O чему размишљате?

Старешина В. Креjг Цвик,

из Седамдесеторице

Молим вас да увежбавате постављање овог питања, брижно водећи рачуна о туђим искуствима: „O чему размишљате?“

Пре 41 године, сео сам за волан једног камионета са својом предивном женом Џен и са нашим малим сином Скотијем. Преносили смо велику количину грађевинског материјала преко неколико држава.

Тада није постојала обавеза везивања појаса или коришћења седишта за бебе. Моја жена је држала нашег драгоценог сина у наручју. Њен коментар: „Баш смо се високо попели“, требало је да ми укаже на њену нелагодност.

Док смо се спуштали низ чувени Донеров пролаз, стрми део аутопута, кабина камионета се изненада и неочекивано испунила густим димом. Нисмо могли добро да видимо и једва смо дисали.

Када је у питању камионет са приколицом, кочнице нису довољне за нагло смањење брзине. Притискајући моторне кочнице и мењајући брзине, панично сам покушавао да га зауставим.

Тренутак пре него што смо се потпуно зауставили и сишли са пута, моја жена је отворила врата кабине и искочила са нашом бебом у наручју. Беспомоћно сам их посматрао како се преврћу по прашини.

Чим сам зауставио камионет, излетео сам их задимљене кабине. Осећајући налет адреналина, трчао сам преко камењара и високог корова и држећи их у наручју. Џенине подлактице и лактови су били повређени и крвави, али на сву срећу, и она и наш син су дисали. Држао сам их уз себе све док се није спустила сва прашина крај пута.

Чим сам успео да успорим пулс и дођем до даха, изустио сам: „Где ти је била глава? Знаш ли је колико је то било опасно? Могла си да погинеш!“

Погледала ме је, са сузама које су јој се сливале низ чађаве образе, и рекла је нешто што ми се дубоко урезало у срце и што ми и даље одзвања у ушима: „Само сам покушавала да спасем нашег сина.“

У том тренутку сам схватио да је мислила да се мотор запалио и да се плашила да ће експлодирати и да ћемо погинути. Међутим, ја сам знао да је у питању био електрични квар - опасан, али не и по живот. Погледао сам своју драгоцену жену, нежно сам помазио главицу нашег малог сина и питао сам се која би жена учинила нешто толико храбро.

Оваква ситуација је могла да буде исто толико опасна по наше емотивно стање колико и квар на нашем мотору. Срећом, након дужег периода тишине који сам морао да истрпим, током кога је свако од нас кривио другу особу, коначно смо испољили осећања која су се крила иза наших налета беса. Захваљујући узајамним осећањима љубави према другој особи и забринутости за њену безбедност, опасни инцидент није био погубан по наш драгоцени брак.

Павле је упозорио: „Никаква рђава реч да не излази из уста ваших, него само што је добро... (и уздижуће), да дâ благодат онима који слушају” (Eфесцима 4:29). Његове речи одишу извесном чистотом.

Шта вама значи фраз „никаква рђава реч“? Сви ми редовно доживљавамо снажна осећања беса - свог и других. Видели смо изливе неконтролисаног беса на јавним местима. Доживели смо их као неку врсту „електричног шока“ на спортским дешавањима, на политичком полигону, чак и у сопственим домовима.

Деца се понекад обраћају вољеним родитељима језиком оштрим као сечиво. Брачни другови који су делили неке од најдрагоценијих и најдирљивијих животних тренутака, изгубе контролу и стрпљење и повисе тон једно на друго. Сви ми, иако смо заветна деца вољеног Небеског Оца, зажалили смо што смо искочили са високог седишта самоправедног суда и изговорили оштре речи пре сагледавања ситуације из туђе перспективе. Сви смо имали прилику да научимо како деструктивне речи могу претворити незгодну ситуацију у погубну.

У недавном писму Првог Председништва јасно се наводи: „Јеванђеље Исуса Христа нас поучава да волимо људе и да се опходимо према њима са благонаклоношћу и уљудношћу - чак и кад се не слажемо са њима“ (First Presidency letter,10. јан. 2014). Какав невероватан подсетник да можемо и да треба да истрајемо у вођењу уљудног дијалога, поготово када посматрамо свет из различитих перспектива.

