Послушност кроз нашу верност

Старешина Л. Том Пери,

из Већа Дванаесторице апостола

Послушност је симбол наше вере у мудрост и моћ највишег ауторитета, управо Бога.

На породичним кућним вечерима које смо сестра Пери и ја држали сваког понедељка увече нагло се увећала присутност. Мој брат, његова ћерка, Барбарин брат, и нећака са својим мужем преселили су се у наше суседство. То је једини пут од детињства да сам благословен породицом која живи у близини. Тада је моја породица живела у истом насељу са неколико чланова шире породице са мајчине стране. Кућа деке Сона, била је поред наше, северно од нас, тетка Емина кућа била је у комшилуку јужно од нас. У јужном делу насеља живела је тетка Џозефина, а на источној страни насеља живео је ујак Алма.

Током мог детињства свакодневно смо били у контакту са члановима шире породице и делили посебне тренутке у раду, игри и међусобним посетама. У великој мери наши несташлуци нису могли да прођу а да наше мајке веома брзо не сазнају за њих. Наш свет данас је другачији - чланови већине породица су се иселили. Чак и ако живе релативно близу једни другима, често не живе у комшилуку. Ипак, морам да верујем да су моје детињство и моја тренутна ситуација помало попут раја, уз вољене чланове породице који живе близу једни других. То ми служи као стални подсетник на вечну природу породичне јединице.

Док сам одрастао имао сам посебан однос са својим дедом. Био сам најстарији син у породици. Зими сам чистио снег са тротоара, а лети водио рачуна о травњацима око наше куће, дедине куће и куће моје две тетке. Деда је обично седео на предњем трему док сам ја косио травњак. Када бих завршио, сео бих на предње степениште и разговарао са њим. Ти тренуци су за мене драгоцене успомене.

Једног дана сам питао деду како ћу знати да ли увек чиним исправно, с обзиром да живот нуди толико избора. Као што је мој деда обично чинио, одговорио је поучен искуством из фармерског живота.

Научио ме је како да дресирам пар коња, како би радили заједно. Објаснио је да тај пар коња мора увек знати ко је главни. Оно што је неопходно за контролу и усмеравање коња су кајаси и узде. Ако један члан тима икада помисли да не мора да поштује вољу кочијаша, тај тим никада неће вући и међусобно сарађивати како би увећали своју делотворност.

Сада ћемо проверити лекцију којој ме је мој деда научио користећи овај пример. Ко је кочијаш овог пара коња? Мој деда је веровао да је то Господ. Он је тај који има сврху и план. Он је такође и дресер и менаџер тима коња и сваког коња понаособ. Кочијаш најбоље зна, а једини начин да коњ зна да увек ради исправно је да буде послушан и прати кочијаша.

Шта је мој деда поредио са кајасима и уздама? Веровао сам тада, као што верујем сада, да ме је деда поучавао да следим подстицаје Светог Духа. За њега су кајаси и узде били духовни. Послушном коњу, који је део добро дресираног пара коња, потребно је да га кочијаш само благо цимне да би урадио управо оно што он жели. То благо цимање одговара тихом, ситном гласу којим нам Господ говори. Због поштовања наше слободе избора, то никада није јак, насилан трзај.

Мушкарци и жене који се не обазиру на нежне подстицаје Духа често ће учити, као што је научио распусни син, кроз природне последице непослушности и разузданог живота. Тек након природних последица понижени изгубљени син је „дошао себи“, и чуо шаптаје Духа како му говори да се врати у кућу свога оца (видети Лука 15:11–32).

Дакле, лекција којој ме је мој деда научио била је да увек будем спреман да примим благи подстицај Духа. Он ме је научио да ћу увек примити такав подстицај кад год почнем да скрећем са пута. И никада нећу бити крив за озбиљније преступе ако дозволим да ме Дух води у мојим одлукама.

Како пише у Jаковљевој посланици 3:3: „Када ставимо узде у уста коњима да би нам они били покорни, тада управљамо и целим њиховим телом.“

Морамо бити осетљиви на наше духовне узде. Чак и на најмање цимање од Учитеља, морамо бити спремни да у потпуности променимо свој правац кретања. Да бисмо успели у животу, морамо поучити свој дух и тело да заједно функционишу у послушности Божјим заповестима. Ако се обазиремо на нежне подстицаје Светог Духа, то може ујединити наше духове и тела у сврси и вратити нас у наш вечни дом да живимо са нашим Оцем на Небу.

