Сестринство: Ах, како смо потребне једне другима
Бони Л. Оскарсон,
Врховна председница Младих жена
Морамо престати да се концентришемо на наше разлике и почети да тражимо оно што нам је заједничко.
У том видео приказу виделе смо осам земаља и чуле девет различитих језика. Замислите само још колико језика је додато у коначној верзији. Узбудљиво је знати да смо као светско сестринство успеле да дигнемо глас сведочанством о вечној истини да смо ћерке Небеског Оца који нас воли.
Каква је повластица бити овде овом историјском приликом и обратити се свим женама Цркве од осам година и старијима. У нашем јединству вечерас лежи огромна снага. Док посматрам све нас окупљене у Конференцијском центру и размишљам о хиљадама других које гледају овај пренос са локација широм света, удружена снага наших сведочанстава и вере у Исуса Христа свакако изграђује једно од најмоћнијих окупљања жена пуних вере у историји Цркве, ако не и света.
Вечерас се радујемо у нашим различитим улогама жена у Цркви. Иако смо у много чему различите и јединствене, такође смо свесне да смо све ћерке истог Небеског Оца, што нас чини сестрама. Уједињене смо у изградњи царства Божјег и у заветима које смо склопиле, без обзира на наше околности. Овај мешовити скуп је, без сумње, највеличанственије сестринство на лицу земље!1
Да бисмо биле сестре мора да постоји нераскидива веза међу нама. Сестре се брину једна за другу, пазе једна на другу, теше се међусобно, и ту су једна за другу у добру и злу. Господ је рекао: „Кажем вам, једно будите, а не будете ли једно, нисте моји.”2
Непријатељ жели да се међусобно критикујемо или осуђујемо. Жели да се усредсређујемо на наше разлике и међусобно се поредимо. Можда волите да енергично вежбате сат времена свакога дана, јер се због тога осећате добро, док ја сматрам великим спортским достигнућем ако се једном попнем степеништем уместо да идем лифтом. Још увек можемо бити пријатељице, зар не?
Као жене можемо бити нарочито критичне према себи. Када се поредимо са другима увек ћемо се осећати неадекватно или бити огорчене на друге. Сестра Патриша Т. Холанд једном је рекла: „Поента је да се једноставно не можемо називати хришћанима а и даље веома сурово осуђивати друге или саме себе.”3 Даље коментарише да не постоји ништа што је вредно губитка нашег саосећања и сестринства. Само треба да се опустимо и радујемо због својих божанских разлика. Морамо да схватимо да све желимо да служимо у царству коришћењем својих јединствених талената и дарова на свој начин. Тада можемо уживати у нашем сестринству и нашем дружењу, и почети да служимо.
Чињеница је да смо стварно и истински потребне једне другима. Жене природно траже пријатељство, подршку и друштво. Имамо много тога да научимо једне од других, и често нас баријере које саме постављамо спречавају да уживамо у дружењима која могу да буду међу највећим благословима у нашим животима. На пример, нама мало старијим женама потребно је оно што девојчице узраста Школице могу да понуде. Можемо много научити од вас о христоликој служби и љубави.
Недавно сам чула дивну причу о девојчици по имену Сара, чија је мајка имала прилику да помаже другој жени у свом одељењу по имену Бренда, која има мултиплу склерозу. Сара је волела да иде са својом мајком да помаже Бренди. Стављала би лосион на Брендине руке и масирала јој прсте јер је често имала болове. Сара је затим научила да лагано истеже Брендине руке преко главе да би вежбала њене мишиће. Чешљала је Брендину косу и причала са њом док је њена мајка бринула о осталим њеним потребама. Сара је научила важност и радост служења другој особи и схватила је да чак и дете може значајно допринети у нечијем животу.
Волим пример који имамо у првом поглављу Лукиног јеванђеља који описује леп однос између Марије, Исусове мајке, и њене рођаке Јелисавете. Марија је била млада жена кад је обавештена о својој изванредној мисији да буде мајка Сина Божјег. У почетку је то сигурно изгледало као огромна одговорност за једну особу. Сам Господ је обезбедио Марији некога ко ће носити њен терет. Преко поруке анђела Гаврила, Марија је добила име поверљиве и саосећајне жене којој се може обратити за подршку - њене рођаке Јелисавете.
Ова млада девица и њена рођака која је била „у поодмаклим годинама,”4 биле су повезане својим чудесним трудноћама, и могу само замислити колико су била важна три месеца које су провеле заједно, јер су могле да разговарају, саосећају, и подржавају једна другу у својим јединственим позивима. Какав диван пример међусобне бриге жена различитих генерација.
Оне међу нама које су мало зрелије могу имати огроман утицај на млађе генерације. Када је моја мајка била девојчица, њени родитељи нису били активни у Цркви. Чак и кад је имала само пет година, сама је ишла на црквене састанке - Школицу, Недељну школу и састанак причешћа - сви су били у различито време.
