Не бој се, јер ја сам с тобом
Oд Џин А. Стивенс,
прве саветнице у врховном председништву Школице
Када развијемо већу веру и поверење у Господа, можемо имати приступ Његовој моћи да нас благослови и избави.
Мало је осећања која се могу поредити са осећањима нежности које вас преплаве када постанете родитељ. Нема ничег слађег од примања драгоцене бебе, директно са неба. Један од моје браће доживео је ово осећање на посебно дирљив начин. Његов први синчић прерано је рођен и био је тежак само 1.3 кг. Хантер је своја прва два месеца живота провео у болничкој јединици неонаталне неге. Ти месеци били су веома емотивни за целу породицу док смо се надали и молили Господу за помоћ.
Малом Хантеру је била потребна велика подршка. Борио се за снагу неопходну да би преживео. Снажна рука његовог брижног оца често је посезала за синовљеном ручицом како би храбрио своје рањиво детенце.
А тако је са свом Божјом децом. Наш Отац на Небу дотиче сваког од нас својом бесконачном љубављу. Он има моћ над свим стварима и жели да нам помогне да учимо, растемо, и вратимо Му се. Ово дефинише сврху нашег Оца: „остваривати бесмртност и живот вечни за човека.”1
Када развијемо већу веру и поверење у Господа, можемо имати приступ Његовој моћи да нас благослови и избави.
Мормонова књига на својим страницама тка ову прелепу тему Господње моћи да избави своју децу. Нефи ју је представио у првом поглављу књиге. У 20. стиху читамо: „Али гле, ја, Нефи, показаћу вам како су благе милости Господње према свима онима које изабра због вере њихове, да их учини моћнима и то снагом за избављење.”2
Пре много година спознала сам из прве руке истине изречене у овом стиху. Спознала сам колико је наш Отац на Небу заиста близу и колико жели да нам помогне.
Једне вечери, док се спуштала ноћ, возила сам се са својом децом када сам приметила дечака како хода пустим друмом. Када сам прошла поред њега, имала сам јасан утисак да треба да се вратим и помогнем му. Али бринући се да би могао да се уплаши ако се странац заустави поред њега ноћу, наставила сам да возим. Поново ме је обузео јак утисак у облику речи: „Помози том дечаку!“
Вратила сам до њега и упитала: „Да ли ти је потребна помоћ? Имала сам осећај да треба да ти помогнем.“
Окренуо се према нама и са сузама које су му текле низ образе рекао: „Хоћете ли? Молио сам се да ми неко помогне.“
Његова молитва за помоћ била је услишена надахнућем које сам ја примила. Ово искуство примања тако јасног усмерења од Духа оставило је незабораван траг који је још увек у мом срцу.
И сада, после 25 година и захваљујући благој милости, поново сам, пре само неколико месеци, остварила контакт са тим дечаком. Открила сам да то искуство није само моја прича - то је и његова прича. Дерик Ненс је сада отац који има своју породицу. Ни он никада није заборавио ово искуство. Помогло нам је да положимо темељ вере да Бог чује и одговара на молитве. Обоје смо користили ово искуство за поучавање своје деце да Бог пази на нас. Нисмо сами.
Те ноћи Дерик је остао после школе због неке активности и пропустио је последњи аутобус.
Ходао је пустим путем сат и по. Још увек је километрима био далеко од дома, на видику није било кућа и био је уплашен. У очајању, отишао је иза гомиле шљунка, спустио се на колена и замолио Небеског Оца за помоћ. Само неколико минута пошто се Дерик вратио на пут, зауставила сам се да му пружим помоћ за коју се молио.
А сада, много година касније, Дерик се присећа: „Господ је бринуо за мене, мршавог, кратковидог дечака. И упркос свему другом што се догађа на свету, знао је за моју ситуацију и довољно ме је волео да би послао помоћ. Господ је услишио моје молитве много пута након тог догађаја на пустом друму. Његови одговори нису увек непосредни и јасни, али Његова свест о мени је онолико очигледна данас колико је била и оне усамљене ноћи. Кад год тамне сенке живота замраче мој свет, знам да Он увек има план да ме поново види безбедног код куће.”
Као што је Дерик рекао, не примамо одговор на сваку молитву тако брзо. Али наш Отац нас заиста познаје и чује молитве нашег срца. Остварује своја чудеса једном по једном молитвом, једној по једној особи.
Можемо имати поверења у Њега да ће нам помоћи, не обавезно на начин коме се надамо него на начин који ће нам највише помоћи да растемо. Подлагање нашу воље Његовој може бити тешко, али је неопходно да бисмо постали попут Њега и пронашли мир који нам Он нуди.
