Не бирајмо погрешан пут

Од старешине Клаудија Д. Зивика,

из Седамдесеторице

Слика

Молим се да не изгубимо визију овог пута како бисмо увек могли бити повезани са небесима.

Jeдан дечак je вежбао на клавиру. Видевши га кроз прозор, продавац је упитао: ‘„Да ли ти је мајка код куће?’“

На шта је дете одговорило: „А ... шта ви мислите?“

Наших петоро деце свира клавир захваљујући мотивисању моје жене! Када би учитељ долазио у наш дом, наш син Адријан би отрчао и сакрио се како би избегао час. Али једнога дана десило се нешто дивно! Толико је заволео музику да је почео самостално да вежба.

Када бисмо достигли тај ниво у нашем обраћењу то би било дивно. Било би добро да дубоко у својим срцима имамо жељу да држимо заповести без некога да нас стално подсећа, и да имамо снажно убеђење да ћемо, уколико будемо ишли тим путем, примити благослове обећане у Светим Писмима.

Пре неколико година отишао сам у Национални Парк Арчис са својом супругом, кћерком Евелин и породичним пријатељем. Један од најпознатијих лукова је Деликет арч. Одлучили смо да пешачимо 2 км, пењући се уз планину како бисмо дошли до лука.

Кренули смо нашом путањом пуни ентузијазма, али након краћег пешачења, остали су морали да се одморе. Због велике жеље да стигнем тамо, одлучио сам да наставим сам. Не обраћајући пажњу на стазу којом треба да идем, пратио сам човека испред себе, који је изгледао као да се креће са великом сигурношћу. Пут је био све тежи и морао сам да скачем са једне стене на другу. Због тежине пута био сам сигуран да жене у мојој групи не би издржале. Изненада, угледао сам Деликет арч, али на моје изненађење, видео сам да се налази на месту које ми је било неприступачно.

Незадовољан, одлучио сам да се вратим. Нестрпљиво сам чекао да сретнем остатак групе. Одмах сам им поставио питање ‘„Да ли сте стигли до Деликет арча?“ Узбуђено су ми одговорили да јесу. Објаснили су ми како су пратили знакове који су им показивали пут, и уз опрез и труд успели су да дођу до одредишта.

Нажалост, ја сам кренуо погрешним путем. Научио сам одличну лекцију тога дана.

Колико често правимо грешке када бирамо пут, дозвољавајући да нас понесу светски трендови? Морамо увек да се запитамо да ли смо извршитељи речи Исуса Христа.

Постоји дивно учење у Јев. по Јовану:

„Будите у мени и ја ћу у вама. Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не буде на чокоту, тако и ви ако у мени не будете.

Ја сам чокот, а ви лозе: И који буде у мени и ја у њему он ће родити многи род; јер без мене не можете чинити ништа” (Joван 15:4–5).

Користећи ову аналогију, можемо видети блиску, узвишену везу коју имамо са Исусом Христом и важност коју Он даје сваком од нас. Он је корен и стабло које спроводи живу воду до нас, сок који ће нам омогућити да се хранимо тако да можемо много рода дати. Исус Христ нас је учио да као гране, или бића која зависе од њега, никада не потцењујемо Његова учења.

Постоје неке грешке које могу бити озбиљне и уколико их не исправимо на време, могу нас трајно одвући са правог пута. Уколико се покајемо и прихватимо промену, ова искуства дозволиће нам да се понизимо, променимо своје поступке, и да се опет приближимо нашем Небеском Оцу.

Желим да дам пример овог концепта позивајући се на један од најдраматичнијих тренутака које је пророк Џозеф Смит искусио. Кроз ова искуства, Спаситељ нам је дао непроцењива учења по питању начела која морамо имати на уму током наших живота. То се десило када је Мартин Харис изгубио 116 страница превода првог дела Мормонове књиге.

Након што се покајао јер није следио Божји савет, Пророк је примио откровење које се налази у одсеку 3 Учења и завета (видети Учења председника Цркве: Џозеф Смит [2007], стр. 69–71). Од онога што је написано у стиховима 1 до 10, желим да издвојим три начела којих треба увек да се сећамо:

Божја дела и намере не могу бити осујећени.
Не смемо се плашити човека више од Бога.
Постоји стална потреба за покајањем.

У стиху 13, Господ нас поучава шта никада не би требало радити:

Занемарити савете Божје.
Прекршити најсветија обећања дата пред Богом.
Ослањати се на сопствено расуђивање.
Хвалити се мудрошћу.

Молим се да не изгубимо визију пута тако да увек можемо бити повезани са небесима, да нас струје света не би уништиле.

Ако се ико од вас нађе у ситуацији да напусти Господњи пут, у било ком тренутку, са великим кајањем ћете осетити горчину јер сте занемарили савете Божје, прекршили најсветија обећања дата пред Богом, јер сте веровали у сопствено расуђивање, или зато што сте се хвалили мудрошћу.

Ако је то случај, подстичем вас да се покајете и вратите на прави пут.

Једном је један унук позвао деду да му пожели срећан рођендан. Упитао га је колико сад има година. Он му је одговорио да има 70. Његов унук је размислио на тренутак и затим упитао: „Деко, да ли си кренуо скроз од прве године?’“

Током детињства и младости, људи мисле да неће никада остарити, мисао о смрти никада не пушта корен - то је за веома, веома старе људе - и достизање те тачке је још увек читаву вечност далеко. Како време одмиче, смењују се месеци и годишња доба, док боре не почну да се појављују, снага се смањује, потреба за лекарима постаје све чешћа, итд.

Доћи ће дан када ћемо се опет сусрести са нашим Откупитељем и Спаситељем, Исусом Христом. Молим се да Га у тој светој и узвишеној прилици препознамо због знања које имамо о Њему и зато што смо следили Његова учења. Показаће нам ожиљке на својим длановима и стопалима, и придружићемо му се у трајном загрљају, плачући од радости јер смо следили Његов пут.

Сведочим на све четири стране земље да Исус Христ живи. Он нас опомиње, „Послушајте, о ви народи земаљски, и слушајте речи онога Бога који вас створи” (УИЗ 43:23). Да можемо имати способност да схватимо, послушамо, разумемо и исправно тумачимо поруку од „тог Бога који [нас] је створио“, како не бисмо скренули са Његовог пута, молим се у име Исуса Христа, амен.