Недавно сам питала мајку из ког разлога је то чинила сваке недеље када није имала подршку и охрабрење код куће. Њен одговор је гласио: „Имала сам учитељице у Школици које су ме волеле.“ Те учитељице су бринуле о њој и поучавале је јеванђељу. Поучавале су је да има Оца на Небу који је воли и захваљујући њиховој брижности, наставила је да долази сваке недеље. Мајка ми је рекла: „Био је то један од најважнијих утицаја у мом раном животу.“ Надам се да ћу једнога дана моћи да се захвалим тим дивним сестрама! Не постоји старосна граница када је реч о христоликој служби.
Пре пар недеља срела сам се са председницом младих жена једног кочића у Калифорнији која ми је рекла да је њена 81-годишња мајка недавно позвана за саветницу у резреду Девојака руже. Била сам веома заинтригирана, па сам телефонирала њеној мајци. Када је бискуп позвао сестру Вал Бејкер да се састане са њим, она се надала да ће бити позвана за одељењску библиотекарку или историчарку. Када ју је упитао да служи као саветница младих девојака у Младим женама, њена реакција је била: „Да ли сте сигурни?“
Њен бискуп је свечано одговорио: „Сестро Бејкер, није у питању грешка; овај позив је од Господа.“
Рекла је да нема друге него да прихвати: „Наравно.“
Допада ми се надахнуће које је имао овај бискуп да ће младе девојке у његовом одељењу моћи да науче много тога из мудрости, искуства и доживотног примера ове зреле сестре. И погодите коме ће се сестра Бејкер обратити када јој затреба помоћ око њене странице на фејсбуку?
Размишљам о великој помоћи коју могу представљати сестре Потпорног друштва дочекујући младе сестре које су од недавно у Младим женама. Наше младе сестре често осећају да им не припадају нити имају ишта заједничко са сестрама Потпорног друштва. Пре него што напуне 18 година потребне су им вође Младих жена и мајке које ће са радошћу сведочити о великим благословима Потпорног друштва. Оне треба да осећају одушевљење што припадају тако величанственој организацији. Када младе жене почну да присуствују Потпорном друштву, оно што им је најпотребније је пријатељица да седне поред ње, рука око рамена и прилика да поучавају и служе. Хајде да се све укључимо да помажемо једне другима кроз промене и прекретнице у нашим животима.
Захваљујем се свим женама Цркве које премошћују старосне и културне границе да би благословиле и служиле другима. Младе жене служе деци у Школици и старијима. Сестре свих животних доба које су саме, проводе безбројне сате водећи рачуна о потребама људи у свом окружењу. Захвалне смо за хиљаде младих жена које 18 месеци свога живота посвете дељењу јеванђеља са светом. Све то представља доказе да, као што једна наша химна каже, „Анђеоски задатак се даје женама.”5
Ако постоје баријере, то је због тога што смо их саме створиле. Морамо престати да се усредсређујемо на наше разлике и почети да тражимо оно што нам је заједничко; тада можемо почети да разумемо свој највећи потенцијал и остварити значајно добро у овом свету. Сестра Марџори П. Хинкли једном је рекла: „Ах, како смо потребне једне другима. Нама старијима потребне сте ви које сте младе. И надам се да смо ми старије потребне вама које сте младе. Социолошка је чињеница да су женама потребне жене. Потребно нам је дубоко и одано међусобно пријатељство.”6 Сестра Хинкли је била у праву; ах, како смо потребне једне другима!
Сестре, не постоји ниједна друга група жена у свету која има приступ већим благословима од нас, светица последњих дана. Ми смо чланице Господње Цркве, и без обзира на наше личне околности, све можемо уживати пуне благослове свештеничке моћи држањем завета које смо склопиле на крштењу и у храму. Имамо живе пророке да нас воде и поучавају, и уживамо важан дар Светог Духа, који служи као утеха и водич у нашим животима. Благословене смо да руку под руку радимо са праведном браћом док јачамо домове и породице. Имамо приступ снази и моћи храмских обреда и више од тога.
Поред свих тих величанствених благослова, имамо једне друге - сестре у јеванђељу Исуса Христа. Благословене смо нежном и милосрдном природом која нам омогућава да преносимо христолику љубав и службу онима око себе. Када занемаримо наше разлике у годинама и култури, и почнемо да негујемо и служимо једне другима, бићемо испуњене чистом љубављу Христовом и надахнућем које нас наводи да знамо када и коме да служимо.
Упућујем вам позив који је већ раније упутила врховна председница Потпорног друштва, речима: „Позивам вас не само да се међусобно волите, него да се волите више.”7 Да схватимо колико смо потребне једне другима и да се међусобно више волимо, моја је молитва у име Исуса Христа, амен.