Наш трећи чланак вере поучава нас важности послушности: „Верујемо да ће сав људски род бити спашен преко Христовог помирења, послушношћу законима и обредима jеванђеља.“

Послушност коју је мој деда описао у свом примеру са коњима такође захтева посебно поверење, то јест, апсолутну веру у кочијаша. Лекција којој ме је мој деда научио, дакле, такође алудира на прво начело јеванђеља - веру у Исуса Христа.

Апостол Павле је поучавао: „Вера је пак тврдо чекање онога чему се надамо, и доказивање онога што не видимо” (Јеврејима 11:1). Павле је затим изнео примере Авеља, Енока, Ноја и Аврама како би поучио о вери. Задржао се на причи о Авраму, јер Аврам је отац верних:

„Вером је Аврам, кад је био позван, послушао и отишао на подручје које је требало да добије у наследство. Отишао је иако није знао куда иде.

Вером се као странац настанио у обећаној земљи. …

Вером је Сара добила моћ да зачне потомка, иако јој је већ прошло доба за рађање, јер је сматрала верним оног који је дао обећање” ” (Јеврејима 11:8–9, 11).

Знамо да је преко Аврамовог и Сариног сина, Исака, Авраму дато обећање - обећање о потомству „бројном попут звезда на небу и неизбројиво попут песка на морској обали” (видети стих 12; такође видети Постање 17:15–16). А онда је Аврамова вера стављена на пробу на начин на који многи од нас не могу ни замислити.

У многим приликама размишљао сам о причи о Авраму и Исаку, и још увек не верујем да сам у потпуности схватио Аврамову верност и послушност. Можда могу да га замислим како се верно пакује једног раног јутра да крене на пут, али како је ходао поред свог сина Исака, током тродневног путовања у долину планине Морије? Како су на планину попели дрва за ватру? Како је направио олтар? Како је везао Исака и положио га на олтар? Како му је објаснио да ће бити жртва? И како је имао снаге да подигне нож да убије свог сина? Вера је омогућила Авраму да прецизно следи Божје вођство, све до чудесног тренутка када га је анђео позвао с неба и најавио Авраму да је прошао свој болан тест. А онда је анђео Господњи поновио обећање Аврамовог завета.

Признајем да ће изазови повезани са вером у Исуса Христа и послушност некима бити тежи него другима. Имам довољно година искуства да знам да, док личности коња могу бити веома различите и, према томе, дресура може бити лакша или тежа, та различитост код људи је далеко већа. Свако од нас је син или ћерка Божја, и ми имамо јединствену предсмртничку и смртничку причу. Због тога, нема много решења која ће деловати код свакога. Потврђујем у потпуности да живот укључује бројне покушаје и неуспехе, и што је најважније, сталну потребу за другим начелом јеванђеља, а то је покајање.

Такође је истина да је време у коме је живео мој деда било једноставније, нарочито када је реч о избору између добра и зла. Док неки веома интелигентни и проницљиви људи можда верују да наше сложеније време захтева сложенија решења, нисам уверен да су у праву. Напротив, верујем да данашња сложеност захтева већу једноставност, попут одговора који ми је мој деда дао на моје искрено питање о томе како знати разлику између добра и зла. Знам да је ово што данас нудим једноставна формула, али могу посведочити о томе колико добро функционише код мене. Препоручујем вам је и чак вам упућујем изазов да проверите моје речи, и ако то учините, обећавам да ће вас водити до јасноће избора када вас бомбардују могућностима и да ће водити до једноставних одговора на питања која збуњују учене и оне који мисле да су мудри.

Веома често размишљамо о послушности као о пасивном и непромишљеном слеђењу наредби или диктата више власти. Заправо, послушност је, у свом најбољем светлу, симбол наше вере у мудрост и моћ највишег ауторитета, управо Бога. Када је Аврам показао непоколебљиву верност и послушност Богу, чак и када је добио задатак да жртвује свог сина, Бог га је спасио. Слично томе, када показујемо своју верност кроз послушност, Бог ће нас на крају спасити.

Они који се ослањају искључиво на себе и следе само своје жеље и склоности толико су ограничени у односу на оне који следе Бога и имају приступ Његовој мудрости, моћи и даровима. Кажу да су собе које највише брину о себи врло лошег карактера. Јака, проактивна послушност је све само не слаба или пасивна. То је начин на који декларишемо своју веру у Бога и квалификујемо се да примимо моћи небеске. Послушност је избор. То је избор између нашег ограниченог знања и моћи, и Божје неограничене мудрости и свемоћи. Према лекцији коју ми је дао мој деда, то је избор осетити духовне узде у својим устима и следити кочијашево вођство.

Постанимо наследници завета и семена Аврамовог својом верношћу и примањем обреда обновљеног јеванђеља. Обећавам вам да су благослови вечног живота доступни свима који су верни и послушни. У име Исуса Христа, амен.