у време од мене одређено.

Одржавајте, дакле, заповести моје. Оне су истините и верне.”¹⁴

Лекције из Светих писама

Света писма су пуна примера пророка који су научили лекције послушности сопственим искуством.

Џозеф Смит је био поучен последицама попуштања притисцима свог добротвора, пријатеља и писара Мартина Хариса. Одговарајући на Мартинове молбе Џозеф је затражио од Господа дозволу да посуди првих 116 страница рукописа Мормонове књиге како би Мартин могао да их покаже својој породици, али је Господ рекао Џозефу да га одбије. Мартин је замолио Џозефа да поново замоли Господа. После трећег захтева Господ је дао дозволу да пет одређених особа прегледа рукопис. „У најсвечанијем завету Мартин се обавезао на тај споразум. Када је стигао кући, а притисак је вршен над њим, заборавио је на свечану заклетву и дозволио и другима да виде рукопис, сто је довело до тога да га на превару изгуби из свог поседа.”¹⁵ Као последица тога, Џозеф је укорен од Господа и није му било дозвољено да настави да преводи Мормонову књигу. Џозеф је патио и покајао се због свог преступа што је попустио притисцима других. После неког времена Џозефу је било допуштено да настави свој рад на преводу. Џозеф је научио вредну лекцију о послушности која му је служила до краја живота!

Пророк Мојсије даје нам још један пример. Када је Мојсије послушно узео жену Мадијанку, Миријам и Арон су се побунили против њега. Али Господ их је укорио, говорећи: „Са [Moјсијем] говорим из уста к устима.”¹⁶ Господ је употребио овај догађај да би поучио чланове Цркве у нашем раздобљу. 1830.године Хајрам Пејџ је тврдио да је примио откривење за Цркву. Господ га је опоменуо и поучио свеце: „А ти ћеш му бити послушан [Џозефу], попут Арона,”¹⁷ јер он их прима попут Мојсија.”¹⁸

Послушност доноси благослове „и када од Бога задобијемо који благослов, то је због послушности закону којим је овај условљен.”¹⁹

Послушност се учи примером. Начином свог живота, ми поучавамо своју децу: „Мудрост научи у младости својој. Да, у младости својој научи да држиш заповести Божје.”²⁰

Послушност нас учи да постепено јачамо, способни да верно издржимо искушења и тешкоће у будућности. Послушност у Гетсеманији припремила је Спаситеља да послуша и издржи до краја на Голготи.

Моја вољена браћо и сестре, речи Алмине изражавају осећања мога срца:

„И ево, љубљена браћо моја, рекох вам то да бисте пробудили у себи осећај дужности своје према Богу, да без кривице можете ходати пред Њим ...

И ево, ја бих да будете понизни и покорни и племенити; ... увек марљиво држећи заповести Божје.”²¹

Износим своје посебно сведочанство да наш Спаситељ живи. Зато што је био послушан „поклониће се свако колено и сваки језик исповедити ... да је он [наш Спаситељ].”²² Волимо га тако дубоко и верујмо у Њега тако искрено да и ми можемо бити послушни, држати Његове заповести и вратити се да живимо са Њим заувек у царству Божјем.