Писац Соломунових прича саветује: „Одговор благ утишава гнев, а реч прека подиже срдњу” (Соломунове приче 15:1). „Одговор благ“ подразумева промишљени одговор - одмерене речи понизног срца. То не значи да никад не би требало да говоримо отворено или да компромисом угрозимо доктриналну истину. Речи са снажном поруком могу бити слабог духа.

Мормонова књига садржи упечатљив пример снажног језика који се може приметити и у брачним размирицама. Саријини синови су послати назад у Јерусалим да узму златне плоче и нису се вратили. Сарија је веровала да су њени синови у опасности и била је испуњена бесом, па јој је био потребан неко кога би окривила.

Послушајте причу из перспективе њеног сина Нефија: „Јер [моја мајка] сматраше да бејасмо страдали у дивљини, а и беше приговарала оцу моме говорећи му да је видовит човек, рекавши: Гле, извео си нас из земље баштине наше и синова мојих нема више, а и ми страдамо у дивљини” (1. Нефи 5:2).

Размислимо сада о томе какве су биле Саријине мисли. Била је испуњена стрепњом због повратка својих бунтовних синова на оно место на коме је живот њеног мужа био у опасности. Свој предиван дом и пријатеље заменила је за шатор у изолованој дивљини док је још увек могла да рађа. Када је њен страх достигао тачку неподношљивости, чини се као да је Сарија храбро искочила, можда не и рационално, из камионета у пуној брзини, у покушају да заштити своју породицу. Испољила је оправдану забринутост пред својим мужем, језиком беса, сумње и пребацивања - језиком којим наизглед цео људски род необично течно говори.

Пророк Лехи је саслушао страховања која су била извор беса његове жене. Потом је дао одмерен одговор језиком самилости. Прво је прихватио како је ситуација реално изгледала из њене перспективе: „И... да јој отац мој прозбори, говорећи: Знам да сам видовит човек... него [да сам] остао у Јерусалиму [ми бисмо страдали] са браћом својом” (1. Нефи 5:4).

Затим јој је муж умирио страхове по питању доброти њихових синова, како му је, без сумње, посведочио Свети Дух речима:

„Али, гле, стекох земљу обећања, због чега се заиста радујем. Да, и знам да ће Господ избавити синове моје из руку Лаванових. …

И таквим речима отац мој крепљаше мајку моју... у погледу нас” (1. Нефи 5:5–6).

Данас постоји велика потреба да мушкарци и жене негују поштовање једни према другима, упркос великим разликама у веровањима и понашању и упркос великом јазу у мотивацијама. Немогуће је знати шта све окупира наше умове и срца нити да у потпуности разумемо шта се крије иза искушења и избора са којима се сви суочавамо.

Међутим, шта би се догодило „рђавим речима“ о којима је говорио Павле, када би наш став био обојен емпатијом према туђим искуствима? Потпуно свестан сопствене несавршености и грубости, молим вас да, брижно водећи рачуна о туђој перспективи, увежбавате постављање овог питања: „O чему размишљате?“

Сетите се када је Господ изненадио Самуила и Савла одабравши младог пастира, Давида из Витлејема, за краља Израела? Господ је рекао свом пророку: „Јер Господ не гледа на оно што човек гледа: човек гледа што jе на очима, а Господ гледа на срце” (1. Самуилова 16:7).

Када се кабина нашег камионета испунила димом, моја жена је поступила најхрабрије што је могла како би заштитила нашег сина. И ја сам поступио као заштитник када сам довео у питању њен избор. Звучи невероватно, али није било битно ко је више био у праву. Оно што је било битно јесте да се међусобно саслушамо и разумемо оно кроз шта је друга особа пролазила.

Спремност да се поставимо на место другог претвориће „рђаве речи“ у послужујућу милост. Апостолу Павлу је то било јасно, као што, у неку руку, и свако од нас то може да доживи. Можда то неће променити или решити проблем, али најбитније питање је да ли благодат послуживања може да измени нас.

У понизности сведочим да можемо служити милост брижним језиком, када нам негован дар Светог Духа усади у срца емпатију према осећањима и околностима других. Он нам омогућава да опасности претворимо у светости. Сведочим о брижном Спаситељу који „гледа на [наше] срце“ и познаје наше мисли. У име Исуса Христа, амен.