Можемо осећати оно што је К. С. Луис описао: „Молим се јер не могу помоћи сам себи. ... Молим се јер та потреба извире из мене све време, док ходам и спавам. Она не мења Бога. Мења мене.”3
У Светим писмима се налази мноштво прича о онима који су се уздали у Господа и којима је Он помогао и избавио их. Сетите се Давида, који је избегао сигурну смрт од руке моћног Голијата, ослањајући се на Господа. Размислите о Нефију чије су молитве Богу донеле избављење од његове браће која су хтела да му одузму живот. Сетите се младог Џозефа Смита, који је молитвом тражио Господњу помоћ. Био је избављен од моћи таме и примио је чудесни одговор. Сви они су се суочавали са стварним и тешким изазовима. Сви су деловали са вером и имали су поверења у Господа. Сви су примили Његову помоћ. И још увек, у наше време, Божја моћ и љубав су очигледни у животима Његове деце.
Недавно сам то видела у животима светаца у Зимбабвеу и Боцвани који су испуњени вером. На састанку поста и сведочанства у једном малом огранку, осећала сам понизност и била надахнута сведочанствима многих - деце, младих, као и одраслих. Сви су поделили моћан израз вере у Господа, Исуса Христа. Окружени изазовима и тешким искуствима, свакодневно живе уздајући се у Бога. Они признају Његову руку у својим животима, и често то изражавају речима „Веома сам захвалан Богу.”
Пре неколико година једна верна породица дала је члановима нашег одељења пример истог поверења у Господа. Арн и Венита Гатрел живели су срећно када је Арноу дијагностификован агресиван рак. Прогноза је била поражавајућа - остало му је још само неколико недеља живота. Породица је желела да последњи пут буде заједно. Стога су се сва деца окупила, нека су дошла са удаљених места. Имали су само 48 драгоцених сати да буду заједно. Гатрелови су пажљиво изабрали оно што им је било најважније - породична фотографија, породична вечера, и сесија у Храму Солт Лејк. Венита је рекла: „Када смо излазили из храма, био је то последњи пут да смо били заједно у овом животу.“
Међутим, отишли су са уверењем да за њих постоји нешто више од овог живота. Због светих храмских завета, имају наду у Божја обећања. Могу заувек бити заjедно.
Следећа два месеца била су испуњена благословима сувише бројним да би се могли поменути. Вера Арна и Вените и поверење у Господа су се увећали, што је очигледно у Венитиним речима: „Била сам подигнута. Научила сам да се мир може осећати и у немиру. Знала сам да нас Господ чува. Ако имате поверења у Господа, заиста можете пребродити све животне изазове.“
Једна од њихових ћерки је додала: „Посматрале смо своје родитеље и виделе њихов пример. Виделе смо њихову веру и како су се понашали. Никада не бих тражила такво искушење, али га никада не бих ни одбацила. Били смо окружени Божјом љубављу.”
Наравно, Арнова смрт није била исход којем су се Гатрелови надали. Али њихова криза није била криза вере. Јеванђеље Исуса Христа није списак ставки које треба урадити; уместо тога, оно живи у нашим срцима. Јеванђеље „није терет; оно представља крила.”4 Носи нас. Носило је Гатрелове. Осећали су мир усред олује. Чврсто су се држали једни других и храмских завета које су склопили и поштовали. Напредовали су у својој способности да верују у Господа и били су ојачани својом вером у Исуса Христа и Његову помирбену моћ.
Где год да се нађемо на путу следбеништва, какве год да су наше бриге и изазови, нисмо сами. Нисте заборављени. Попут Дерика, светаца у Африци и породице Гатрел, можемо изабрати да посегнемо за Божјом руком у својој потреби. Можемо се суочити са својим изазовима са молитвом и поверењем у Господа. И у том процесу постајемо више налик Њему.
Обраћајући се свима нама, Господ каже: „Не бој се, јер сам ја с тобом; не осврћи се плашљиво, јер сам ја твој Бог: укрепићу те и помоћи ћу ти, и подупрећу те правдом деснице своjе.”5
Делим своје скромно али сигурно сведочанство да нас Бог, наш Отац, лично познаје и жели да нам помогне. Захваљујући Његовом вољеном Сину, Исусу Христу, можемо пребродити изазове овог света и безбедно стићи кући. Да можемо имати веру да се уздамо у Њега, молим се у име Исуса Христа, амен.